Пређи на садржај

Тарквиније Охоли

С Википедије, слободне енциклопедије
Луције Тарквиније Охоли
Тарквиније Охоли
Лични подаци
Датум рођења6. век п. н. е.
Место рођењаРим,
Датум смрти495. п. н. е.
Место смртиКума,
ПотомствоСекст Тарквиније
РодитељиЛуције Тарквиније Приск
Tanaquil
ДинастијаТарквинијевци
ПретходникСервије Тулије
НаследникПропаст краљевства

Луције Тарквиније Охоли (лат. Lucius Tarquinius Superbus; 6. век п. н. е. — 495. п. н. е.) био је, према традицији, седми, уједно и последњи краљ Рима.

Владао је од 534. п. н. е. до 509. п.н.е. Сматра се да је био унук или син Тарквинија Старијег. Због своје ароганције и окрутности, прозван је Охоли. Традиција га приказује као тиранина који се сурово обрачунавао са својим поданицима и тиме изазвао опште незадовољство[1], што вероватно има везе са његовим називом. Убивши претходног краља заједно са својом женом, која је била Тулијева ћерка, Тарквиније је дошао на власт. Краљ је гледао да што више умањи улогу Сената у држави; није се консултовао са њима, забранио је одабир нових сенатора, чак би сам објавио рат или склопио мир.[2] По предању, његов лош однос према жени Тарквинија Колатињана, Лукрецији, коју је наводно силовао Тарквинијев син, допринео је његовој непопуларности. Ипак, врло је могуће да је ова прича измишљена, јер је рађена по узору на хеленистичке романе.[3] Годину дана након свргавања краља 509. п. н. е., успоставља се Римска република, а за конзуле бирају Луције Јуније Брут и Тарквиније Колатињанин, који су имали велики утицај на свргавање краља.[3] Краљ са својом породицом одлази у Куму, након што им је забрањен повратак у Рим. Тамо умире 495. п. н. е.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Најстарији извори, као што је дело Квинта Фабија Пиктора, тврде да је Тарквиније био син краља Тарквинија Приска, али модерни историчари сматрају да то није могуће у оквиру традиционалне хронологије. Они указују или да је он заправо био Присков унук, или да сама традиционална хронологија није поуздана.[4]

Његова мајка, како се тврди, била је краљица Танаквила. Краљица Танаквила је осмислила наслеђивање римског престола свог мужа након смрти краља Анка Марција. Када су синови краља Марција касније организовали атентат на краља Тарквинија Старијег 579. године пре н. е., краљица Танаквила је поставила Сервија Тулија на престо, преферирајући га у односу на своје синове или унуке.[5]

Према етрурској традицији, јунак Макстарна, који се обично идентификује са Сервијем Тулијем, победио је и убио Римљанина по имену Гнеј Тарквиније и ослободио браћу Целија и Аула Вибену из заробљеништва. Ово етрурска традиција можда памти некадашњи, иначе заборављени покушај синова краља Тарквинија Старијег да поново освоје престо.[6]

Да би спречио даљу династичку борбу, краљ Сервије је удао своје кћери, у историји познате као Тулија Старија и Тулија Млађа, за Луција Тарквинија Охолог, будућег краља, и његовог брата Арунса. Једна од Тарквинијевих сестара, Тарквинија, удала се за Марка Јунија Брута и била је мајка Луција Јунија Брута, једног од људи који ће касније предводити свргавање Римске монархије.

Старија сестра, Тулија Старија, имала је благи карактер, али се удала за амбициозног Тарквинија. Њена млађа сестра, Тулија Млађа, била је жестоког темперамента, док њен муж Арунс није био таквог карактера. Она га је почела презирати и склопила је заверу са Тарквинијем да убију Тулијеу Старију и Арунса. Након убиства њихових супружника, Тарквиније и Тулија Млађа су се венчали. Имали су тројицу синова — Тита, Арунса и Секста — и кћерку Тарквинију, која се удала за Октавија Мамилија, принца Тускула.

Свргавање краља Сервија Тулија

[уреди | уреди извор]

Тулија је подстицала свог мужа да унапреди своју положај, и на крају га уверила да збаци њеног оца, краља Сервија. Тарквиније је тражио подршку патрицијских сенатора, нарочито оних из породица које су стекле сенаторски чин за време старог Тарквинија. Он им је делио поклоне и ширио критику на рачун краља Сервија.

С временом је Тарквиније осетио да је спреман да преотме престо. Са групом наоружаних људи отишао је у сенатску кућу, сео на престо и позвао сенаторе да дођу пред њега. Затим им се обратио, омаловажавајући краља Сервија као роба рођеног од робиње; оптужујући га што није био изабран од стране сената и народа током међувлашћа, како је налагала традиција приликом избора римских краљева; што је до власти дошао сплеткама једне жене; што је давао предност нижим слојевима Рима у односу на имућне; што је одузимао земљу вишим сталежима ради поделе сиромашнима; и што је увео попис становништва како би се открило богатство виших слојева и тиме подстакла завист народа.[7]

Када је вест о овом дрском чину стигла до краља Сервија, пожурио је у курију како би се суочио са Тарквинијем, који је против свога таста изнео исте оптужбе; затим је, у снази и жару младости, извео краља напоље и стрмоглаво га бацио низ степенице сенатске куће, на улицу. Краљеви пратиоци су се разбежали, а док је покушавао да се пробије ка палати, остарелог краља Сервија су напали и убили Тарквинијеви атентатори, можда по савету његове сопствене кћери.[8]

Тулија се кочијама одвезла до сенатске куће, где је прва поздравила свога мужа као краља. Међутим, Тарквиније јој је наредио да се врати кући, бојећи се да би је окупљена маса могла повредити. Док је кочијама пролазила крај Урбијског брда, кочијаш се изненада зауставио, ужаснут призором краљевог тела које је лежало на улици. Али, у налету безумља, сама Тулија је зграбила узде и провезла точкове кочија преко очевог леша. Краљева крв попрскала је кочије и упрљала Тулијину одећу, тако да је у свој дом донела језиви траг убиства. Улица у којој је Тулија тако оскрнавила тело мртвог краља Сервија Тулија касније је постала позната као Vicus Sceleratus, "Улица злочина".[8]

Владавина

[уреди | уреди извор]
Краљ Тарквиније Суперб проглашава себе краљем; из Комичне историје Рима Гилберта Ебота а Бекета (око 1850-их).

Краљ Тарквиније је започео своју владавину одбијањем да сахрани мртвог краља Сервија, а затим је погубио неколико истакнутих сенатора за које је сумњао да су остали верни краљу Сервију. Не попуњавајући места погинулих сенатора и не саветујући се са сенатом о питањима државне управе, умањио је и бројност и ауторитет сената. У још једном раскиду са традицијом, краљ Тарквиније је о најтежим злочинима пресуђивао без савета већника, изазивајући страх међу онима који би могли помислити да му се супротставе. Моћног савезника стекао је када је своју кћер веридбом повезао са Октавијем Мамилијем из Тускула, једним од најугледнијих латинских првака.[9]

У раним данима своје владавине, краља Тарквиније Млађи је сазвао састанак латинских вођа како би размотрили односе између Рима и латинских градова. Састанак је одржан у гају који је био посвећен богињи Ферентини. Током састанка, Турн Хердоније оштро је осудио Тарквинијеву ароганцију и упозорио своје сународнике да не верују римском краљу. Краљ Тарквиније Млађи је затим подмитити Турновог слугу да у господаревом стану сакрије велики број мачева. Краљ Тарквиније Млађи је позвао латинске вође, оптужујући Турна за заверу са намером да га убије. Латинске вође су пратили краља Тарквинија Млађег до Турновог стана, где је мачеве открио, и његова кривица је брзо закључена. Турн је осуђен да буде бачен у базен у гају, са дрвеном конструкцијом (cratis) постављеном преко главе, у коју је бацано камење, што је довело до његовог дављења. Састанак латинских вођа је затим настављен, и краљ Тарквиније Млађи их је убедио да обнове савез са Римом, постајући његови савезници уместо непријатељи. Договорено је да латински војници дођу у гај на одређени дан и да формирају јединствену војну снагу заједно са римском војском.[10]

Затим је краљ Тарквиније Млађи подстицао рат против Волсаца, заузевши имућни град Суесу Пометију. Прославио је тријумф, а од плена овог освајања започео је изградњу Храма Јупитера Оптимуса Максимуса, који је краљ Тарквиније Старији био обећао.[11] Након тога, упустио се у рат са Габијима, једним од латинских градова који су одбили савез са Римом. Не успевши да освоји град силом оружја, краљ Тарквиније Млађи је прибегао другој лукавости. Његов син Секст, претварајући се да је злостављан од оца и покривен крвавим ожиљцима од батина, побегао је у Габије. Забринути становници поверили су му команду над својом војском, а када је стекао потпуно поверење грађана, послао је гласника оцу да га пита како да преда град у његове руке. Краљ Тарквиније Млађи, који је у башти шетао када је гласник стигао, није дао одговор, већ је наставио да удара штапом по највишим маковима. Секст је схватио наговештај и погубио или протерао на лажне оптужбе све водеће људе Габија, након чега није имао никаквих потешкоћа да натера град на покорност.[12]

Краљ Тарквиније је склопио мир са Еквима и обновио мирни савез између Рима и Етрураца. Према Fasti Triumphales, освојио је победу над Сабињанима и основао римске колоније у градовима Сигнија и Циркеји.[13]

У Риму је краљ Тарквиније Охоли изравнао врх Тарпејске стене, која гледа на Форум, и уклонио низ древних сабинских светиња како би направио место за Храм Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитолинском брду. Он је подигао терасе за седење у циркусу и наредио ископавање великог римског канала, cloaca maxima.[14]

Према једној причи, краљу Тарквинију се приближила Кумска Сибила, која му је понудила девет књига пророчанстава по прескупој цени. Краљ Тарквиније је одлучно одбио, а Сибила је затим спалила три од девет књига. Онда му је понудила преостале књиге, по истој цени. Он је оклевао, али поново одбио. Сибила је затим спалила још три књиге, пре него што му је понудила три преостале по оригиналној цени. На крају, краљ Тарквиније је прихватио, на тај начин набавивши Сибилине књиге.[15][16][17]

Свргавање и прогонство

[уреди | уреди извор]

У 509. години п.н.е., након што је разгневио римски народ темпом и теретом непрестаних грађевинских радова, краљ Тарквиније Млађи је покренуо кампању против Рутула. У то време Рутули су били веома имућан народ, а краљ Тарквиније Млађи је жудео за пленом који би освојеном победом добио, у нади да ће смирити гнев својих поданика. Након што није успео да нападом освоји њихову престоницу Ардеју, краљ Тарквиније Млађи је одлучио да град заузме опсадом.[18]

Краљ Тарквиније Суперб, Лоренса Алма-Тадемеа, који приказује краља како прима лавров венац; макови у првом плану алудирају на алегорију „високих макова“.

Са малим изгледом на борбу, млади племићи у краљевој војсци почели су да пију и хвале се. Када је разговор скренуо на врлине њихових супруга, Луције Тарквиније Колатин похвалио је своју жену као најпосвећенију од свих. Заједно са друговима, тајно су обишли своје куће и открили да све жене уживају у забави, осим Лукреције, Колатинове супруге, која је била заузета домаћим пословима. Лукреција их је угостила с љубазношћу, а њена лепота и врлина заједно су разбудиле страст у Сексту Тарквинију, краљевом сину и Колатиновом рођаку.

Након неколико дана, Секст се вратио у Колатију, где је молио Лукрецију да се преда њему. Када је она одбила, запретио јој је да ће, ако му не удовољи, убити је и рећи да ју је затекао у прељуби са робом, те да је управо због тога погубио неверну Лукрецију, извршавајући казну као рођак њеног мужа.[19]

Да би поштедела мужа срамоте којом ју је Секст уценио, Лукреција се покорила његовој жељи. Али када је он отишао у војни логор, Лукреција је позвала мужа и оца, открила им целу ствар и оптужила Секста за силовање. Упркос молбама породице, Лукреција је упрла нож у себе да би Колатина оставила без сумње да га је издала. Њен ојађени муж, заједно са тастом Спуријем Лукрецијем Трипитином и својим друговима, Луцијем Јунијем Брутом и Публијем Валеријем, положили су заклетву да протерају краља Тарквинија Охолог и његову породицу из Рима.[20]

Као трибун Celeres, Брут је био начелник краљеве личне гарде и имао је право да сазове римске комиције. То је и учинио, и приказујући разне жалбе народа, краљеве злоупотребе власти, те распламсавајући јавни гнев причом о силовању Лукреције, Брут је убедио комицију да поништи краљев imperium и пошаље га у егзил. Краљица Тулија је, у страху од народа, побегла из града, док је Секст Тарквиније, чији је злочин откривен, побегао у Габије, где се надао заштити римске посаде. Међутим, његово претходно понашање у том граду створило је многе непријатеље, и ускоро је био убијен. Уместо краља, comitia centuriata одлучила је да се заједнички изаберу два конзула. Лукреције, префект града, председавао је избором првих конзула, Брута и Колатина.[21]

Када је вест о устанку стигла до краља Тарквинија II, он је напустио Ардеју и потражио подршку својих савезника у Етрурији. Градови Веји и Тарквинији послали су јединице да се придруже краљевој војсци, и он се припремио да крене на Рим. У међувремену, конзул Брут је припремио снаге да се супротставе повратничкој војсци. У изненађујућем преокрету, конзул Брут је затражио од свог колеге конзула Колатина да се повуче са конзулата и оде у егзил, јер је носио презрено презиме Тарквиније. Запањен овом издајом, конзул Колатин је пристао, а за његовог наследника изабран је његов тест.[22]

У међувремену, краљ Тарквиније II је послао дипломате у сенат, наводно да затраже повратак његове личне имовине, али у ствари како би поткопао неке од водећих људи Рима. Када је заверa откривена, осуђени су погубљени од стране конзула. Конзул Брут је био принуђен да осуди на смрт своја два сина, Тита и Тиберија, јер су учествовали у завери.[23] Оставивши конзула Лукреција да управља градом, конзул Брут је кренуо да се суочи са краљем Тарквинијем II на бојном пољу. У бици код Силве Арсије, Римљани су остварили тешку победу над краљем Тарквинијем II и његовим етрурским савезницима. Свака страна је претрпела тешке губитке; конзул Брут и његов рођак, Арунс Тарквиније, погинули су борећи се један против другог.[24]

Након овог неуспеха, краљ Тарквиније се обратио Ларсу Порсени, краљу Клузија. Порсенин марш на Рим и херојска одбрана Римљана стекли су легендарни статус, изазвавши приче о Хорацију на мосту и храбрости Гаја Муција Сцеволе. Извештаји се разликују у вези с тим да ли је Порсена на крају ушао у Рим или је био заустављен, али савремена наука сугерише да је он кратко заузео град пре повлачења. На крају, његови напори нису били од користи изгнаном римском краљу Тарквинију.[25]

Тарквинијев последњи покушај да поново освоји римско краљевство догодио се 499. или 496. п.н.е., када је убедио свог зета, Октавија Мамилија, диктатора Тускулума, да крене на Рим на челу латинске војске. Римску војску предводио је диктатор Аул Постумије Алб и његов Magister Equitum, Тит Ебутије Елва, док су стари краљ Тарквиније Охоли и његов последњи син, Тит Тарквиније, праћени снагама римских изгнаника, борили се заједно с Латинима. Још једном, битка је била жестока и одлучена са мало предности, при чему су обе стране претрпеле велике губитке. Мамилије је погинуо, Magister Equitum је тежко рањен, а Тит Тарквиније је једва спасо свој живот. Али на крају, Латини су напустили бојно поље, и Рим је задржао своју независност.[26]

Након латинског пораза и смрти свог зета, Тарквиније је отишао на двор Аристродема у Куми, где је умро 495. п.н.е.[27]

Модерне представе

[уреди | уреди извор]

Вилијам Шекспир описује догађаје који су довели до пропасти Тарквинија у својој дугој поеми Насиље над Лукрецијом[28]. Он такође алудира на Тарквинија у својим драмама Тит Андроник, Јулије Цезар, Кориолан, Магбет[28] и Симбелин[29].

Године 1765, Патрик Хенри одржао је говор пред Вирџинијским домом буржеза у знак протеста против Закона о печату из 1765. На крају свог говора, као реторички украс, изнео је поређење између краља Џорџа III и различитих историјских личности које су поражене од својих непријатеља, укључујући краља Чарлса I, Цезара и, према неким изворима, краља Тарквинија[30].

Културни феномен познат као „синдром високих макова“, у којем се особе необичне вредности нападају или им се завиди због њихових достигнућа, добија име по епизоди у Ливију у којој се каже да је краљ Тарквиније II наредио свом сину Сексту да ослаби град Габије уништавањем његових водећих људи. Мотив коришћења непознатог гласника за преношење такве поруке кроз метафору сечења глава највиших макова можда је позајмљен од Херодота, чије Историје садрже сличну причу у којој се уместо макова помињу класови пшенице. Пасус који се тиче Ливијеве верзије приче појављује се у Кјеркегоровом делу Страх и трепет.[31]

Бенџамин Бритен користио је лик краља Тарквинија у својој камерној опери из 1946. године Насиље над Лукрецијом.[32]

Краљ Тарквиније Млађи се појављује и у четвртој књизи серијала Испити Аполона Рика Ријордана. У њој је приказан као зомби-краљ који напада полубожанства због њиховог покушаја да препишу Сибилинске књиге.

Краљ Тарквиније Суперб је лик у роману Клер-Луис Бенет Благајна-19.[33]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Александрович Машкин, Николај (2005). Историја старог Рима. Научна КМД. стр. 77. 
  2. ^ Livius, Titus (2012). Историја Рима од оснивања града [Ab Urbe Condita]. Превод: Мирковић, Мирослава. Београд: Службени гласник. стр. 84. 
  3. ^ а б Мирковић, Мирослава (2002). Римска држава под краљевима и у доба републике. Београд: Досије. стр. 64. 
  4. ^ Cornell 2014
  5. ^ Тит Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), књига I, поглавље 41.
  6. ^ Cornell 1995, стр. 133–141
  7. ^ Тит Ливије, I, 47.
  8. ^ а б Тит Ливије, I, 48.
  9. ^ Тит Ливије, I, 49.
  10. ^ Тит Ливије, I, 50–52.
  11. ^ Fasti Triumphales
  12. ^ Тит Ливије, I, 53–55.
  13. ^ Тит Ливије, I, 55–56.
  14. ^ Тит Ливије, I, 56.
  15. ^ Дионисије, IV, 62.
  16. ^ Плиније Старији, Природна историја, XIII, 88.
  17. ^ Сервије, О Вергилијевој Енеиди, VI, 72.
  18. ^ Тит Ливије, I, 57.
  19. ^ Тит Ливије, I, 58.
  20. ^ Тит Ливије, I, 59.
  21. ^ Тит Ливије, I, 60.
  22. ^ Тит Ливије, II, 1–3.
  23. ^ Тит Ливије, II, 5.
  24. ^ Тит Ливије, II, 6–7.
  25. ^ Livy, ii. 9–14.
  26. ^ Тит Ливије, II, 19–20.
  27. ^ Тит Ливије, II, 21.
  28. ^ а б Овај стих је део монолога у 2. чину, 1. сцени, када је Мекбет на прагу да убије краља Данкана и види халуцинацију ножа. У њему он описује како убиство, као појам, злобно „хода“ ка свом циљу, упоређујући тај покрет са корацима Тарквинија — личности из римске историје/митологије која је насилно силовала Лукрецију.
  29. ^ „СЦЕНА II. Имогенина спаваћа соба у Цимбелиновом дворцу“
  30. ^ Џејмс Д. Харт и Филип В. Лајнингер, „Хенри, Патрик“, у: The Oxford Companion to American Literature, стр. 286.
  31. ^ Липит 2003, стр. 137–138
  32. ^ Ендру Клементс, „Порекло Бритенове контроверзне опере Насиље над Лукрецијом“, у: The Guardian, 1. јун 2001.
  33. ^ Бенет, Клер-Луис Благајна-19. New York: Riverhead Books. 2022. ISBN 978-0-593-42049-2. .

Извори и литература

[уреди | уреди извор]

Антички извори

[уреди | уреди извор]
  • Дионисије из Халикарнаса, Римске старине (Romaike Archaiologia).
  • Тит Ливије (Ливије), Историја Рима (History of Rome).
  • Гај Плиније Секунд (Плиније Старији), Природна историја (Historia Naturalis).
  • Маврус Сервије Онoрат (Сервије), Коментари на Енеиду Вергилија (Ad Virgilii Aeneidem Commentarii).

Модерни извори

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тарквиније_Охоли&oldid=30757521”