Сукуленти

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
На пресеку листа алоје види се како сукулентне биљке складиште воду у својим сочним деловима
Попречни пресек листова сансевиерије (Sansevieria)
Ferocactus recurvus - листови су метаморфизирали у трнове, а функцију вршења фотосинтезе преузело је задебљало стабло које и само, својим лоптастим обликом, доприноси смањењу губитка воде

Сукуленти или сочнице представљају групу биљака чија је заједничка карактеристика да имају меснате и сочне листове или стабло, а ређе и корен. У својим сочним деловима биљке из ове групе могу сакупити велику резерву воде, коју у сушном периоду штедљиво користе у процесима транспирације и асимилације. На тај начин ове биљке су прилагођене животу у сувим подручјима (степе, полупустиње и пустиње), односно на сувим стаништима. С обзиром на сува станишта на којима расту и начин на који се ове биљке таквим стаништима прилагођавају, припадају групи хемиксерофита. [1]

Појам сукулент потиче од латинске речи suculentus, што значи сочан.[1]

Основне особине сукулентних биљака[уреди]

Главне особине, које издвајају сукулент од осталих биљака су:

  1. Скоро сви сукуленти имају екстензиван, [a] врло плитак коренов систем, прилагођен апсорпцији велике количине воде после сасвим малих падавина.
  2. Већина сукулената користи своју ускладиштену воду да настави метаболизам и када нема расположиве воде у тлу, односно могу расти и током сушне сезоне.
  3. Многи сукуленти одликују се и специфичном варијантом фотосинтезе под називом CAM фотосинтеза (Crassulacean acid metabolism),[b] што им омогућава до десет пута ефикаснију потрошњу воде у односу на друге биљке.[4]

Делови биљке у којима се чува вода изграђени су од паренхима за магацинирање воде, па су им ткива месната и сочна. За стабла сукулената карактеристична је драстична редукција лисне површине и метаморфоза листа у трн, а функцију вршења фотосинтезе код оваквих биљака преузима стабло. Редукцијом лисне површине драстично редукована и транспирација, а оваква грађа означава се као кактусолика. Тургор (ћелијски притисак) је у ћелијама готово константан, без осморегулације, чему доприносе димензије и облик ћелија које су ситне и лоптасте.[5]

Подела[уреди]

Сукуленти или сочнице обично се деле на оне са меснатим листовима и оне са меснатим стаблом, док су сукуленти са меснатим кореном ређи.

  • Првој групи, сукулентима са меснатим лишћем, припадају између осталих жедњак (Sedum acre), дебела кока (Hylotelephium spectabile), затим врсте из рода чуваркућа (Sempervivum), алоја (Alое), агава (Agave) и друге.
  • Другој групин, сукулентима са меснатим стаблом припадају кактуси, са огранцима сличнима дебелим меснатим листовима, док су им листови редуцирани или преображени у трнове. Неке врсте, какав је на пример дивовски кактус (Carnegiea gigantea), могу порасти и до двадесет метара и у свом стаблу, током кишног периода, сакупити огромну количину воде, и до 90% биљне масе, тако да при дуготрајној суши могу без штете потрошити до 70% сакупљене воде.[1]

Неки родови у оквиру којих се јављају сукулентне врсте[уреди]

Више од 25 биљних породица садрже бар једну сукулентну врсту. Неке од њих су:

Породица Agavaceae:

  • Агаве (Agave), род у оквиру кога све врсте припадају групи сукулената.
  • Јуке (Yucca), неке врсте су сукуленти, а дрге се прилагођавају животу у аридној клими на друге начине. Тако на пример врста Yucca elata, која не спада у групу сукулената, има танке листове и дубок корен.
  • Алоје (Aloe), типични представници сукулентних биљака.

Породица Bromeliaceae:

  • Дукије (Dyckia), још један род типичних сукулената.

Породица Cactaceae (кактуси): Уобичајено је мишљење да су сви кактуси сукуленти, што је у највећем броју случајева тачно, али и међу њима постоје родови који су изузеци. На пример, врсте из рода Pereskia су дрвенасто грмље и дрвеће чији листови, иако изгледају сочни, током сушне сезоне отпадају како би се смањила транспирација.

Породица Euphorbiaceae(млечике) Ова велика породица обухвата 240 родова са око 6000 врста, од зељастих и дрвенастих врста до типичних сукулената и много врста између које имају благо сочне стабљике и тешко их је са сигурношћу сврстати.

Породица Apocynaceae (зимзелени): Још једна велика породица, са више од 2000 врста међу којима је велики број сукулената.

Породица Aizoaceae: Скоро све врсте у овој породици припадају групи вероватно најпознатији међу њима је живи камен (Lithops)

Породица Fouquieriaceae: Мала породица, са свега 11 врста које су све сукуленти. Најпознатији међу њима је окотиљо (Fouquieriaceae).

Породица Orchidaceae (орхидеје): Иако многи колекционари скоро у потпуности игноришу ову породицу, она обухвата многе сукулентне врсте.

Породица Crassulaceae (тустике): Још једна породица типичних сукулената, међу којима је вероватно најпознатији род чуваркућа (Sempervivum).

Породица Burseraceae: Обухвата многе сукулентне врсте, али и велики број оних које то нису. Типични представници сукулената у овој породици су родови Bursera, Boswellia, и Commiphora.[4]

Сукуленти на природним стаништима у Србији[уреди]

Године 2003. покренута је дугорочна акција са циљем да се направи мапа распрострањености сукулентних биљака које расту у Србији, поради на њиховој идентификацији и оформи неколико референтних збирки аутентичних примерака ове флоре са мапираних станишта за потребе каснијег проучавања и евентуалног враћања у природу. Истраживање је усмерено у првом реду на биљке из родова жедњака (Sedum) и чуваркућа (Sempervivum) у породици Crassulaceae, као и на врсте из породице камењарки (Saxifragaceae), које неки колекционари такође сврставају у своје колекције. Прва експедиција организована је августа 2003. године, а циљ је била Сува планина југоисточно од Ниша, односно њен највиши врх Трем, висок 1810 м, а каснијим теренским истраживањима обухваћена је и Бељаница.[6]

Популарна култура[уреди]

Део колекције сукулената у стакленику Ботаничке баште Јевремовац у Београду

Сукуленти су веома необична група биљака због бројних метаморфоза органа, насталих услед прилагођавања екстремним условима станишта. Зато су веома популарни и већина ботаничких башта у свету поседује богате колекције кактуса и сукулената у ширем смислу. Такав случај је и са највећом и најстаријом у Србији Ботаничком баштом Јевремовац.[7]

Узгој сукулената веома је популаран и међу узгајивачима и љубитељима саксијских биљака, па се широм света оснивају различита удружења узгајивача сукулената. У Србији је једно од најстаријих оваквих удружења Друштво кактусара Србије, основано давне 1994. године као Друштво кактусара Југославије.[8]

Напомене[уреди]

  1. ^ екстензиван - Опсежан, опширан, прострт у ширину а не у дубину, који значи квантитативно ширење а не квалитативно побољшање (лат.) Истезан, који истеже, растезан, који растеже, приширан, који проширује; распрстрт; екстензивна величина, величина у простору; обиман, опширан, простран; супр. интензиван.[2]
  2. ^ Код биљака које се одликују CAM фотосинтезом стоме у листовима остају затворене током дана како би се смањила евапотранспирација, а отварају се ноћу како би сакупиле угљен-диоксид, који се током ноћи складишти у вакуолама, а затим се током дана транспортује до хлоропласта и користи током фотосинтезе. Овакав метаболизам је први пут проучаван код биљка из породице Crassulaceae, па отуда и назив овог процеса.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „sukulente”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 6. 8. 2017. 
  2. ^ „Značenje reči Ekstenzivan”. Šta Znači. Приступљено 6. 8. 2017. 
  3. ^ „CAM Plants Definition”. Biology Dictionary. Приступљено 6. 8. 2017. 
  4. 4,0 4,1 Dimmitt, Mark. „What is a Succulent, Anyway?”. Tucson Cactus and Succulent Society. Приступљено 6. 8. 2017. 
  5. ^ Kojić (2004). стр. 379-380.
  6. ^ „Истраживање сукулентне флоре Србије”. Društvo kaktusara Srbije. Приступљено 7. 8. 2017. 
  7. ^ „Staklena bašta”. Botanička bašta Jevremovac. Приступљено 7. 8. 2017. 
  8. ^ „Društvo kaktusara Srbije”. Приступљено 7. 8. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]