Странопријемница на слаткој води на Калемегдану
| Назив | |
|---|---|
| |
| Оснивач | Стефан Лазаревић |
| Основана | |
| Земља оснивач | |
| Седиште | |
Странопријемница на слаткој води на Калемегдану била је једна од 19 болница у средњовековној Србији. Настала је у време владавине кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) Стефан Лазаревића, око 1405, године. Када је престала са радом нема поузданих података.
Значај[уреди | уреди извор]
Као и друге болнице настале у Србији у периоду од 12. до 17. века и ова болница чини део културе српског народа и представља значај историјски споменик.[1]
Историја[уреди | уреди извор]
Стефан Лазаревић се сматра оснивачем прве православне болнице у Београду одмах по преузимању Београда и обнове његовог утврђења, које су Османлије разрушиле 1397. године. Болница је бастакла у склопу започетих радове на развоју самог града (који су извођени до краја његове владавине), у коју је 1405, Стефан пренео своју престоницу, која се до тада налазила у Крушевцу.
Као је према предњу Стефан Лазаревић био велики покровитељ уметности и културе он је пружа подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Како је био ... милостив према болеснима, поготову губавцима, многи болесници из суседних земаља долазили у Србију ...[2] па је за потребе ових болесника, у својој престоници, у Београду, на Калемегдану (у близини данашње капеле Свете Петке) основао болницу и неку врсту социјалне установе за самохране особе, под називом “странопријемница на слаткој води“.[1]
У болници је као лекар једно време радио Аматус Луситамус, (1511–1568), истакнути португалски јеврејски лекар из 16. века, који је после преласка у Солун, у својој седмој центурији, детаљно описао рад у београдској болници.[1]
По мишљењу српских историчара ова је болница је .. служила у првом реду као склониште за смештај особа од неизлечивих болести, као и за доживотни боравак старих самохраних особа ...[2]