Сјеничко-пештерско ћилимарство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сјеничко-пештерско ћилимарство као део занатских знања и вештина југозападне Србије, је вештина израде сјеничко-пештерских тканина, ћилима са два једнака лица на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце. Ћилимарство старовлашких и сјеничко-пештерских предела, има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима. Али за разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе. Ћилими ткани у овим областима југозападне Србије масовно су били у употреби код градског муслиманског живља.

За ћилимарство у сјеничко-пештерском крају се може рећи (према новијим истраживањима) да је то један од ретких крајева у Србији у коме су стваране тканине прошлости, садашњости и будућности, које су одувек биле на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.[1]

Сјеничко-пештерско ћилимарство, односно вештина израде ових ћилима, се налази на списку елемената нематеријалног културног наслеђа Србије[2] од 13. децембра 2018. године.[3]

Основне информације[уреди]

По својим особеностим израде старовлашко-полимско ћилимарство у коме свакако значајно место има сјеничко-пештерско ћилимарство разврстано, је у ћилимарство такозване сјеничко-полимске, односно полимско-старовлашке ћилимарску област,[4] која је омеђена, у ужем смислу сјеничко-пештарском висоравни, а у ширем смислу полимско-старовлашком области. У овој области развило се неколико ћилимарских центара који носе назив:

  • сјеничко-пештерски ћилимарски центар,
  • ивањички ћилимарски центар,
  • ужички ћилимарски центра,
  • ћилимарски центар неких других крајева.[5]

Ћилими ткани у овим областима масовно су били у употреби код градског српског и муслиманског живља, било у њиховим домовима или у верским објектима (џамијама).[6]

Историја[уреди]

Порекло сјеничко-пештерског ћилимарства не може се разматрати изван порекла и развоја ћилимарства у другим крајевима Србије. Досадашња истраживања показала су да корени овог ћилимарства леже у далекој прошлости, на ште је утицало:

  • обиље домаће сировинске базе, пре свега вуне у овој претежно сточарској области,
  • добро познавање ткалачких вештина
  • географски положај који је омугаћавао да на овај простор продру бројни културни утицаја Истока и Запада
  • богата историјска прошлост,
  • локалних специфичности, које су његовом развоју дале одређене особености, по којима ће се до данас разликовати од ћилимарства у другим крајевима Србије.

Ћилими су првобитно били израђивани на хоризонталном разбоју скоро све до Другог светског рата, очему говоре сачувани примерци из најстарије фазе овог ћилимарства.

Појавом вертикалног разбоја, с почетка 20. века (који је прво примењен у Ћилимарској школи у Сјеници, а потом и у приватним сјеничко-пештерским кућама), у ћилимарској радиности овог краја настале су бројне промене — у техници израде, колористици и ликовном изразу ћилима, рађених на овом разбоју.

Израда[уреди]

По својим особеностим израде сјеничко-пештерско ћилимарство је разврстано у такозвано сјеничко-полимску, односно полимско-старовлашку ћилимарску област.[4]

Сјеничко-пештерски ћилим је тканина са два једнака лица, рађена на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце праменке.[7] Сјеничко-пештерски ћилими који се израђује у једном комаду, двонитном техником ткања, првобитно су ткани на хоризонталном а од почетка 20. века на вертикалном разбоју.

Ћилими типа шаренице или ћилимача

Ћилими су првобитно украшавани читавом површином бесконачним мотивима пруга у двобојном или вишебојном колориту. То су углавном били ћилими типа шаренице, и претходили су изради ћилима у правом смислу те речи, са издељеном орнаменаталном површином на средини и окрајницом (околицом). За овако исткану тканину у сјеничком крају настао је назив ћилимача (додавањем суфикса —„ача” речи ћилим), како би се њом означио прост и једноставан ћилим, који се се значајно разликује у однсоу на развијени ћилим, однсоно ћилима у правом смислу те речи. Како се први пут реч ћилим у Србији јавља од 17. веку, када су најстарији ћилими већ називани ћилимаче у сјеничко-пештерској области, утврђено је да се у Србији једино у сјеничко-пештерском и у ивањичком крају користио назив ћилимача или ћилимара.

По наводима једне ткаље из Сјенице:
Ћилимача се тако зове, зато што није балучана — тј. зато што осим пруга ћилимача није била украшена другим шарама — балуцима
Балучани ћилими

За разлику од ћилимача или ћилимара у сјеничко-пештерском крају, у развојном смислу, у 19. веку појавили су се и савршенији ћилими, чија је целокупна површина била прекривена шарама — балуцима. За разлику од ћилимача које се раде или само техником преткивања, или у комбинацији са техником на престе (клечањем), на ћилимима је примењена превасходно техника клечања.

На неким ћилимима примењивана је истовремено техника претковања, која је комбинована са техником узлења (чворања). Зато у сјеничко-пештерском крају кажу да је ћилим у однсу на ћилимачу, балучан, однсоно сав ишаран.[8]

Међу ћилиме старије израде у сјеничко-пештерском крају издвајају се и ћилими исткани на хоризонталном стану звани колаши на котуртове, на колцад, и гранаши, гранаше. Они спадају у групу великих подних ћилима, које карактерише разноврсност варијантних облика. Сатављени су од три до четри поле.[9]

Значај[уреди]

Због изутетног значаја сјеничко-пештерског ћилимарства за културу Србије, Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Србије, на састанку одржаном 13. децембра 2018. године, донео је одлуку о упису у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије сјеничко-пештерско ћилимарство, као препознато живо наслеђе Србије, које су различите заједнице, преносећи га с генерације на генерацију, препознале као обележје сопственог идентитета и сачувале до данашњих дана.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Рељић, Љубомир. Ћилими и ћилимарство у сјеничком крају, У:Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. стр. 261. 
  2. ^ „Листа елемената нематеријалног културног наслеђа Републике Србије”. nkns.rs. Приступљено 22. 3. 2019. 
  3. ^ „Нови упис у национални регистар нематеријалног културног наслеђа”. nkns.rs. Приступљено 5. 4. 2019. 
  4. 4,0 4,1 М. Драшковић, Ћилимарство у Србији, Етнографски музеј у Београду 1967.
  5. ^ Рељић, Љубомир. Ћилими и ћилимарство у сјеничком крају, У:Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. стр. 263. 
  6. ^ Рељић, Љубомир. Ћилими и ћилимарство у сјеничком крају, У:Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. стр. 261—270. 
  7. ^ „Сјеничко-пештерско ћилимарство”. nkns.rs. Приступљено 5. 4. 2019. 
  8. ^ Рељић, Љубомир. Гласник Етнографског музеја књ. 56. Etnografski muzej u Beogradu. стр. 268. 
  9. ^ Рељић, Љубомир. Развој, типолошка класификација и особености традиционалних ћилима сјеничког краја, У: Гласник Етнографског музеја књ. 56. Etnografski muzej u Beogradu. стр. 263—268. 

Спољашње везе[уреди]