Сурена

С Википедије, слободне енциклопедије

Рустахам Сурен,[1] познат као Сурена или Сурен (преминуо је 53. године нове ере) био је Парћански спахбед (генерал или командант) током 1. века нове ере. Био је вођа Суренове куће и познат по победи над Римљанима у бици за Кару. Под његовом командом Партијаци су поразили бројчано супериорнију римску инвазију коју је предводио Марко Лициније Крас. Сурена је популарно име у Ирану. Сурена[2] је грчки и латински облик речи Sûrên или Sūrēn.[3]Име је уобичајено у Јерменији.[4] Реч Сурен значи „херојски (јак, узвишен)”.[5]

Контекст[уреди | уреди извор]

У делу „Живот Красуса” 21, написан 125 година након живота команданта, Плутрах је описао Сурену[2] као „изузетно угледног човека, у богаству рођен, и част која му је била плаћена, он је био ранг после краља; у способности и храбрости био је најистакнутији Патријац његовог времена; а стасом и личном лепотом није имао равног”. Такође по Плутраху, било је „много робова” у његовој војсци, што указује да је генерал имао велико богаство.[6] Међутим, право значење термина „робови” који се помињу у овом контексту је спорно.[7][8] Плутрах га је описао као највишег и најлепшег човека, али деликатност његовог изгледа и женственост у његовом одевању није обећавала толико мушкости; његово лице је било насликано, а коса му је била раздвојена након моде Медијанаца.[9]

Сурена је командовао трупама Орода II у борби за град Селеуција.[10] Сурена се издвојио у борби за династичку сукцесију (Ород II је раније био свргнут од стране Митридата II) и био је битан за враћање Орода на трон Арсакида.[11]

Римљани су 53. године п. н. е. напредовали према западним партијским вазалима. Као одговор, Ород II је послао своје коњице под командом Сурена да се боре против њих. Две војске су се састале у бици код Каре (у Харану, данашња Турска), где су надмоћ и тактика Партијанаца да привуку Римљане у средину пустиње омогућили да поразе нумерички супериорније Римљане.[11]

Иако је овај подвиг оштетио римске трупе (Плутрах прича о 20.000 погинулих и 10.000 затвореника) и „произвео снажан одјек међу народима Истока”, то није изазвало „никакву одлучну промену у равнотежи моћи”,[12] то јест, Арсакидова победа није донела проширење територије. За Сурену је рекао, „Замало га је коштало живота. Вероватно у страху да ће он представљати претњу за њега, краљ Ород II га је убио”.[12]

„На неки начин, положај (Сурене) у историјској традицији је изненађујуће паралелно оној у Ростаму”.[11]

Прикази[уреди | уреди извор]

  • Сурена се појављује као мањи лик у The Catiline Conspiracy, другом тому SPQR series аутора Џона Медокса.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Heymel, Michael (јул 2008). „Eigentlich hat Gott es anders gedacht”. Göttinger Predigtmeditationen. 63 (4): 454—462. ISSN 0340-6083. doi:10.13109/gpre.2008.63.4.454. 
  2. ^ а б Lendering, Jona. (2006). Oorlogsmist : veldslagen en propaganda uit de Oudheid. Athenaeum-Polak & Van Gennep. ISBN 9025331556. OCLC 150301273. 
  3. ^ Herzfeld, Ernst (јул 1929). „Myxödem”. DMW - Deutsche Medizinische Wochenschrift. 55 (29): 1223—1224. ISSN 0012-0472. doi:10.1055/s-0028-1127157. 
  4. ^ Lang, Serge (1983), Differential Forms, Springer New York, стр. 510—529, ISBN 9781475718034, Приступљено 2019-06-10 
  5. ^ „Recently Patented Inventions”. Scientific American. 73 (20): 317—317. 1895-11-16. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican11161895-317. 
  6. ^ Palutikof, Jean (април 1983). „Drought without water”. Nature. 302 (5909): 635—635. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/302635a0. 
  7. ^ Buzier, Martine; Ravey, Jean-Claude (1986), Three Dimensional Phase Diagram of Nonionic Surfactants : Effect of Salinity and Temperature, Springer US, стр. 525—536, ISBN 9781461290230, Приступљено 2019-06-10 
  8. ^ „CLASS SYSTEM iii. Parthian & Sasanian Periods – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org. Приступљено 2019-06-17. 
  9. ^ „The Internet Classics Archive: 441 searchable works of classical literature”. classics.mit.edu. Приступљено 2019-06-17. 
  10. ^ Gazerani, Saghi (2015-11-27). „The Sistani Cycle of Epics and Iran’s National History”. doi:10.1163/9789004282964. 
  11. ^ а б в Marquese, Rafael De Bivar; Pimenta, João Paulo (2015-04-29). „Tradições de História Global na América Latina e no Caribe”. História da Historiografia (17). ISSN 1983-9928. doi:10.15848/hh.v0i17.775. 
  12. ^ а б Schippmann, Klaus (1971-01-31). Die iranischen Feuerheiligtümer. Berlin, Boston: DE GRUYTER. ISBN 9783110828283.