Суверенитет
Суверенитет (франц. souveraineté,[1] од лат. superanus = „врховна власт, неограничена власт, неприкосновеност“[2]) је независност државе у вршењу спољашњих и унутрашњих послова[3]. Слобода, независност од било каквих спољаних утицаја на државну врховну власт.[4] Концепт суверенитета изражава општу имовину било које државе. У руској научној терминологији постоје појмови националног и народног суверенитета.[5] У савременој политици, поред претходног, овај термин се користи и као суверенитет појединца или грађанина.[6]
НАРОДНА СУВЕРЕНОСТ је другим речима СУВЕРЕНОСТ ГРАЂАНА. То је основ и темељ демократског друштва:власт која произилази из народа, за народ.
Представници
Џон Лок – енглески филозоф који је заступао претпоставку да је природно стање у друштву слобода и једнакост. Његова дела представљају основ савремене демократије. Он је сматрао да је носилац суверености народ, који само привремено сувереност поверава законодавцу. У случају да се поверење народа изневери, оно има право на револуцију.
Шарл Монтескије – француски филозоф који је живео век после Лока, познат је по свом делу "О духу закона" у коме истиче да када је у републици народ носилац суверености - ради се о демократији. Он је поделио власт на судску, иѕвршну и законодавну, као што је и данас у свим демократским државама.
Жан Жак Русо – француски филозоф је сматрао да је основ управљања државом Споразум чланова друштвене заједнице на основу пристанка свих. Закони који се доносе су израз опште воље. Општа воља представља израз суверености тј. друштво је суверено у целини.
Историјат
Филозофи који се „везују“ за овај појам су Џон Лок, Шарл Монтескије и Жан Жак Русо.
Ови филозофи и политички мислиоци, као и многи други, инспиришу највеће грађанске револуције, од којих су најпознатије у Француској и Америци. Након ових промена, у државама Грађанска демократија и сувереност постају синоними, тј.не могу постојати независно једна од друге. Тоталитарни режими су кочили народну сувереност и демократију у њеном развоју. Појам народне суверености је данас неодвојив део сваке модерне државе и немогуће је замислити демократско друштво без ње.
Појам Народне суверености
Начело које се појавило након Француске револуције и Америчког грађанског рата је „власт која произилази из народа и припада народу“. Носилац суверености је народ и она (као и демократија) афирмише једнакост и људска природна урођена права. Народна сувереност у овом смислу не подразумева народ као етничку категорију, већ под тим подразумева све грађане.
Сувереност нације представља право етничке категорије да одлучује у којој и каквој ће државној заједници живети. Овај облик суверености је повезан са правом на самоопредељење.
Начин остваривања
Начини остваривања народне суверености кроз облике демократије :
- НЕПОСРЕДНО (референдум, народна иницијатива, плебесцит, народни вето)
- ПОСРЕДНО (парламентарни - представнички систем)
Референце
- ^ „Суверенитет государственный”. Большая советская энциклопедия. 25 (3-е издание изд.). М.: Издательство «Советская энциклопедия». Гл. редактор А. М. Прохоров. 1976. стр. 26.
- ^ „souveraineté”. Большой французско-русский словарь ABBYY Lingvo. М.: АБИ Пресс. Главный редактор М. Н. Сизых. 2010. ISBN 978-5-391-00028-0.
- ^ Российский энциклопедический словарь. М.,: Научное изд-во «Большая Российская энциклопедия». Главный редактор А. М. Прохоров. 2000. стр. 1517. ISBN 978-5-85270-324-8кн.2 Проверите вредност параметра
|isbn=: invalid character (помоћ). - ^ Политология: Энциклопедический словарь. М.,: Изд-во Моск. коммерч. ун-та. Под общ. ред. Ю. И. Аверьянова. 1993. стр. 367.
- ^ Ушаков Н. А. (1994). „Суверенитет и его воплощение во внутригосударственном и международном праве” (2) (Московский журнал международного права изд.): 3—4.
- ^ Политология: Энциклопедический словарь. М.,: Изд-во Моск. коммерч. ун-та. Под общ. ред. Ю. И. Аверьянова. 1993. стр. 369.
Извори
- Устав и права грађана, Милан Гачановић