Пређи на садржај

Сумња (филм из 1941)

С Википедије, слободне енциклопедије
Сумња
Филмски постер
Изворни насловSuspicion
РежијаАлфред Хичкок
СценариоСамсон Рафаелсон
Џоун Харисон
Алма Ревил
ПродуцентАлфред Хичкок
Хари Е. Едингтон
Темељи се наBefore the Fact
(Ентони Беркли Кокс)
Главне улогеКери Грант
Џоун Фонтејн
Седрик Хардвик
Најџел Брус
Меј Вити
МузикаФранц Ваксман
Директор
фотографије
Хари Страдлинг Старији
МонтажаВилијам Хамилтон
Продуцентска
кућа
RKO Radio Pictures
ДистрибутерRKO Radio Pictures
Година1941.
Трајање99 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет1,1 милион долара[1]
Зарада4,5 милиона долара
IMDb веза

Сумња (енгл. Suspicion) је амерички љубавни психолошки трилер из 1941. године, режисера Алфреда Хичкока, према сценарију који су Самсон Рафаелсон, Џоун Харисон и Алма Ревил написали на основу романа Before the Fact Ентонија Берклија Кокса. Главне улоге у филму тумаче Кери Грант, Џоун Фонтејн, Седрик Хардвик, Најџел Брус и Меј Вити, а радња прати младу наследницу која се удаје за шармантног плејбоја, али убрзо почиње да сумња да он планира да је убије.

Филм је био номинован за три Оскара, укључујући оног за најбољи филм, а победу је однео у категорији за најбољу глумицу (Џоун Фонтејн).

Године 1938, згодни, неодговорни заводник Џони Ејсгарт у возу упознаје Лину Маклејдло и касније је наговори да прошета са њим. Она је опрезна и сумњичава према његовим намерама; он је вређа као тактику да створи блискост. Међутим, касније, стојећи поред прозора, Лина чује своје родитеље како разговарају о њој. Они претпостављају да се она никада неће удати, и, повређена тиме, Лина љуби Џонија.

Лина се нада да ће јој се Џони јавити, али он отказује њихов поподневни састанак и потом нестаје. Ипак, враћа се недељу дана касније поводом ловачког бала и својим шармом је наводи да побегну и венчају се, упркос оштром противљењу њеног богатог оца, генерала Маклејдлоа. После раскошног меденог месеца и повратка у његову луксузну кућу, Лина открива да Џони нема ни посао ни приходе, да живи на позајмљеном новцу и да је намеравао да изнуђује новац од њеног оца. Она га убеђује да пронађе посао, па он почиње да ради код свог рођака, капетана Мелбека, агента за некретнине.

Постепено, Лина сазнаје да Џони наставља да се страствено коцка, иако је обећао да ће престати, и да је, како би отплатио коцкарски дуг, продао две антиквитетске столице — породичне реликвије које им је њен отац поклонио као свадбени дар. Бики, Џонијев добродушни али наивни пријатељ, долази у посету и покушава да увери Лину да је њен муж забаван и духовит човек, мада склон лажима. Међутим, Лина га све чешће хвата у све озбиљнијим неистинама, и открива да је пре неколико недеља добио отказ јер је проневерио новац од Мелбека, који је изјавио да га неће тужити ако новац буде враћен.

Сцена из филма

Лина пише писмо Џонију у којем открива да га напушта, али га потом цепа. Тада Џони улази у собу и показује јој телеграм који јавља о смрти њеног оца. Џони је видно разочаран када сазна да Лина није ништа наследила, осим портрета свог оца. Он затим наговара Бикија да финансира један крајње спекулативан план за куповину земљишта. Лина страхује да је реч о превари или нечем горем и узалуд покушава да одговори Бикија од тога. Џони је чује и љутито јој наређује да се не меша у његове послове, али касније ипак одустаје од целог подухвата.

Када Бики отпутује у Париз, Џони га прати делом пута. Касније стижу вести да је Бики умро у Паризу. Џони лаже Лину и инспектора који истражује случај, тврдећи да је он (Џони) све време био у Лондону. Ово, заједно са другим детаљима, наведе Лину да посумња да је он одговоран за Бикијеву смрт.

Лина затим почиње да се плаши да њен муж планира да је убије због полисе животног осигурања. Он је испитивао њену пријатељицу, Изобел Седбаск, ауторку детективских романа, о отровима којима се не може ући у траг. Џони једне вечери доноси Лини чашу млека пре спавања, али она је превише уплашена да би га попила. У жељи да се удаљи на неко време, каже му да ће провести неколико дана код мајке. Џони инсистира да је он одвезе. Он вози безумно брзо у кабриолету дуж опасног пута поред литице. Током вожње, Линина врата изненада се отварају, а Џони се нагиње ка њој — његова намера није јасна ужаснутој жени. Када се она повуче, он зауставља аутомобил.

Џони потом тврди да је заправо намеравао да изврши самоубиство након што одвезе Лину код њене мајке. Каже да је одустао од тога јер је схватио да је самоубиство кукавички чин и да је решио да се суочи са својим поступцима — чак и ако то значи да ће одслужити казну у затвору због проневере. Он открива да је у време Бикијеве смрти био у Ливерпулу, покушавајући да позајми новац на основу Линине полисе животног осигурања како би вратио Мелбеку дуг. Када су њене сумње отклоњене, Лина га моли да се врате кући и заједно прођу кроз све. Џони у почетку одбија, али на крају окрећу аутомобил и њих двоје се одвозе заједно.

Кери Грант и Џоун Фонтејн
Глумац Улога
Кери Грант Џони Ејсгарт
Џоун Фонтејн Лина Маклејдло Ејсгарт
Најџел Брус Гордон Кокран „Бики” Твејт
Седрик Хардвик генерал Маклејдло
Меј Вити Марта Маклејдло
Изабел Џинс Хелен Њушам
Хедер Ејнџел Етел
Ориол Ли Изобел Седбаск
Реџиналд Шефилд Реџи Ведерби
Лео Г. Керол капетан Џорџ Мелбек
Леонард Кери Бертон
Ламсден Хер инспектор Хоџсон
Вернон Даунинг Бенсон
Гавин Гордон др Бертрам Седбаск
Констанс Ворт госпођа Фицпатрик

Алфред Хичкок, као и у већини својих филмова, има камео улогу; може се видети у 47. минуту филма како убацује писмо у поштанско сандуче.

Продукција

[уреди | уреди извор]

Филм Сумња илуструје како се радња једног романа може толико изменити при адаптацији у филм да потпуно преокрене оригиналну намеру аутора. Како истиче Вилијам Л. де Андреа у својој књизи Encyclopedia Mysteriosa (1994): „Филм је требало да буде студија убиства виђена очима будуће жртве. Међутим, пошто је требало да Кери Грант буде убица, а Џоун Фонтејн особа која ће бити убијена, студио — RKO — наложио је другачији завршетак, који је Хичкок доставио и о коме је касније целог живота жалио.”[2]

Хичкок је изјавио да је био приморан да промени крај филма.[2] Он је желео завршетак сличан врхунцу романа, али је студио, забринут за „херојски” имиџ Керија Гранта, инсистирао да се промени. У својој биографији Хичкока, The Dark Side of Genius, Доналд Спото оспорава Хичкокову тврдњу да је био надгласан у вези са крајем филма. Спото тврди да први сценарио RKO-а и преписка између Хичкока и студија показују да је Хичкок изразито желео да сними филм о женином фантазијском животу.[2]

Као и у роману, генерал Маклејдло се противи удаји своје ћерке за Џонија Ејсгарта. У обе верзије, Џони отворено признаје да му не би сметала генералова смрт, јер очекује да ће Лина наследити велико богатство које би решило њихове финансијске проблеме. Међутим, књига је много мрачнија: Џони подстиче генерала да се напреже до изнемоглости, што доводи до његове смрти. У филму, генерал Маклејдло умире „ван екрана”, а Џони нема никакве везе с тим. Опет, Џонијева криминална прошлост остаје непотпуна.

Неколико сцена у филму изазива напетост и сумњу у Џонијеве намере: Бикијева смрт у Паризу резултат је његове алергије на бренди, за коју је Џони знао. Конобар, који слабо говори енглески, открива полицији да је Бики те ноћи свог сапутника ословио са „Old Bean”, што је био његов надимак за Џонија. На крају филма, Џони вози своју супругу великом брзином ка кући њене мајке. Ова сцена не постоји у роману.[3][4]

Највећа разлика је у самом крају филма. У роману, Џони својој болесној жени послужује пиће за које она зна да је отровано, и добровољно га испија. У филму, пиће можда јесте, а можда и није отровано, и види се нетакнуто следећег јутра. Разматран је, али није коришћен, други завршетак у ком Лина пише писмо мајци у којем открива да се плаши да ће је Џони отровати; у том тренутку он улази са млеком. Она завршава писмо, ставља га у коверат, моли Џонија да га пошаље, а затим испија млеко. Последњи кадар би показао Џонија како излази из куће и баца у поштанско сандуче инкриминишуће писмо. Хичкок се овог краја присетио у свом књижевном интервјуу са Франсоом Трифоом, објављеном 1966. под насловом Hitchcock/Truffaut: у Линином писму стоји да зна да је Џони убија, али да га превише воли да би јој било стало до тога.[5]

У филму је уведен музички лајтмотив. Кад год је Лина срећна са Џонијем — почев од бала који организује генерал Маклејдло — чује се Штраусов валцер „Wiener Blut” у својој првобитној, ведрој верзији. У једном тренутку, када посумња у мужа, користи се претећа верзија у молу, која се претвара у пуну и радосну верзију након што се напетост отклони. У другом, Џони звижди исти валцер. А у сцени када Џони служи млеко, поново се чује тужна верзија овог валцера. Ставивши сијалицу у чашу како би млеко светлело док би било ношено уз степенице, Хичкок је намеравао да појача страх публике да је млеко отровано.

Визуелна претња појављује се када Лина посумња да Џони планира да убије Бикија: претходне вечери, у њиховој кући, играју „анаграме” и Лина, заменом једног слова, претвара „mudder” у „murder” (срп. убиство), а затим у „murderer” (срп. убица). Када види ту реч, она погледа летак са приказом литица које Џони и Бики планирају да посете сутра ујутру. На фотографији се виде силуетe двојице мушкараца; један гура другог преко литице, а Бики пада и вришти.

Ако гледалац прихвати Џонијеве изјаве у завршној сцени и одлучи да он, упркос свим својим манама, ипак није убица, филм постаје упозорење о опасности од сумње засноване само на претпоставкама, непотпуним и посредним доказима. Међутим, с обзиром на његово понашање до тог тренутка, није јасно зашто би Џонијеве тврдње требало прихватити као истините; стога филм оставља гледаоца у сталном стању неизвесности у погледу тога шта је истина и шта ће се догодити следеће.

Сценарио

[уреди | уреди извор]

У новембру 1939. године, RKO Radio Pictures је ангажовао Натанијела Веста као сценаристу и он је сарађивао са Борисом Ингстером на филмској адаптацији романа. Двојица аутора написала су сценарио за седам недеља — Вест је био задужен за карактеризацију ликова и дијалоге, док је Ингстер радио на наративној структури.

Када је RKO доделио режију Алфреду Хичкоку, он је већ имао сопствени, знатно измењен сценарио, који је потписан са именима Самсона Рафаелсона, Џоун Харисон и Алме Ревил (Хичкокове жене). Вестов и Ингстеров сценарио је напуштен и никада није екранизован.

Испрва је Сумња требало да буде филм Б продукције са Џорџем Сандерсом и Ен Ширли у главним улогама. Када је Хичкок укључен у пројекат, буџет је повећан, а за главне улоге били су предвиђени Лоренс Оливије и Френсис Ди. На крају је одлучено да улоге добију Кери Грант и Џоун Фонтејн. Фонтејнова је морала бити позајмљена од продуцента Дејвида О. Селзника за високу накнаду; она је неколико година раније искључена са листе уговорних глумаца студија RKO.[1] Грант и Фонтејнова су раније сарађивали на филму Ганга Дин.

Филм је у потпуности снимљен у студију, између фебруара и јула 1941. године.[2]

Према подацима часописа Variety, филм је зарадио 1,8 милиона долара на биоскопским благајнама 1942. године.[6] Свеукупно је остварио профит од 440.000 долара.[7]

На сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 97%, на основу 33 рецензије, а критички консензус веб-сајта гласи: „Чак ни чувена интервенција студија не може умањити мајсторство и узбудљиву напетост Сумње, која је префињени приказ нервозне глумачке снаге Џоун Фонтејн и Хичкокове способности да изазове узнемиреност.”[8]

Године 2016, лист Los Angeles Times је навео да су „многи критичари сматрали Сумњу осредњим остварењем младог аутора”, са крајем филма као спорном тачком, иако је рецензент Филип К. Шојер још 1941. године оцењивао да је „нагли” крај учинио филм „ефикасним”.[9] У истом чланку је наведено да „чак и данас већина љубитеља Хичкока сматра да филм заузима висок ранг у оквиру више од 50 његових остварења.”[9]

Награда Категорија Номиновани Исход
Оскар[10] Најбољи филм Алфред Хичкок (за RKO Radio) Номинација
Најбоља глумица Џоун Фонтејн Освојено
Најбоља оригинална музика Франц Ваксман Номинација
Награде Kinema Junpo Најбољи филм на страном језику Алфред Хичкок Освојено
Награде Националног одбора за рецензију филмова[11] Најбоља глумица Џоун Фонтејн Освојено
Награда Удружења њујоршких филмских критичара[12] Најбоља глумица Освојено
Награде Фотоплеј Најбољи перформанс месеца (децембар) Кери Грант и Џоун Фонтејн Освојено

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Richard B. Jewell, RKO Radio Pictures: A Titan Is Born, University of California 2012 p 231-233
  2. ^ а б в г Spoto, Donald (1999). The Dark Side of Genius: The Life of Alfred HitchcockНеопходна слободна регистрација. Da Capo. стр. 242–244. ISBN 0-306-80932-X. 
  3. ^ „Suspicion (1941)”. www.filmsite.org. Приступљено 2025-05-19. 
  4. ^ Pleines, Miyako (2021-11-19). „The Original Suspicion Ending Alfred Hitchcock Wanted Us To See”. SlashFilm (на језику: енглески). Приступљено 2025-05-19. 
  5. ^ Truffaut, François (1984). Hitchcock/Truffaut. Simon & Schuster. ISBN 9780671604295. 
  6. ^ „101 Pix Gross in Millions”. Variety. 6.  Jan 1943 p 58
  7. ^ Richard Jewell & Vernon Harbin, The RKO Story. New Rochelle, New York: Arlington House, 1982. p167
  8. ^ „Suspicion”. Rotten Tomatoes. Приступљено 2. 2. 2021. 
  9. ^ а б „Alfred Hitchcock's 1941 'Suspicion' was met with a skepticism that continues to this day”. Los Angeles Times. 2016-04-06. Приступљено 2020-03-24. 
  10. ^ „The 14th Academy Awards (1942) Nominees and Winners”. oscars.org. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 22. 1. 2013. 
  11. ^ „1941 Award Winners”. National Board of Review. Приступљено 5. 7. 2021. 
  12. ^ „New York Film Critics Circle Awards: 1941 Awards”. New York Film Critics Circle. Приступљено 22. 1. 2013. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]