Пређи на садржај

Ташкентски метро

С Википедије, слободне енциклопедије

Ташкентски метро (узб. Toshkent metropoliteni, Тошкент метрополитени) представља систем брзог градског превоза који опслужује град Ташкент, главни град Узбекистана.[1] Био је седми метро изграђен у некадашњем СССР-у, отворен 1977. године, и први метро у Средњој Азији. Свака станица је осмишљена у складу са одређеном тематиком, која се често одражава и у њеном називу.

Ташкентски метро се састоји од четири линије, укупне дужине 70,4 km, са 50 станица.[2] Године 2025. метро је превезао 286,8 милиона путника,[3] што одговара просеку од приближно 785.000 путника дневно.

Историја

[уреди | уреди извор]

Планирање ташкентског метроа започето је 1968. године, две године након снажног земљотреса који је погодио град 1966.[1] Изградња прве линије (Чиланзарске линије) почела је 1972, а пуштена је у рад 6. новембра 1977. године са девет станица.[1] Линија је продужена 1980, док је друга линија отворена 1984. године. Најновија је Кружна (Халка) линија, чији је први део отворен 2020. године.[4]

Северно продужење Јунусабадске линије са две станице (Туркистон и Јунусабод) завршено је и отворено 29. августа 2020. године. Четврта, Кружна линија је у изградњи, при чему је првих седам станица изграђено 2020. године.[5]

Рад и функционисање

[уреди | уреди извор]

Метро тренутно оперише са три редовне линије и једном кружном линијом (у даљем проширењу), укупне дужине 66,5 km са 48 станица. У систему је запослено више од 4.200 радника. Године 2021. месечни приходи од карата износили су 10,5 милијарди узбекистанских сома.[6]

Дубина тунела варира од 8 до 25 метара. Конструкција је пројектована тако да може издржати земљотресе јачине до 9,0 степени Рихтерове скале. Колосек је ширине 1.520 mm, а напајање се врши преко треће шине (825 V једносмерне струје). Просечно растојање између станица износи 1,40 km.

Линије

[уреди | уреди извор]

Ташкентски метро има 4 линије:

Линија Име Отворено Дужина Станице
1 Чилонзорска линија 1977. 237 km 17
2 Узбекистанска линија 1984. 143 km 11
3 Линија Јунусобод 2001. 105 km 8
4 Кружна (Халка) линија 2020. 219 km 14
Укупно: 704 km 50

Чиланзарска линија (црвена)

[уреди | уреди извор]

Изградња је започета 1968, а линија је отворена 1977. године између станица Олмазор (раније Сабир Рахимов) и Амир Темур Хијобони (раније Октјабр Инкилоби). Продужена је 1980. године до станице Бујук Ипак Јоли. Укупна дужина износи 23,7 km са 17 станица.

Јужни продужетак од 7 km од станице Олмазор до станице Кипчок у округу Сергели изграђен је за три године и отворен 26. децембра 2020.[7][8][9]

Планира се даље продужетак ка истоку до области ТТЗ (Ташкентски тракторски завод).

Узбекистанска линија (плава)

[уреди | уреди извор]

Ова линија пресеца град дијагонално од северозапада ка југоистоку, преко железничке станице Ташкент. Отворена је 1984. и проширивана до 1991. године. Дуга је 14,3 km и има 11 станица.

Линија Јунусобод (зелена)

[уреди | уреди извор]

Линија повезује северне делове града са аеродромом на југу. Први део дужине 10,5 km са 8 подземних станица отворен је 24. октобра 2001. године између станица Минг Оʻрик и Шахристон.

Кружна (Халка) линија (златна)

[уреди | уреди извор]
Мапа Ташкентског метроа из 2023. године.

Изградња је започета у октобру 2017. године. Пројекат се реализује у пет фаза у сарадњи са стручњацима из Русије, Турске и Немачке. По завршетку, линија ће имати 35 станица и дужину од 52,1 km, од чега ће већи део бити надземан.[10]

Први део (11 km, 7 станица) отворен је 30. августа 2020.[11][12] Продужетак са пет станица отворен је 25. априла 2023,[13] а још две станице додате су 11. марта 2025. године.[14]

Станице

[уреди | уреди извор]
Линије Ташкентског метроа.

Ташкентски метро данас има 48 станица, које се међусобно разликују по архитектури и декору. Свака станица одражава своју тему кроз уметничко обликовање.

Карактеристике:

  • релативно мала дубина,
  • присуство покретних степеница на појединим станицама,
  • различити типови конструкције (стубни, лучни и индивидуални типови).

У изградњи су учествовали истакнути узбекистански архитекти и уметници. У декорацији су коришћени метал, стакло, пластика, гранит, мермер, смалта, керамика и алабастер. Након распада СССР-а 1991. године, многе станице су преименоване како би се уклониле референце на комунизам.[15][16]

Правила за путнике

[уреди | уреди извор]

До 31. маја 2018. године било је забрањено фотографисање и снимање у метроу, јер је систем имао и улогу нуклеарног склоништа.[17] Од 1. јуна 2018. године, одлуком власти, фотографисање и снимање су дозвољени.[18]

Возни парк

[уреди | уреди извор]

Типови возова:

  • Ezh3/Em-508T (1977–1985)
  • 81-717/714 (1980–данас)
  • 81-718/719 (од 2001)
  • 81-717M (од 2015)
  • 81-765.5/766.5/767.5 (од 2020)

Основни тип у употреби је серија 81-717/714.[2] Возови се састоје од четири вагона и прилагођени су платформама дужине 100 m. Просечна комерцијална брзина износи 46 km/h.

Први возови су били типа Ezh3 и Em-508T, али су касније замењени серијом 81-717/714. Новији возови уведени су 2001. године, док је модернизација постојећих композиција започета 2015.

Године 2019. наручени су нови возови за Кружну линију. Планирана је набавка 45 композиција нове генерације.

Будући развој

[уреди | уреди извор]

Поред изградње Кружне линије, планирано је проширење мреже за још 10 станица до 2030. године:

  • 2 станице ка области Каракамиш,
  • 4 подземне станице ка ТТЗ,
  • 5–6 станица ка јужној железничкој станици.

Друга фаза Кружне линије обухватаће деоницу дугу 15 km са 9 станица и повезаће више градских округа.[19] Очекује се да ће дневно опслуживати око 46.000 путника и створити око 700 нових радних места.

Планирана је и изградња нове линије ка области Нови Ташкент.

У марту 2021. године, Ташкентски метро је превозио до 330.000 путника дневно радним данима и 150.000 путника викендом.[20] Циљ је повећање броја путника на милион дневно.[21]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Shahriston station
    Станица Шахристон
  • Yunusobod station
    Станица Јунусабод

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Tashkent Metro Stations”. Avaunt Magazine. Приступљено 2026-03-25. 
  2. ^ а б ОСНОВНЫЕ ТЕХНИКО-ЭКСПЛУАТАЦИОННЫЕ ХАРАКТЕРИСТИКИ МЕТРОПОЛИТЕНОВ ЗА 2019 ГОД. (PDF). asmetro.ru (на језику: руски). Международная Ассоциация "Метро". 
  3. ^ „In 2025, more than 286 million passengers were transported by the metro”. National Statistics Committee of the Republic of Uzbekistan. 2026-02-03. Приступљено 2026-03-25. 
  4. ^ „Notes From Underground: The Tashkent Metro | Steppe”. steppemagazine.com. Архивирано из оригинала 5. 1. 2020. г. Приступљено 19. 6. 2019. 
  5. ^ „UrbanRail.Net > Asia > Uzbekistan > Toshkent Metro”. www.urbanrail.net. 
  6. ^ Uz, Kun. „"Биз билгандик шунақа бўлишини" – Тошкент метрополитени раҳбари Сергели йўналишидаги носозлик ҳақида”. Kun.uz. 
  7. ^ „Toshkent elevated metro line under construction”. railwaygazette.com. 2019-01-07. Приступљено 2021-08-03. 
  8. ^ „Toshkent to build elevated orbital metro”. railwaygazette.com. 2017-11-09. Приступљено 2021-08-03. 
  9. ^ „Toshkent metro expansion aims to cut road traffic, pollution and delays”. railwaygazette.com. 2021-01-11. Приступљено 2021-08-03. 
  10. ^ „Yer usti metrosining harakat tarkibi O'zbekistonda ishlab chiqariladi”. 3. 11. 2017 — преко gazeta.uz. 
  11. ^ „В Ташкенте построены шесть станций кольцевой линии метро” [In Tashkent six stations of the Circle Line have been built] (на језику: руски). 4. 2. 2020. Приступљено 5. 2. 2020 — преко Review.uz. 
  12. ^ „First phase of Toshkent's circular metro line opens”. Railway Gazette International. railwaygazette.com. 2020-09-01. Приступљено 2021-08-03. 
  13. ^ „ГУП "TOSHKENT METROPOLITENI"”. tashmetro.uz (на језику: руски). Приступљено 2026-03-25. 
  14. ^ „Станции метро «Турон» и «Кипчак» начнут обслуживать пассажиров”. uznews.uz (на језику: руски). Приступљено 2026-03-25. 
  15. ^ Chapple, Amos (24. 8. 2018). „Uzbekistan's secret underground – in pictures”. The Guardian. Приступљено 19. 6. 2019 — преко www.theguardian.com. 
  16. ^ Верещагина, Е., Калыбаев, Р. (2020). „Гид по архитектуре и культуре Ташкента: как город открывается миру и придумывает себя” (на језику: руски). Daily Afisha. Приступљено 2020-02-19. 
  17. ^ Chapple, Amos (24. 8. 2018). „Uzbekistan's secret underground – in pictures”. The Guardian. Приступљено 19. 6. 2019 — преко www.theguardian.com. 
  18. ^ Chapple, Amos (2018). „Uzbekistan's Secret Underground”. Radio Free Europe/Radio Liberty (на језику: енглески). Prague: Radio Free Europe/Radio Liberty. Архивирано из оригинала 31. 12. 2018. г. Приступљено 13. 3. 2024. 
  19. ^ „Uzbekistan Railways provides information about second stage of construction of the elevated metro line”. 23. 3. 2021 — преко kun.uz. 
  20. ^ Uz, Kun. „"Биз билгандик шунақа бўлишини" – Тошкент метрополитени раҳбари Сергели йўналишидаги носозлик ҳақида”. Kun.uz. 
  21. ^ „"Bir vaqtlar Sergeliga metro keladi desa, hech kim ishonmasdi" – prezident Sergeli metrosida bo'ldi”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ташкентски_метро&oldid=30868180”