Сјеница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сјеница
Crkva U Sjenici.jpg
Црква у Сјеници
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Златиборски
Општина Сјеница
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 14060
Положај
Координате 43°16′14″ СГШ; 19°59′35″ ИГД / 43.2705° СГШ; 19.993° ИГД / 43.2705; 19.993 Координате: 43°16′14″ СГШ; 19°59′35″ ИГД / 43.2705° СГШ; 19.993° ИГД / 43.2705; 19.993
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 1026 m
Сјеница на мапи Србије
Сјеница
Сјеница
Сјеница на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 36310
Позивни број 020
Регистарска ознака SJ

Сјеница је градско насеље у Србији у општини Сјеница у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 14060 становника. Данашњи град се развио из средњовековног трга и караванске станице Сенице на Дринском путу. Налазио се у жупи Сеница и у њој је био један од дворова Немањића у средњовековној Србији.

Географски положај[уреди]

Џамија у Сјеници

Сјеница се налази на западу Рашке области или Санџака. Налази се на путу Нови Пазар - Сјеница - Нова Варош који спаја Ибарску магистралу са Златиборском магистралом па има добре саобраћајне везе са истоком и западом Санџака. Овој општини припада највећи део Сјеничко-пештерске висоравни. Граничи се са шест општина, и то Новим Пазаром, Тутином, Бијелим Пољем (Република Црна Гора), Пријепољем, Новом Вароши и Ивањицом. Површина општине је 1056 км². Као посебне мање природно-географске целине истичу се Пештерска висораван и Сјеничка котлина. Нижи део Пештерске висоравни је Пештерско поље по којем је некада текла понорница Бороштица па је и по томе ово поље слично крашким пољима. Просечна надморска висина Пештерске висоравни је између 1.100 и 1.200 метара. Сјеничку у котлину чине њен обод и Сјеничко поље које има нижу надморску висину за 100 до 150 метара од Пештерске висоравни. У овом делу се налази градско насеље. Најнижи делови ове општине су Куманица на обали Лима 480 метара, граница сјеничке и новопазарске општине у Белим водама 520 метара и у ушће реке Кладнице у Увац 905 метара надморске висине. Цео простор је скоро ограђен планинама Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Гиљевом, Жилиндаром, Нинајом, Тројаном, Сухаром. Највише тачке су: Јанков камен 1.833 м, Катунић на Јадовнику 1.734 м, Озрен 1.680, Златар 1.627, Јеленак на Гиљеви 1.617, Жилиндар 1.616, Ограђеник на Јавору 1.445, Хомар 1.461, Жабрен на Сухару 1.416 и Велика Нинаја 1362 метара. Читав овај изванредан природни амбијент има све карактеристике крашких површи у којој преовлађују кречњачке стене и правим примерима крашког рељефа. Познате су Тубића, Ледена, Баждарска пећина као и кањон реке Увац.

На Сјеничко-пештерској висоравни присутне су специфичне хидрометеоролошке карактеристике па се због тога појављују екстремно ниске температуре и лети и зими. Тако је у граду Сјеници 26. јануара 1954. године забележена температура од минус 38,3 °C. Такође је занимљиво да је 17. јуна 1989. године пао снег висине 15-20 центиметара. По брежуљцима око Сјеници пао је снег и 31. маја 1996. године.Слане су се појављују или јулу као што се то десило 12. јула 1935. године и 10. јула 1998. године, а у јуну и августу нису никаква реткост.

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у најхладнија места Европе. Комплекс Сјеничко-пештерске висоравни је претежно планинског карактера. Године 2005. је измерена најнижа температура од -42 °C.

Историја[уреди]

За више информација погледајте: Сјенички санџак
Продор Турака кроз Рашку према Босни средином 15. века
Некадашњи турски санџаци у Старој Србији, око 1907. године

Сјеница се први пут помиње 1253. године у повељи краља Уроша Немањића као место на дубровачком путу, где су пристајали и плаћали царину дубровачки трговци. У сјеничком крају се налази место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, жене цара Душана Силног. Ослобођење Сјенице Срби су покушали током Бечког рата, између 1688. и 1690, као и 1737. године, оба пута у сарадњи са аустријском војском. Због свог геостратешког и политичког положаја у 19. веку Сјеница је сматрана веома важном тачком, па су према њој биле усмераване војне операције, тако је било и у Првом српском устанку којим је руководио Карађорђе. На Ђурђевдан 1809. године Карађорђеви устаници су боравили у Сјеници и делимично је ослободили од Турака. Сјеница им је била успутна станица на путу ка Новом Пазару и Рогозни.

Средином 19. века, у време великих управних реформи, Сјеница је почела да добија на значају као место у којем су често боравили тадашњи новопазарски кајмаками и санџакбегови.[1] Посебан Сјенички санџак (тур. Seniçe sancağı) настао је 1902. године, након преуређења Новопазарског санџака, које је извршено на тај начин што су југоисточне казе овог санџака припојене суседним санџацима (Приштинском и Пећком) док је од преостале четири казе (Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш-Доњи Колашин), створен посебан Сјенички санџак, који се на истоку граничио са Приштинским, на југу са Пећким и на западу са Пљеваљским санџаком.[2]

У то време, на подручју Сјеничког санџака укрштали су се супротни интереси Турске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе, тако да је и сама Сјеница добила на значају, што је дошло до изражаја и током Анексионе кризе (1908-1909).

На почетку Првог балканског рата у јесен 1912. године, целокупно подручје Сјеничког санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе.[3] Сам град Сјеница ослобођен је 24.октобра 1912. од стране српске војске. Према споразуму између савезничких држава, већи део Сјеничког санџака, укључујући и сам град Сјеницу, припао је Србији, док је мањи део припао Црној Гори. Коначна гранична линија утврђена је посебним споразумом о разграничењу између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године. При покушају да мирно уђу у Сјеницу 22. децембра 1941. поубијани су 50 до 100 партизана, већином православних Срба, мучки из заседе од локалних наоружаних чета Срба муслиманске вере, због чега је Сјеница деценијама била у немилости Титовог режима. О страдању бораца сведоче и данас два споменика у центру града, мада су локалне антисрпски настројене власти почетком 21.века порушиле скоро све бисте које су красиле град. [4] Крајем Другог светског рата снаге народно-ослободилачке војске Југославије су ослободиле Сјеницу 12. децембра 1944. године.

Привреда[уреди]

Од познатијих привредних организација ту су: Фабрика латекса и женске модне конфекције „Санатекс, „Весна“, Рудник угља „Штаваљ“, Пољопривредно-шумарски комбинат „Пештер“ који се бави ратарском и сточарском производњом, откупом пољопривредних производа. Пештерска висораван је познато по својим предиспозицијама за одгој оваца и говеда, од којих се производи веома укусан и цењен „сјенички“ сир и качкаваљ.

Познате личности[уреди]

  • Нино Белов, српски цар из 21. века пре нове ере;
  • Војвода Стево Васојевић, племић страдао у Косовској бици 1389.
  • Стеван Мусић, сјенички феудалац, сестрић кнеза Лазара;
  • Мојсије Рашковић, вођа српског устанка у време Бечког рата (устанак се одиграо 1688-90);
  • Атанасије Рашковић, вођа овдашњег српског устанка 1737, ожењен сестром патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте
  • Петар Васојевић из села Жабрен код Сјенице, отац Карађорђа Петровића;
  • Кнез Максим Рашковић, војвода у Првом српском устанку;
  • Хаџи Продан Глигоријевић, устанички војвода, вођа познате Хаџи Проданове буне 1814.
  • Поп Илија Церовић, национални радник, оснивач прве српске школе у сјеничком крају у Лопижама 1855.
  • Поп Петар Каличанин из Штавља, устанички четовођа у рату 1875-78.
  • Војвода Петар Бојовић, рођен у Мишевићима код Сјенице
  • Војин Поповић, познат као војвода Вук
  • Миленко Веснић, политичар и дипломата Краљевине Србије и Краљевине СХС, рођен у Дунишићу код Сјенице
  • Велимир Прелић, је био четник који се борио у Старој Србији.
  • Рушид Спаховић, најбогатији феудални угњетач-ага у доба турске окупације пре 1912, потписник злогласне "сјеничке резолуције" 1917. у сарадњи са аустро-угарским окупаторима
  • Мустај-паша Ћатовић, мухамедански Србин, турски генерал и крвник српског народа, на кога су српски родољуби 1901. покушали атентат у Сјеници који је одјекнуо у тадашњој европској штампи; задужбинар Мустај-пашине џамије у Ћатовића махали у Сјеници
  • Амир Љумић, секретар сјеничког санџака, унук му је касније постао турски генерал и министар у влади Аднана Мендереса
  • Поп Радоје Поповић из села Кнежевца код Штавља, оснивач школе у селу Штављу 1893, национални радник, умро у аустро-угарском логору Нежидер Јаршах
  • Јевто Васојевић, из Лопижа, комита Старе Србије и солунац са девет одликовања, гардијски официр
  • Велизар Радевић, из Лопижа, познати комита после првог светског рата
  • Јездимир Ловић, народни херој, из Лопижа
  • Милорад Јовановић, пали борац по ком носи назив улица у Сјеници
  • Тодор Каличанин, из Штавља, пали борац по ком носи назив улица у Сјеници;
  • Ристо Јовановић, политичар у влади Ивана Стамболића, сарадник Тита
  • Исидор Чоловић, борац и истакнути руководилац у СФРЈ
  • Ахмет Абдагић, пали борац по ком носи назив улица у Сјеници
  • Мухамед Абдагић, писац и сепаратиста, осуђиван због сарадње са Гестапоом, брат палог борца Ахмета Абдагића
  • Хасан Звиздић, ратни злочинац и агент Гестапоа, истакнути трговац, окупациони заповедник Сјенице у другом светском рату
  • Мехмед-ага Ћесовић, дугогодишњи председник општине, познат по помирљивом држању у другом светском рату
  • Поп Селимир Поповић, из Кнежевца, четнички заповедник села Штавља, љотићевац, унук националног радника попа Радоја Поповића
  • Потпоручник Милан Шекуларац, четнички вођа из села Чедова, школовани предратни официр, кривац за прогоне неистомишљеника
  • Витомир Вито Каличанин, оснивач и први директор више гимназије у Сјеници, рођен у Штављу, као председник културног, просветног и научног већа београдске општине Чукарица био је у почасној стражи на Титовој сахрани;
  • Радован Вучковић, књижевник и публициста
  • Звонко Кризбахер, песник који је живео и радио у Сјеници, иако није из Сјенице
  • Вукосав Вуле Шиљковић, научник и сарадник САНУ, рођен у селу Багачићи
  • др Милун Бабић, министар у влади Мирка Марјановића 1994-96.
  • Миљкан Карличић, помоћник министра информисања Александра Вучића у коалиционој влади Мирка Марјановића 1998-2000, рођен у Штављу
  • Драгослав Кочовић, српски је доктор политичких наука и универзитетски професор.
  • Шућро Шеки Турковић, певач, рођен у селу Крња Јела
  • Мирољуб Брзаковић Брзи, певач, мајка му је из Лопижа код Сјенице
  • Ризо Хамидовић, певач
  • Душан Каличанин, телевизијски водитељ, син директора сјеничке гимназије Витомира Каличанина
  • Елвира Рахић, певачица, родитељи су јој из Сјенице
  • донекле: Емина Јаховић, певачица, деда по оцу јој је из села Брњице код Сјенице

Демографија[уреди]

У насељу Сјеница живи 10578 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,1 година (35,7 код мушкараца и 36,6 код жена).

Становништво у овом насељу је мешовито уз бошњачку већину (према попису из 2011. године), а на последњем попису примећен је пораст у броју становника.

Демографија[5]
Година Становника
1948. 3.805
1953. 4.478
1961. 5.124
1971. 8.552
1981. 11.136
1991. 14.445 14.055
2002. 15.648 13.161
2011. 14.060
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Бошњаци
  
10.710 76,17 %
Срби
  
2.127 15,12 %
Муслимани
  
947 6,73 %
Роми
  
93 0,66 %
Горанци
  
12 0,08 %
Црногорци
  
12 0,08 %
Албанци
  
11 0,07 %
Југословени
  
10 0,07 %
Хрвати
  
6 0,04 %
Македонци
  
3 0,02 %
Словенци
  
1 0,01 %
Украјинци
  
1 0,01 %
Остали
  
34 0,24 %
Регионална припадност
  
2 0,01 %
Неизјашњени
  
19 0,13 %
Непознато
  
70 0,49 %


Познати Сјеничани[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Šabanović (1959). стр. 96-97.
  2. Ракочевић (1983). стр. 264.
  3. Ђорђевић (1983). стр. 189.
  4. Јагодић (2010). стр. 31.
  5. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; ref-ови без имена морају имати садржај.