Пређи на садржај

Такмичарско скијашко трчање

С Википедије, слободне енциклопедије
Такмичарско скијашко трчање
Демински скијашки маратон, 2015.
Највише управно телоFIS
НадимциКрос-кантри, нордијско скијање
Карактеристике
Мешани полОдвојени догађаји за мушкарце и жене
ТипЗимски спорт на отвореном
ОпремаСкије, штапови, ципеле, везови
Присуство
Олимпијада1924. (мушкарци), 1952. (жене)
Параолимпијаде1976.

Такмичарско скијашко трчање обухвата различите формате трка и дужине стаза. Правила скијашког трчања прописују Међународна скијашка федерација (FIS) и разне националне организације. Међународна такмичења укључују Светско првенство у нордијском скијању, Светски куп у скијашком трчању, као и такмичења на Зимским олимпијским играма. Ове трке се одржавају на хомологованим, уређеним стазама дизајнираним да подрже класични (у стази) и слободни стил, где скијаши могу користити клизачку технику (скејт). Такође обухвата догађаје попут крос-кантри скијашких маратона, које санкционише Светска федерација за скијашке маратоне (Worldloppet), и скијашко оријентисање, које санкционише Међународна оријентиринг федерација. Сродни облици такмичења су биатлон, где се такмичари тркају на скијама за трчање и заустављају ради гађања мета пушком, као и параолимпијско скијашко трчање које омогућава спортистима са инвалидитетом да се такмиче користећи прилагођену опрему.

Јединице Норвешке војске су скијале ради спорта (и награда) још у 18. веку. Почевши од друге половине 20. века, техника је еволуирала од корачања у класичној техници унутар трага до укључивања клизачког скијања (скејт), које се одвија на стазама које су уређене са широким тракама за оне који користе ту технику. Истовремено, опрема је еволуирала од скија и штапова направљених од дрвета и других природних материјала до оних сачињених од вештачких материјала као што су фиберглас, угљенична влакна и полиетиленска пластика.[1]

Спортисти тренирају како би постигли издржљивост, снагу, брзину, вештину и флексибилност на различитим нивоима интензитета. Тренинзи ван сезоне често се одвијају на сувом, понекад на ролер-скијама. Организација такмичења у скијашком трчању има за циљ да учини те догађаје доступним и гледаоцима уживо и телевизијској публици. Као и код других спортова који захтевају издржљивост, снагу и брзину, неки спортисти су одлучили да користе забрањене лекове за побољшање перформанси.

Историја

[уреди | уреди извор]
Локално првенство, општина Баланген, Норвешка, 1925.
Шведски такмичар, Мартин Матсбо, у априлу 1935.

Године 1767. данско-норвешки генерал Шак Карл Ранцау кодификовао је четири класе војних скијашких такмичења и установио награде за сваку:[2][3]

  • Гађање прописаних мета на 40–50 корака док се скија низбрдо „највећом брзином” (претеча биатлона).
  • „Бацање” себе док се тркају низбрдо међу дрвећем „без пада или ломљења скија” (претеча слалома).
  • Трка спуста на великим падинама без „јахања или одмарања на штапу” или пада (претеча спуста).
  • „Дуга трка” са пуном војном опремом и пушком на рамену преко око 2,5 km „равног терена” у року од 15 минута (претеча модерног скијашког трчања).

Рани запис о јавном скијашком такмичењу односи се на догађај из 1843. године у Тромсеу. Најава је догађај назвала „опкладном трком на скијама”.[4] Засебна алпска техника појавила се око 1900. године, издвајајући се од дотадашњег начина скијања, када је Матијас Здарски заговарао „Лилијенфелдски скијашки метод” као алтернативу норвешкој техници.[3] На норвешком језику, langrenn се односи на „такмичарско скијање где је циљ прећи одређену удаљеност у унапред постављеним траговима у најкраћем могућем времену”. Такмичења у алпском скијању (позната као трка на брду) постојала су у Норвешкој током 18. и 19. века, али су прекинута када се главни скијашки фестивал у Ослу фокусирао на дуге трке (такмичарско скијашко трчање) и скијашке скокове (сада познати као нордијске дисциплине). Алпске дисциплине су поново оживеле у Централној Европи око 1920. године. Такмичења у турном скијању (норв. turrenn) су дугопругашка такмичења у скијашком трчању отворена за јавност, а такмичење се обично одвија унутар старосних категорија.[5]

У 19. веку тркачи су користили један дрвени штап, који је био дужи и јачи од модерних штапова, а могао се користити и за кочење низбрдо. У Норвешкој је тркање са два штапа („фински стил”) наишло на отпор, почевши од 1880-их, када су их нека правила трка забрањивала; примедбе су укључивале питања естетике — како су због њих скијаши „гегали као гуске”. Како је употреба пара штапова постала норма, материјали су фаворизовали лакоћу и снагу, почевши од бамбуса, који је уступио место фибергласу (коришћеном на Зимским олимпијским играма 1968), алуминијуму (коришћеном на Зимским олимпијским играма 1972) и на крају угљеничним влакнима, уведеним 1975. године.[6]

Клизачки стил (скејт)

[уреди | уреди извор]

Клизачки стил је уведен у такмичење у 20. веку. На првом немачком првенству у скијању, одржаном на Фелдбергу у Шварцвалду 1900. године, Норвежанин Бјарне Нилсен победио је у трци на 23 km и примећено је да користи клизачки покрет током скијања — технику непознату гледаоцима.[7] Јохан Гретумсбротен је користио технику клизања на Светском првенству 1931. у Оберхофу, што је једна од најранијих забележених употреба клизања у такмичарском скијашком трчању.[4] Ова техника је касније коришћена у скијашком оријентирингу 1960-их на путевима и другим чврстим површинама. Фински скијаш Паули Ситонен развио је варијанту стила за маратоне или друге догађаје издржљивости 1970-их тако што је остављао једну скију у трагу док је другом клизао у страну (једнострано клизање);[8] ово је постало познато као „маратонски скејт”.[9] Амерички скијаш Бил Кох даље је развио технику маратонског клизања касних 1970-их.[5][10] Скијање слободним стилом постало је широко распрострањено током 1980-их након што је Кохов успех с њим на Светском првенству 1982. привукао више пажње на ту технику.[8] Норвешки скијаш Ове Аунли почео је да користи ту технику 1984. године, када је открио да је много бржа од класичног стила.[11] Клизање је најефикасније на широким, глатким, уређеним стазама, користећи скије од фибергласа које добро клизе; такође погодује снажнијим спортистима — што су, према Олаву Беу, разлози зашто је техника направила пробој почетком 1980-их.[4] Спортисти су широко усвојили клизање на обе стране до Светског првенства 1985. године, а FIS га је формално усвојио 1986. године[5] — упркос почетном противљењу Норвешке, Совјетског Савеза и Финске — уз очување догађаја који користе само класичну технику.[11]

Догађаји

[уреди | уреди извор]

Зимске олимпијске игре

[уреди | уреди извор]
Свере Стенерсен иде ка победи у нордијској комбинацији на Зимским олимпијским играма 1956. у Кортини д'Ампецо, Италија.

Зимске олимпијске игре су велики међународни спортски догађај који се одржава једном у четири године. Прве Зимске олимпијске игре, одржане 1924. у Шамонију у Француској, укључивале су нордијско скијање (које обухвата скијашко трчање) међу пет главних дисциплина. Догађаји у скијашком трчању еволуирали су на Зимским олимпијским играма од 1924. године, као што се види у следећој хронологији:[12]

На Олимпијским играма 2022. у Пекингу, скијашко трчање је садржало догађаје и у класичном и у клизачком (слободном) стилу. Два стила се смењују на великим догађајима (Олимпијске игре, Светска првенства). На пример, на Зимским олимпијским играма 2018. у Пјонгчангу, појединачна трка на 15 km за мушкарце била је у слободном стилу. На Олимпијским играма 2022. овај догађај је вожен класичним стилом.[13]

FIS догађаји

[уреди | уреди извор]
Класични догађај током Светског првенства у нордијском скијању 2009. у Либерецу, Чешка.

Светско првенство у нордијском скијању одржава се у различитом броју и врстама догађаја од 1925. за мушкарце и од 1954. за жене. Од 1924. до 1939. године Светска првенства су се одржавала сваке године, укључујући и године са Зимским олимпијским играма. Након Другог светског рата, првенства су се одржавала сваке четири године од 1950. до 1982. Од 1985. године, Светска првенства се одржавају у непарним годинама.[14]

FIS догађаји укључују:[14]

Догађаји за медаље на Светским првенствима у нордијском скијању[14]
Догађај Датуми за мушкарце Датуми за жене
Појединачни спринт 2001–данас 2001–данас
Тимски спринт 2005–данас 2005–данас
5 km Н/Д 1962–1999
10 km 1991–1999, 2025–данас 1954–данас
15 km 1954–2023 1989–2003
17–18 km 1925–1950 Н/Д
20 km Н/Д 1978–1987
30 km 1926–2003 1989–2023
50 km 1925–данас 2025–данас
Штафета 4 × 10 km 1933–2023 Н/Д
Штафета 3 × 5 km Н/Д 1954–1970
Штафета 4 × 5 km Н/Д 1974–2023
Штафета 4 × 7.5 km 2025–данас 2025–данас
Комбинација / двострука потера / Скијатлон 1993–данас 1993–данас

Скијашки маратон

[уреди | уреди извор]
Масовни старт маратона на Тарту маратону 2006.

Скијашки маратон је дугопругашка трка, обично од тачке до тачке, дужа од 40 километара; неки се одржавају истовремено са краћим тркама и учешће је обично отворено за јавност. На норвешком се таква трка назива turrenn („турна трка”).[5] Велики догађаји имају више од 10.000 учесника где масовни стартови често имају модификован редослед старта по групама учесника — за које је процењено да су сличних способности, почевши од елитне групе скијаша и завршавајући са групом најмање искусних.[15] Скијаши могу користити класичну или клизачку технику, у зависности од правила трке. Награде се обично заснивају на укупном пласману, пласману према полу спортисте и према старосној категорији.[15] Постоје две главне серије у овој категорији, Ски класикс (Ski Classics) и Worldloppet.

Серија Ски класикс

[уреди | уреди извор]

Ски класикс (Ski Classics) је комерцијално спонзорисано међународно куп такмичење у скијашком трчању на дуге стазе, које се одржава у Европи. Настало је у јануару 2011. године.[16]

Догађаји у класичној серији
Догађај Класични стил Слободни стил Локација
Чешка Јизерска падесатка 50 / 25 km 30 km Бедрихов, Чешка
Италија Марчалонга 70 / 45 km Моена – Кавалезе, Италија
Њемачка Кениг Лудвиг Лауф 50 / 23 km 50 / 23 km Оберамергау, Немачка
Шведска Васалопет 90 / 45 / 30 km Селен – Мора, Шведска
Швајцарска Енгадин ски маратон 42 / 21 / 17 km Малоја – С-шанф, Швајцарска
Швајцарска Ла Диагонала 65 km 65 km Енгадин – Санкт Мориц, Швајцарска
Норвешка Биркебајнеренет 54 km Рена – Лилехамер, Норвешка
Шведска Орефјелслопет 65 km Воладален – Оре, Шведска

Worldloppet серија

[уреди | уреди извор]

Светска федерација за скијашке маратоне (Worldloppet) признаје двадесет скијашких маратона укључујући оне у серији Ски класикс (осим Ла Диагонале и Орефјелслопета). Они признају оне спортисте који заврше Worldloppet трке у 10 земаља, од којих најмање једна мора бити на другом континенту, као „Worldloppet мајстора”. Организација, коју санкционише FIS, настоји да привуче елитне тркаче на своје догађаје помоћу FIS Worldloppet купа и тиме има за циљ да „повећа интересовање медија и гледалаца за трке на дуге стазе”.[17] Значајне трке, осим серије Ски класикс, укључују:[18]

Догађаји Worldloppet серије
Догађај Класични стил Слободни стил Локација
Аустралија Кенгуру Хопет 42 / 21 km Фолс Крик, Викторија, Аустралија
Аустрија Доломитенлауф 42 / 21 km 60 km Обертилијах / Лијенц, Аустрија
Француска Трансжурасјен 50 / 25 km 76 / 54 km Ле Рус / Ламура – Мут, Француска
Јапан Сапоро међународни ски маратон 50 / 25 km Сапоро, Јапан
Естонија Тарту маратон 63 / 31 km 63 / 31 km Отепа – Елва, Естонија
Канада Гатино Лопет 53 / 29 km 53 / 29 km Гатино, Канада
Сједињене Америчке Државе Амерички Биркебајнер 54 / 23 km 50 / 23 km Кејбл – Хејвард, Сједињене Америчке Државе
Финска Финландија-хито 62 / 32 km 50 km Лахти, Финска
Русија Демински скијашки маратон 25 km 50 km Рибинск, Русија
Пољска Бјег Пјастов 50 /26 km 30 km Шкларска Поремба, Пољска
Исланд Фосаватн ски маратон 50 km Исафјердир, Исланд
Кина Кинески Васалопет 50 km Чангчун, Кина
Нови Зеланд Мерино Мустер 42 / 21 km Ванака, Нови Зеланд
Аргентина Ушуаја Лопет 42 km Ушуаја, Аргентина

Скијашко оријентисање

[уреди | уреди извор]
Освајачице олимпијских медаља у биатлону Олга Зајцева и Андреа Хенкел на трци потере Светског купа у Оберхофу, 2013.

Скијашко оријентисање је дисциплина оријентиринга коју признаје Међународна оријентиринг федерација.[19] Светско првенство у скијашком оријентисању организује се сваке непарне године и укључује спринт, средње и дуге дистанце, као и штафету за мушкарце и жене. Светски куп у скијашком оријентисању организује се сваке парне године.[19] Јуниорска светска првенства и Светска мастерс првенства организују се сваке године.[19]

Биатлон

[уреди | уреди извор]

Биатлон комбинује скијашко трчање и стрељаштво. У зависности од учинка у гађању, такмичару се додаје додатна удаљеност или време на укупно време трчања. За сваку рунду гађања, биатлонац мора погодити пет мета; скијаш добија казну за сваку промашену мету, која варира према правилима такмичења; у било ком такмичењу примењивала би се једна од следећих казни:[20]

  • Скијање око казненог круга од 150 метара, што, у зависности од услова, елитним спортистима одузима 20–30 секунди.
  • Додавање једног минута на укупно време скијаша.
  • Употреба додатног метка (који се налази на стрелишту) да би се погодила мета; само три таква додатка су доступна за сваку рунду, а казнени круг се мора трчати за сваку мету која остане непогођена.

Параолимпијско скијање

[уреди | уреди извор]
Олена Јурковска из Украјине такмичи се у седећем скијашком трчању на Зимским параолимпијским играма 2010.

Параолимпијско скијашко трчање је адаптација скијашког трчања за спортисте са инвалидитетом. Параолимпијско скијашко трчање је једна од две дисциплине нордијског скијања на Зимским параолимпијским играма; друга је биатлон. Такмичење регулише Међународни параолимпијски комитет (IPC). Параолимпијско скијашко трчање укључује стојеће догађаје, седеће догађаје (за кориснике инвалидских колица) и догађаје за слабовиде спортисте према правилима Међународног параолимпијског комитета. Они су подељени у неколико категорија за људе којима недостају удови, имају ампутације, слепи су или имају било који други физички инвалидитет, како би наставили да се баве својим спортом. Класификације су за:[21]

  • Стојеће скијаше са оштећењем руку, ногу или са оштећењем и руку и ногу.
  • Седеће скијаше, сви са оштећењем ногу, али са различитим степеном контроле трупа.
  • Скијаше са оштећењем вида укључујући слепило, ниску оштрину вида и ограничено видно поље.

Техника и опрема

[уреди | уреди извор]
Јерген Бринк скија класичном техником дијагоналног корака узбрдо на Холменколену 2007.

Такмичари у скијашком трчању користе једну од две технике, према догађају: класичну и клизачку (у тркама слободним стилом, где су све технике дозвољене).[5] Скијатлон комбинује обе технике у једној трци.[22]

Скије су лакше, уже и дизајниране да буду брже од оних које се користе у рекреативном скијашком трчању и направљене су од композитних материјала.[1] За класичне догађаје, типичне дужине скија су између 195 и 210 центиметара, док су дужине скија за клизање 170 до 200 cm.[12] Скије за клизање су такође круће од скија за класични стил.[5] Скије се мажу воском ради брзине и, у случају класичних скија, пријањања при корачању напред. Такмичарске скијашке ципеле су такође лакше од рекреативних и причвршћене су на прстима само за везове који су специјализовани за класично или клизачко скијање.

Такмичарски штапови су обично направљени од угљеничних влакана и имају мање, лакше крпље од рекреативних штапова. Штапови дизајнирани за клизање су дужи од оних дизајнираних за класично скијање.[23]

Класични стил

[уреди | уреди извор]

У класичном скијашком трчању скије остају паралелне, док скијаш корача право напред. Доње стране скија имају део за пријањање у средини третиран посебним воском за пријањање који обезбеђује трење када стопало мирује, а ипак клизи када је стопало у покрету, док остатак дна скије има восак за клизање. Класични догађаји се одвијају на стазама са траговима које поставља машина за уређивање у прецизним интервалима и са пажљиво планираном кривином. Оба штапа се могу користити истовремено („двоструко гурање”) или са наизменичним испружањем ноге и руке (као код трчања или ходања) при чему штап гура на супротној страни од испружене, клизеће скије. У класичном скијању наизменична техника се користи за „дијагонални корак” — преовлађујућу класичну подтехнику.[24] У дијагоналном кораку ноге се крећу као у обичном ходању, али са дужим и снажнијим корацима. Дијагонални корак је користан на равном терену и на благим узбрдицама. Кораци узбрдо су краћи и чешћи. Са двоструким гурањем оба штапа се користе истовремено за потисак, што се може појачати корачањем. Двоструко гурање је корисно на равном терену и на благим низбрдицама. На стрмим успонима може се користити техника „рибља кост”.[5]

Клизачки стил

[уреди | уреди извор]
Михал Малак скија клизачким стилом у квалификацијама за Тур де Ски, 2007.

Док скија клизачким стилом, скијаш обезбеђује погон на чврстој снежној површини гурајући наизменичне скије једну од друге под углом, на начин сличан клизању на леду. Скије су намазане воском за клизање по целој дужини, што их чини бржим од класичних скија. Догађаји слободним стилом одвијају се на глатким, широким, посебно уређеним стазама. Са техником клизања обично се користи двоструко гурање са наизменичним клизачким корацима или са сваким клизачким кораком. Следећа табела ставља ове секвенце гурања штаповима у редослед према постигнутој брзини као прогресију „брзина”. У најнижој брзини (ретко се користи у тркама), гура се на страни клизеће скије, слично дијагоналном кораку. У највишој брзини, спортиста клиза без штапова.[24] Постоје еквивалентни термини на другим језицима; на пример, на норвешком се клизање пореди са веслањем или плесом, у зависности од темпа.[5]

Терминологија клизачког скијања
„Брзина” Опис
1. Дијагонално V: један штап на стационарној страни
2. V1: Двоструко гурање на истој страни
3. V2: Двоструко гурање на наизменичним странама
4. V2 наизменично (клизање на отвореном пољу)
5. Клизање без штапова

Примарни заокрети који се користе за трке су паралелни заокрет, који се користи при спуштању и може обезбедити кочење, и заокрет кораком, који се користи за одржавање брзине током спуштања или ван стазе на равном.[25] Плуг заокрет се понекад користи за кочење и скретање.[25]

Развој и тренинг скијаша

[уреди | уреди извор]
Тренинг на сувом и трке са ролер-скијама.

Земље са тимовима за скијашко трчање обично имају стратегију за развој перспективних спортиста и програме за подстицање учешћа у спорту, почевши од раног узраста. Један пример је програм „Дугорочни развој спортиста” Cross-Country Ski Canada.[26] Програм обухвата развој младих, обуку, увод у такмичење и усавршавање перспективних спортиста са акцентом на „издржљивост, снагу, брзину, вештину и гипкост (флексибилност)”. Покрива старосне групе од мале деце до зрелих одраслих, који су у стању да уживају и учествују у спорту.[26] Слично томе, USSA има нацрт „Компетенција спортиста у крос-кантрију” који има четири фазе почевши од 12 година и млађи и обраћајући се фази 21 и старији на врху. Програм обухвата шест „домена”:[27]

  • Техничке вештине специфичне за трке у скијашком трчању.
  • Физиолошке и моторичке вештине које се односе на физичку спремност, снагу, моћ и издржљивост.
  • Психолошке и социолошке вештине, наглашавајући здраве односе и менталне вештине неопходне за такмичење.
  • Перформансе на тренингу и такмичењу, које се односе на циљани тренинг за постизање повољних такмичарских резултата.
  • Избор опреме, употреба и одржавање скија, ципела, везова, воска, одеће и штапова неопходних за успех.
  • Образовање које на крају омогућава спортисти да постане сопствени тренер.

Скијашки тренинг за спортисту зависи од тога да ли жељена специјалност наглашава издржљивост (маратон) или интензитет (догађаји на средњим дистанцама). Теорија „интензитета” скијашког тренинга користи стрес за разградњу мишића и опоравак за њихову изградњу јачим него пре. У овој теорији постоји пет нивоа интензитета за тренинг:[28][29]

  1. Аеробни: Аеробни тренинг ниског интензитета (на 60–70% максималног интензитета спортисте) требало би да потроши већину сати тренинга за спортисте издржљивости.[28]
  2. Снага: Тренинг снаге побољшава флексибилност и покретљивост зглобова како би се минимизирале повреде и побољшала укупна снага, што није обухваћено тренингом специфичним за спорт.[28]
  3. Лактатни праг: Овај ниво гради ефикасну основну брзину тренирањем тела да претвара лактат у крви у енергију, уместо да ствара осећај уморних мишића.[29]
  4. VO2 макс: Овај ниво користи интервални тренинг за изградњу спортистиног VO2 макс — запремине кисеоника коју плућа прослеђују у мускулатуру путем кардиоваскуларног система.[29]
  5. Брзина: Овај ниво тренинга односи се на способност спортисте да спринта и неуромускуларан је, у суштини тренирајући мишиће да се крећу брзо.[29]

Спортисти тренирају за сваки ниво према сезонском распореду дизајнираном за циљане догађаје: маратон или средње дистанце.[29] Додатни аспекти тренинга односе се на аеробне (ниског интензитета) вежбе — посебно за издржљивост — и снагу за побољшање флексибилности зглобова и минимизирање ризика од повреда.[29] Тренинг скијашког трчања одвија се током целе године, укључујући и на сувом где се спортисти баве ролер-скијањем и скијашким корачањем како би одржали фитнес специфичан за скијање.[30]

Спортисти на такмичењима обично имају користи од мале телесне тежине, стога постоји висок ризик од појаве поремећаја у исхрани током тренинга и припрема.[31][32] Проблем је посебно изражен међу јуниорима,[33][34][35] али су и многи такмичари светске класе јавно говорили о ризику и личним искуствима.[36][37][38][39][40][41][42][43][44][45][46] Критички посматрач из науке је Јорун Сундгот-Борген.[36][47]

Управљање трком

[уреди | уреди извор]
Прослава догађаја са церемонијом на подијуму је део управљања трком.

У свом „Приручнику за организациони комитет”, FIS покрива аспекте управљања трком, укључујући изглед места такмичења, организацију догађаја (укључујући заказивање, суђење и награде) и решавање пратећих фактора, као што је улога медија.[48] Национални приручници, као што су „USSA крос-кантри технички приручник”[49] и „Приручник за званичнике Cross Country Canada”,[50] пружају даље смернице, понекад специфичне за њихова места одржавања.

Важан аспект припреме трке је уређивање стазе како би се обезбедила површина за клизачко скијање и постављање трагова за класичне догађаје. Ово узима у обзир физику снега, методе паковања снега и обликовања површине, као и опрему која се користи за ове функције. Такође је кључан распоред уређивања и постављања трагова на стадиону са различитим форматима за стартове, завршетке и међуфункције за штафете и потере.[50]

Дизајн тркачких борилишта

[уреди | уреди извор]
Стадион за скијашко трчање био је део тркачког борилишта на Скијашким играма у Лахтију 2010.

У свом „Приручнику за хомологацију крос-кантрија”, FIS препознаје да љубитељи спорта желе да га прате на телевизији. Имајући то на уму, приручник се бави тиме како дизајнирати тркачку стазу и стадион на начин који не само да побољшава искуство гледалаца уживо, већ и гледалаца преко екрана — не само да би се приказали спортисти у акцији, већ и да би се приказали начини на које навијачи уживају у акцији. Приручник укључује разматрања о:[51]

  • Критеријумима дизајна стазе
  • Захтевима за различите формате трка
  • Распоредима стаза
  • Стазама за скијаше са инвалидитетом
  • Распореду стадиона
  • Просторијама за мазање скија са зонама за тестирање скија
  • Стази за загревање

Од стазе се очекује да тестира техничке и физичке способности скијаша, да буде постављена на начин који користи природни терен и да обезбеди глатке прелазе између узбрдица, низбрдица и „таласастог” терена — распоређених приближно равномерно. Приручник заговара да стазе представљају разноврсне успоне, који варирају у дужини и нагибу између 6% и 12%, који су ефикасно распоређени унутар борилишта. Наводи два типа стадиона, потковицу (пожељну за телевизију) и распоред „улаз-излаз”. Наглашава важност прилагођавања телевизијском покривању на старту, циљу и зонама размене за опрему или штафете. Поред тога, телевизијско покривање захтева разноврсне објекте за подршку активностима новинара.[51]

Климатске промене узрокују да се борилишта, навикнута на природни снег, све више ослањају на вештачки снег како би обезбедила уређену површину на тркачкој стази. Такав снег има тенденцију да буде гушћи и леденији од природног снега, што повећава брзину скијаша, посебно на низбрдицама. Са повећањем брзине и тврђом површином, долази и повећан ризик од повреда услед падова. FIS тврди да прикупља податке о упоредној учесталости и озбиљности падова, али није делио те информације од јануара 2022. године.[52]

Допинг

[уреди | уреди извор]

Као и у другим спортовима, неки такмичари у скијашком трчању су одлучили да побољшају своје перформансе путем допинга.[53] Тестови против допинга на Светском првенству у нордијском скијању 2001. у Лахтију у Финској открили су да су Јари Исометсе, Јане Имонен и још два скијаша из финске штафете која је освојила златну медаљу, Мика Милиле и Хари Кирвесниеми, као и две скијашице, били позитивни на хидроксиетил скроб (HES), експандер крвне плазме који се обично користи за прикривање употребе еритропоетина (EPO). EPO повећава способност хемоглобина да носи кисеоник. Поред тога, главни тренер тима оставио је игле и кесе за инфузију на јавном месту у близини аеродрома Хелсинки.[54]

На Зимским олимпијским играма у Сочију, аустријски скијаш Јоханес Дир избачен је из такмичења након што је био позитиван на крвни појачивач EPO.[55] Године 2007. Међународни олимпијски комитет забранио је биатлонцима Волфгангу Пернеру и Волфгангу Ротману, као и скијашима Мартину Тауберу, Јиргену Пинтеру, Јоханесу Едеру, Роланду Дитхарту и Кристијану Хофману, сва будућа олимпијска такмичења.[56] Италијански суд прогласио је Таубера и Пинтера невинима 2012. године.[57]

Скијаши који су били позитивни на EPO или друге лекове за побољшање перформанси укључују (датум санкције):

Име Земља Година
Доминик Балдауф Аустрија 2019.
Роланд Дитхарт Аустрија 2007.
Јоханес Дир Аустрија 2009, 2014.
Јоханес Едер Аустрија 2007.
Макс Хауке Аустрија 2019.
Кристијан Хофман Аустрија 2011.
Харалд Вурм Аустрија 2015.
Карел Тамјерв Естонија 2020.
Андреас Верпалу Естонија 2020.
Јане Имонен Финска 2001.
Јари Исометсе Финска 2001.
Аки Карвонен Финска 1985.
Хари Кирвесниеми Финска 2001.
Арто Коивисто Финска 1981.
Јуха Лалука Финска 2011.
Еро Мантиранта Финска 1972.
Мика Милиле Финска 2001.
Мила Сари Финска 2001.
Вирпи Сарасвуо Финска 2001.
Теро Симиле Финска 2014.
Перти Теурајерви Финска 1982.
Каиса Варис Финска 2003.
Еви Захенбахер-Штеле Немачка 2014.
Јевгениј Кошевој Казахстан 2011.
Алексеј Полторанин Казахстан 2020.
Тересе Јохауг Норвешка 2016.
Мартин Јонсруд Сундби Норвешка 2016.
Корнелија Кубињска Пољска 2010.
Наталија Баранова-Масалкина Русија 2002.
Јулија Чепалова Русија 2009.
Олга Данилова Русија 2002.
Јевгениј Дементјев Русија 2009.
Ирина Хазова Русија 2007.
Лариса Лазутина Русија 2002.
Наталија Матвејева Русија 2009.
Сергеј Ширјајев Русија 2007.
Аљона Сидко Русија 2009.
Љубов Јегорова Русија 1997.
Галина Кулакова Совјетски Савез 1976.
Јохан Милег Шпанија 2002.
Марина Лисогор Украјина 2014.

Здравствени ризици

[уреди | уреди извор]

Познато је да је скијашко трчање спорт са малим ризиком од повреда или незгода.[58] Врсте повреда које се најчешће региструју су синдром медијалног тибијалног стреса, проблеми са Ахиловом тетивом, бол у доњем делу леђа (посебно код младих одраслих спортиста), уганућа и преломи лигамената скочног зглоба, руптуре мишића, уганућа лигамената колена и повреде улнарног колатералног лигамента палца.[59]

Штавише, физички напори на ниским температурама могу изазвати астму.[60]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Kuzmin, Leonid (2006). Investigation of the most essential factors influencing ski glide (PDF) (Теза). Luleå University of Technology. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 2. 2006. г. Приступљено 20. 10. 2012. 
  2. ^ Huntford, Roland (новембар 2008). Two Planks and a Passion: The Dramatic History of Skiing. Bloomsbury Academic. стр. 436. ISBN 978-1-84725-236-4. 
  3. ^ а б Bergsland, Einar (1946): På ski. Oslo: Aschehoug. .
  4. ^ а б в Bø, Olav: Skiing throughout history, translated by W. Edson Richmond. . Oslo: Samlaget. 1993. .
  5. ^ а б в г д ђ е ж Rolf Bryhn; Knut Are Tvedt, ур. (1990). „Kunnskapsforlagets idrettsleksikon”. Kunnskapsforlagets idrettsleksikon (Encyclopedia of Sports). Oslo: Kunnskapsforlaget. стр. 455. ISBN 82-573-0408-5. 
  6. ^ Brugge, Mette (20. 12. 2015). „Skistavens historie: Hjelpemiddel og bråkmaker”. Aftenposten (на језику: норвешки). Oslo. стр. 14. Приступљено 22. 12. 2015. 
  7. ^ Vaage, Jacob (1952). Norske ski erobrer verden. Oslo: Gyldendal,. .
  8. ^ а б Field, Patrick; Corradini, Angelo (2007), Paal, Epp; Corradini, Angelo, ур., „Wordloppet Anniversary Book—30 years of skiing around the world (Skating, Siitonen and Koch)” (PDF), Anniversary Book, World Loppet Ski Foundation, Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2015. г., Приступљено 1. 4. 2016 
  9. ^ „Marathon Skate”. Cross Country Ski Tips and Information. XCSki.com. 2010. Архивирано из оригинала 04. 01. 2015. г. Приступљено 4. 1. 2015. 
  10. ^ Robbins, Paul (11. 1. 1983). „Skier Bill Koch the winter after his cross-country championship”. The Christian Science Monitor. Boston. Приступљено 13. 12. 2015. 
  11. ^ а б Bengtsson, Bengt Erik. „Cross-country skating: How it started”. Skiing History Magazine. International Skiing History Association. Приступљено 20. 10. 2014. 
  12. ^ а б „Cross Country Skiing Equipment and History”. International Olympic Committee. Приступљено 11. 10. 2014. 
  13. ^ „Which cross-country ski disciplines are in the Olympics?”. Salomon. Архивирано из оригинала 19. 2. 2022. г. Приступљено 19. 2. 2022. 
  14. ^ а б в „FIS History”, About FIS, International Ski Federation, Архивирано из оригинала 7. 8. 2014. г., Приступљено 23. 10. 2014 
  15. ^ а б Directors (2015). „WL Rules and Regulations—Everything you need to know”. Worldloppet Ski Federation. Архивирано из оригинала 6. 11. 2015. г. Приступљено 13. 12. 2015. 
  16. ^ „Ski Classics – vill göra långloppen mera populära”. Längd. 30. 11. 2010. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г. Приступљено 5. 3. 2015. 
  17. ^ „FIS Worldloppet Cup presented by Worldloppet—Rules”. Worldloppet Ski Federation. 2015. Архивирано из оригинала 16. 4. 2015. г. Приступљено 15. 12. 2015. 
  18. ^ „What is Worldloppet?”. Worldloppet Ski Federation. 2012. Приступљено 23. 10. 2014. 
  19. ^ а б в Webmaster (2011). „Ski Orienteering”. International Orienteering Federation. Приступљено 5. 11. 2014. 
  20. ^ IBU Congress (2012). „IBU Event and Competition Rules”. Rules adopted by the 2012 10th Regular IBU Congress. International Biathlon Union. Архивирано из оригинала 17. 10. 2014. г. Приступљено 5. 11. 2014. 
  21. ^ IPC (2013). „Nordic Skiing Classification”. IPC Cross-Country Skiing and Biathlon. International Paralympic Committee. Приступљено 4. 10. 2014. 
  22. ^ „About Cross Country”. US Ski Team. Архивирано из оригинала 5. 11. 2014. г. Приступљено 5. 11. 2014. 
  23. ^ Talesnick, Stan (март 1983). The Better Way to Go: Cross Country Skiing. Consolidated Amethyst Communications. стр. 111. ISBN 978-0-920474-17-4. 
  24. ^ а б Rees, David (1981). Cross-country skiing: touring and competition (3d изд.). Toronto: Copp C. Pitman. ISBN 978-0-7730-4045-8. OCLC 300405310. 
  25. ^ а б PSIA Standards Committee (јун 2014). „Cross Country Certification Standards 2014” (PDF). Professional Ski Instructors of America. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 4. 2015. г. Приступљено 22. 10. 2014. 
  26. ^ а б Rees, Dave (2007). „Cross-Country Skiing—A Sport For Life” (PDF). Cross Ski Country Canada. Приступљено 9. 11. 2014. 
  27. ^ Cross Country Competencies Task Force (2002). „Cross Country Athlete Competencies” (PDF). Development resources. United States Ski and Snowboard Association. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 2. 2014. г. Приступљено 5. 11. 2014. 
  28. ^ а б в Fish, Bryan (децембар 2008). „Plan your training”. Training Tips from CXC. Cross Country Skier. 
  29. ^ а б в г д ђ Kuzzy, Garrott (децембар 2008). „Intensity training”. Cross Country Skier. 
  30. ^ Hall, Marty (март 1982). One Stride Ahead (5 изд.). Winchester Press. стр. 237. ISBN 978-0-87691-331-4. 
  31. ^ Annette Bös (2003). „Frauen mit Eßstörungen im Ausdauersport” (PDF) (на језику: немачки). Eberhard Karls Universität Tübingen. Приступљено 7. 9. 2025. 
  32. ^ Martin Einsiedler (3. 3. 2021). „Untergewicht im Langlauf: Das Bleistifte-Rennen muss aufhören” (на језику: немачки). tagesspiegel.de. Приступљено 7. 7. 2025. 
  33. ^ „Blodprøver tyder på spiseforstyrrelser” (на језику: норвешки). Dagbladet. 31. 12. 2021. Приступљено 19. 7. 2025. 
  34. ^ Rachel Perkins (2. 5. 2022). „Hannah Halvorsen Studies Eating Disorders in Cross-Country Skiing from the Coaches' Perspective”. fasterskier.com. Приступљено 19. 7. 2025. 
  35. ^ Ingvild Pettersen, Erik Hernæs, Finn Skårderud (19. 7. 2016). „Pursuit of performance excellence: a population study of Norwegian adolescent female cross-country skiers and biathletes with disordered eating”. BMJ Open Sport & Exercise Medicine. United States National Library of Medicine. 2 (1). e000115. PMC 5117075 Слободан приступ. PMID 27900180. doi:10.1136/bmjsem-2016-000115. 
  36. ^ а б Mikal Emil Aaserud (7. 12. 2018). „NIH-professor slår full alarm om spiseforstyrrelser i langrenn” (на језику: норвешки). NRK. Приступљено 19. 7. 2025. 
  37. ^ „Gewicht "grenzwertig": Olympiasiegerin sorgt sich um Magersucht-Probleme” (на језику: немачки). n-tv.de. 29. 4. 2023. Приступљено 7. 7. 2025. 
  38. ^ Birger Løfaldli (9. 6. 2023). „Vondt tema. Dessverre er det fortsatt høyaktuelt” (на језику: норвешки). aftenposten.no. Приступљено 2. 8. 2025. 
  39. ^ „Zwei Langlauf-Stars zum eigenen Schutz gesperrt” (на језику: немачки). blick.ch. 31. 12. 2019. Приступљено 8. 7. 2025. 
  40. ^ „Langlauf-New aus Norwegen: Bjoergen, Northug und Essstörungen” (на језику: немачки). www.xc-ski.de. 16. 12. 2011. Приступљено 7. 7. 2025. 
  41. ^ „Ski(d)nytt snakker om spiseforstyrrelser og får besøk av Emilie fleten” (на језику: норвешки). langrenn.com. 20. 10. 2021. Приступљено 19. 7. 2025. 
  42. ^ Bryan Armen Graham (27. 3. 2024). „Jessie Diggins: 'Eating disorders are about control when you feel like you have none'”. theguardian.com. Приступљено 8. 7. 2025. 
  43. ^ „Langlauf-Star Therese Johaug enthüllt Essstörung - Karriere auf der Kippe: "Vielleicht nie wieder Rennen gelaufen"” (на језику: немачки). Eurosport. 19. 3. 2025. Приступљено 7. 7. 2025. 
  44. ^ „Französische Langlauf-Hoffnung beendet Karriere mit nur 22 Jahren - emotionaler Abschiedsbrief über Probleme und Magersucht” (на језику: немачки). eurosport.de. 8. 4. 2025. Приступљено 7. 7. 2025. 
  45. ^ „Legende kanzelt Bundestrainer ab” (на језику: немачки). Sport1. 4. 3. 2021. Приступљено 7. 7. 2025. 
  46. ^ Anders Skjerdingstad, Carl Andreas Wold (6. 5. 2019). „Bjørgen ber voksne gripe inn mot spiseforstyrrelser: – Vanskelig å ta den første praten” (на језику: норвешки). nrk.no. Приступљено 2. 8. 2025. 
  47. ^ „En langsom krise i langrennssporten og norsk toppidrett?” (PDF) (на језику: норвешки). Copenhagen Business School. 15. 5. 2023. Приступљено 19. 7. 2025. 
  48. ^ FIS Cross-Country Committee (2011). „Organizing committee manual” (PDF). Cross-Country World Cup. International Ski Federation. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 11. 2014. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  49. ^ USSA (2004). „USSA Cross-Country Technical Handbook” (PDF). U.S. Ski and Snowboard Association. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 11. 2014. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  50. ^ а б Thomson, Jim, ур. (новембар 2009). „Cross Country Canada officials manual” (PDF). Version 3.4. Cross Country Canada. Приступљено 9. 11. 2014. 
  51. ^ а б FIS Cross-Country Committee (2012). „Cross-country homologation manual” (PDF) (6 изд.). International Ski Federation. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 2. 2014. г. Приступљено 8. 11. 2014. 
  52. ^ Bellisle, Martha (11. 1. 2022). „Climate change: Athletes flag the dangers of manmade snow”. AP NEWS (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 12. 1. 2022. 
  53. ^ Culpepper, Chuck (12. 2. 2014). „Denial coaching”. Sports on Earth. Архивирано из оригинала 12. 2. 2014. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  54. ^ Seiler, Stephen (2001). „Doping Disaster for Finnish Ski Team: a Turning Point for Drug Testing?”. News & Comment / Sports Medicine. SportScience. Приступљено 9. 11. 2014. 
  55. ^ „Austrian cross-country skier kicked out of Olympics for doping”. Fox News. Sports. 23. 2. 2014. Приступљено 9. 11. 2014. 
  56. ^ Kelso, Paul (25. 4. 2007). „Six Austrian Nordic skiers banned for life by IOC for blood-doping”. The Guardian. Приступљено 9. 11. 2014. 
  57. ^ Staff (6. 7. 2012). „Seks østerrikere frikjent, tre dømt etter OL-doping”. www.langrenn.com (на језику: норвешки). langrenn.com. Приступљено 20. 2. 2019. 
  58. ^ „Wintersportarten im Risiko-Check” (на језику: немачки). sueddeutsche.de. 19. 10. 2021. Приступљено 7. 7. 2025. 
  59. ^ P. Renstrom, R. J. Johnson (1989). „Cross-country skiing injuries and biomechanics”. Sports Medicine (Auckland, N.Z.). PubMed. 8 (6): 346—370. PMID 2694282. doi:10.2165/00007256-198908060-00004. 
  60. ^ Florian Haupt, Jonas Kraus (22. 3. 2025). „Ein Land im Sturzflug” (на језику: немачки). spiegel.de. Приступљено 7. 7. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Такмичарско_скијашко_трчање&oldid=30893304”