Тајно друштво
Тајно друштво је група у коју спадају било које од бројних друштава којима појединци приступају полагањем заклетве, а посвећена су братству (или сестринству), моралној дисциплини и међусобној помоћи. Таква друштва често врше обред иницијације чији је циљ да упозна нове чланове са правилима групе.[2] Чланови се регрутују или тако што их контактира вођа друштва, или потенцијални чланови сами открију друштво и место где се крију и онда се придруже или пролази тест свесно или несвесно у којем показује своју достојанстевност да буде члан. Нека од тајних друштава су: Црна рука, Илуминати, Питагорејци, Сионски Приорат, Темплари, Масони...
Друштво може, али не мора покушати да сакрије своје постојање. Термин обично искључује прикривене групе, као што су обавештајне агенције или побуњенике герилског рата, који скривају своје активности и чланство, али одржавају јавно присуство.[2]
Дефиниције[уреди | уреди извор]
Тачне квалификације за означавање групе као тајног друштва су спорне, али дефиниције се генерално ослањају на степен у којем организација инсистира на тајности, и могу укључивати задржавање и преношење тајног знања, порицање чланства или сазнања о групи, стварање личних веза између чланова организације и коришћење тајних обреда или ритуала који учвршћују чланове групе.
Антрополошки и историјски, тајна друштва су била дубоко повезана са концептом Манербунда, потпуно мушког „ратничког бенда“ или „ратничког друштва“ предмодерних култура (видети Х. Шурц, Alterklassen und Männerbünde, Берлин, 1902. А. Ван Генеп, Обреди прелаза, Чикаго, 1960).
Предложено је наводно „породично стабло тајних друштава“, иако то вероватно није свеобухватно.[3]
Алан Акселрод, аутор Међународне енциклопедије тајних друштава и братских редова,[4] дефинише тајно друштво као организацију која:
- је ексклузивна
- тврди да поседује посебне тајне
- показује снажну склоност да фаворизује своје чланове.
Историчар Ричард Б. Спенс[5] са Универзитета у Ајдаху понудио је сличну троделну дефиницију:
- Постојање групе се обично не чува у тајности, али нека веровања или обичаји су скривени од јавности и захтевају заклетву на тајност и лојалност да би се научили.
- Група обећава супериоран статус или знање члановима.
- Чланство у групи је на неки начин рестриктивно, на пример по раси, полу, верској припадности или само по позиву.
Спенс такође предлаже поткатегорију „Елитних тајних друштава“ (састављених од људи са високим приходима или друштвено утицајних људи), и примећује да тајна друштва имају честу, ако не и универзалну тенденцију ка фракционизму, сукобима и тврдњама о пореклу старијем него што се може поуздано документовати. Спенсова дефиниција укључује групе које се традиционално сматрају тајним друштвима (слободни зидари и розенкројцери) и друге групе које нису тако традиционално класификоване, као што су одређене групе организованог криминала (мафија), верске групе (Ред убица и Телема) и политички покрети (бољшевици и Друштво црног змаја).
Дејвид В. Барет, аутор књиге Тајна друштва: од древних и тајанствених до модерних и тајних, користио је алтернативне термине да дефинише шта квалификује тајно друштво. Он их је дефинисао као сваку групу која поседује следеће карактеристике:
- Има „пажљиво степенована и напредна учења“.
- Настава је „доступна само одабраним појединцима“.
- Учења воде до „скривених (и 'јединствених') истина”.
- Истине доносе „личне користи ван домашаја, па чак и разумевања неупућених“.
Барет наставља изјављујући да је „још једна карактеристика заједничка већини њих практиковање ритуала које нечлановима није дозвољено да посматрају, па чак ни да знају за њихово постојање“. Баретова дефиниција би искључила многе организације које се називају тајним друштвима; степенована настава обично није део Америчких колеџ братстава, Карбонара или Know Nothing из 19. века.
Историчар Џаспер Ридли тврди да је масонерија „најмоћније светско тајно друштво.“[6]
Организација „Опус Деј“ (латински „Дело Божије“) је приказана као „тајно друштво“[7][8][9] католичке цркве. Критичари као што је језуита Владимир Ледоховски понекад називају Опус Деј католичким (или хришћанским или „белим“) обликом слободног зидарства.[10][11][12][13][14] Други критичари називају Опус Деј „Светом мафијом“[15] или „Санта мафијом“,[16] јер је организација повезана са различитим сумњивим праксама, укључујући интензивно „испирање мозга“ својих чланова за експлоатацију радне снаге,[17] као и директну умешаност чланова у тешке злочине као што је трговина бебама[18] у Шпанији под диктатором Франциском Франком.
Области[уреди | уреди извор]
Политика[уреди | уреди извор]
Пошто нека тајна друштва имају политичке циљеве, она су илегална у неколико земаља. Италија (Устав Италије, одељак 2, чланови 13–28) и Пољска,[19] на пример, у својим уставима забрањују тајне политичке странке и политичке организације.
Факултети и универзитети[уреди | уреди извор]
Многа студентска друштва основана на универзитетским кампусима у Сједињеним Државама сматрана су тајним друштвима. Можда једно од најпознатијих тајних колеџшких друштава је Лобања и кости на Универзитету Јејл.[20] Утицај додипломских тајних друштава на колеџима као што су Харвард колеџ, Универзитет Корнел, Дартмут колеџ, Универзитет Емори, Универзитет Чикага,[21] Универзитет Вирџиније, Универзитет Џорџтаун, Универзитет Њујорка,[22] и Велсли колеџ је био јавно признат, иако анонимно и опрезно, још од 19. века.[23][24]
Британски универзитети, такође, имају дугу историју тајних друштава или квази-тајних друштава, као што су Пит клуб на Универзитету Кембриџ,[25][26] Булингдон клуб на Оксфордском универзитету[26] и 16' клуб на Сент Дејвид колеџу.[27] Још једно британско тајно друштво су Кембриџ апостоли, основано као друштво за есеје и дебате 1820. Нису сви британски универзитети домаћини искључиво академских тајних друштава, јер су Ноћним пењачима са Кембриџа и онима са Оксфорда потребни мозак и мишићи.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Alice Donlevy was the author of a book on illustration called "Practical Hints on the Art of Illumination," published by A. D. F. Randolph, New York, 1867
- ^ а б Daraul, Arkon (2015-11-06). A History Of Secret Societies (на језику: енглески). Pickle Partners Publishing. ISBN 978-1-78625-613-3.
- ^ Stevens (1899), p. vii.
- ^ Checkmark Books (1998), ISBN 0816038716
- ^ Spence, Richard B. The Real History of Secret Societies (2019), The Great Courses
- ^ Jasper Ridley (2011). The Freemasons: A History of the World's Most Powerful Secret Society. Arcade. ISBN 978-1-61145-010-1. see also Jeffers, H. Paul. Freemasons: A History and Exploration of the World's Oldest Secret Society. (Citadel Press, 2005).
- ^ Walsh, Michael (1989). OPUS DEI: An Investigation into the Secret Society Struggling for Power within the Roman Catholic Church.
- ^ Secret Society: Opus Dei - Catholicism's Secret Sect.
- ^ Their Kingdom Come: Inside the Secret World of Opus Dei.
- ^ „Beyond the Threshold”. archive.nytimes.com. Приступљено 30. 3. 2018.
- ^ Preston, Paul (1986). The triumph of democracy in Spain. London: Methuen. стр. 28. ISBN 9780416900101. OCLC 14586560.
- ^ Harding, Nick (2005). Secret societies. Edison, N.J.: Chartwell Books, Inc. стр. 107. ISBN 9780785821700. OCLC 78244509.
- ^ Hesse, Alexander (2015), Geheimbünde Freimaurer und Illuminaten, Opus Dei und Schwarze Hand (на језику: немачки), Reinbek: Rowohlt Taschenbuch, стр. 54, ISBN 9783499630491
- ^ Augias, Corrado (2012), Die Geheimnisse des Vatikan : Eine andere Geschichte der Papststadt (на језику: немачки) (1., neue Ausg изд.), München: Beck, C H, стр. 415, ISBN 9783406630927
- ^ Pilapil, Vicente R. (1971). „Opus Dei in Spain”. The World Today. 27 (5): 211—221. ISSN 0043-9134. JSTOR 40394504.
- ^ SPIEGEL, Peter Hertel, DER (7. 4. 2005). „Vatikan intern: Der Aufstieg der Santa Mafia”. Der Spiegel (на језику: немачки). Приступљено 2021-06-16.
- ^ „Opus dei members in court for 'brainwashing'”.
- ^ „On the trail of Spain's stolen children”. EL PAÍS. 7. 3. 2011.
- ^ „The Constitution of the Republic of Poland”. 2. 4. 1997. „Article 13: Political parties and other organizations whose programs are based upon totalitarian methods and the modes of activity of nazism, fascism and communism, as well as those whose programs or activities sanction racial or national hatred, the application of violence for the purpose of obtaining power or to influence the State policy, or provide for the secrecy of their own structure or membership, shall be prohibited.”
- ^ „Skull And Bones”. The Secret Society Manual. thesecretbookgarden.com. Приступљено 11. 5. 2012.
- ^ „To The Members of the University of Chicago”. The University of Chicago Magazine. 5 (9): 298. јул 1913.
- ^ Megan Findling (3. 11. 2011). „Edgar Allan Poe in Greenwich Village” (article). Researching Greenwich Village History. greenwichvillagehistory.wordpress.com. Приступљено 11. 5. 2012.
- ^ „Secret Societies. | News | The Harvard Crimson”. www.thecrimson.com.
- ^ „Student Government at Wellesley and How It Makes for Loyalty among the College Girls and Faculty”. The New York Times. 12. 2. 1912.
- ^ Bowers, Mary (17. 11. 2006). „Pitt Club under pressure from Council” (PDF). Varsity. стр. 5. Приступљено 20. 8. 2009.
- ^ а б Gray, Kirsty (11. 2. 2011). „Oxford's Bully-ingdon Club faces more scandal”. Varsity. Приступљено 25. 6. 2011.
- ^ D.T.W. Price. A History of Saint David's University College, Lampeter. University of Wales Press, Cardiff. Volume One, to 1898 (ISBN 0-7083-0606-3)
Литература[уреди | уреди извор]
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- Heckethorn, Charles William (1886). The Secret Societies of All Ages and Countries, Embracing the Mysteries of Ancient India, China, Japan, Egypt, Mexico, Peru, Greece, and Scandinavia, the Cabbalists, Early Christians, Heretics, Assassins, Thugs, Templars, the Vehm and Inquisition, Mystics, Rosicrucians, Illuminati, Freemasons, Skopzi, Camorristi, Carbonari, Nihilists, and Other Sects (2nd изд.). Forgotten Books. ISBN 978-1-4400-8999-2.
- Whalen, William Joseph (1966). Handbook of Secret Organizations. Milwaukee: Bruce Pub. Co. LCCN 66026658.
- Axelrod, Alan (1997). The International Encyclopedia of Secret Societies and Fraternal Orders. New York: Facts on File. ISBN 0-8160-2307-7.
- Harwood, W. S. "Secret Societies in America," The North American Review, Vol. 164, No. 486, May 1897.
- Hodapp, Christopher; Von Kannon, Alice (2008). Conspiracy Theories and Secret Societies For Dummies. Wiley. ISBN 978-0-470-18408-0.
- Ridley, Jasper (2011). The Freemasons: A History of the World's Most Powerful Secret Society. Arcade. ISBN 978-1-61145-010-1.
- Jeffers, H. Paul. Freemasons: A History and Exploration of the World's Oldest Secret Society. (Citadel Press, 2005).
- Jeffers, H. Paul. The Freemasons in America: Inside the Secret Society (2006) excerpt
- Jacob, Frank (2012). Geheimgesellschaften: Kulturhistorische Sozialstudien: Secret Societies: Comparative Studies in Culture, Society and History. Würzburg: Königshausen & Neumann. ISBN 978-3826049088.
- Kloosterman, Jaap (2013). Secret Societies. Leibniz Institute of European History (IEG).
- Roberts, J. M. (John Morris) (1972). The Mythology of the Secret Societies. New York: Scribner. ISBN 0-684-12904-3.
- Robbins, Alexandra (2004). Pledged: The Secret Life of Sororities
. New York: Hyperion. ISBN 0-7868-8859-8. - Stevens, Albert Clark (1899). The Cyclopædia of Fraternities. New York: Hamilton Printing & Publishing Company.
- Stephen Klimczuk, Gerald Warner (2009). Secret Places, Hidden Sanctuaries: Uncovering Mysterious Sights, Symbols, and Societies, New York: Sterling Publishing Company.
- Winks, Robin W. (1996). Cloak and Gown: Scholars in the Secret War, 1939-1961. New Haven, CT: Yale University Press; 2nd edition. ISBN 978-0-300-06524-4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Secret Societies: a very short history – Documents of Freemasons, Jesuits, Illuminati, Carbonari, Burschenschaften and other organizations
- Stevens, The cyclopædia of fraternities (2nd ed.). A dated review of the subject.
- Secret Societies in Australia and English Freemasonry
- "How the Secret Societies Got That Way", Yale Alumni Magazine (September 2004)
- "Halls, Tombs and Houses: Student Society Architecture at Dartmouth"
- "Four Years at Yale" A late 19th-century contemporary account of fraternal societies at two Connecticut Universities: Yale & Wesleyan (courtesy of Google Books)
- The Peter Dromgoole legend
