Тајни савјет

Из Википедије, слободне енциклопедије

Тајни савјет је био савјетодавни орган монарха у Светом римском царству и Хабзбуршкој монархији.

Данас, орган под овим називом постоји у неким земљама Комонвелта. Најпознатији су Тајни савјет Уједињеног Краљевства и Тајни савјет за Канаду.

Свето римско царство[уреди]

Тајни савјет (њем. Geheimer Rat), познат и као вијеће савјетника (нем. Geheimes Ratskollegium, Geheimes Konseil, Geheimes Kabinett, Geheimer Staatsrat), на подручјима Светог римског царства и каснијих њемачких монархија је стајао непосредно под владарима. Обично се под њиховим предсједавањима одлучивало о најважнијим дворским пословима и о проглашавању закона.

Претходник Тајног савјета је био Дворски савјет (њем. Hofrat). Састојао се од племића и правника. Били су позвани и представници аустријских насљедних земаља и Светог римског царства као савјетници, а њихови државни великодостојници били су стални чланови. Савјетнике је именовао сам владар. Кад је Фердинанд постао њемачко-римски цар (1556) Дворски савјет је постао државни орган Светог римског царства. Године 1537. из његове надлежности изузете су Хрватска и Угарска. Од тада се краљ савјетовао са угарским и хрватским савјетницима које би он именовао.

Хабзбуршка монархија[уреди]

Тајни савјет је основао Фердинанд I (1526). Није био државно надлештво већ стално краљево вијеће чији су чланови давали краљу своје мишљење о појединим питањима. С њима би се краљ савјетовао у првом реду о спољној политици, затим о најважнијим и општим питањима унутрашње политике те о финансијским и војним питањима. Краљ би затим саслушавши све савјете сам доносио одлуке.

Чланови Тајног савјета били су: врховни дворски мајстор (нем. Oberhofmeister), дворски канцелар (нем. der Kanzler), врховни дворски маршал (нем. Oberhofmarschall) и двоје-троје учених правника. Сви су они носили титулу тајних савјетника (нем. die Geheimräte). Чланови Тајног савјета били су искључиво Нијемци. Тек је 1646. године ушао један члан из Угарско-хрватског краљевства.

Тајни савјет се састајао сваки дан ујутру у некој дворани у двору у Бечу и претресао актуелна питања. Сједницама би само по потреби предсједавао краљ. До Леополда I број тајних савјетника толико се повећао да је он 1659. године од четворице најобразованијих тајних савјетника основао Тајну конференцију (нем. Geheime Konferenz) која је дјелимично преузела задатке Тајног савјета. Ти савјетници су добили титуле редовних тајних савјетника, док су преостали спали на титуларне тајне савјетнике и бавили се само правним питањима. Њих се позивало на сједнице само онда кад би их се хтјело саслушати.

Леополд I основао је од неколико тајних савјетника и посебне комисије које су се бавиле одређеним питањима спољне политике (основане су комисије за односе са Њемачком, Француском, Венецијом, Турском итд.). Неки су савјетници могли истовремено бити чланови више комисија. За нека ванредна питања осниване су привремене ванредне комисије, док су за нека унутрашња питања, у првом реду за финансијска и војна, постављене специјалне депутације.

Јосиф I је 1705. на чело Тајне конференције поставио врховног дворског мајстора, а 1709. године поделио је на Ужу и Ширу конференцију. Ужој конференцији додијељени су у надлежност спољни послови, а Широј унутрашњи.

Уједињено Краљевство и Канада[уреди]

За више информација видети Тајни савјет Уједињеног Краљевства и Тајни савјет за Канаду.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Иван Беуц, Повијест државне власти у Хрватској (1527—1918), Загреб, 1969.