Текома

Из Википедије, слободне енциклопедије
Текома
Tecoma greece.jpg
Текома у грчком летовалишту Πευκοχώρι
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Lamiales
Породица: Bignoniaceae
Род: Campsis
Биномијална номенклатура
Campsis radicans
(L.) Seem. ex Bureau
Campsis radicans range map.jpg
Ареал текоме
Стари примерак текоме на земунском кеју.
Текома у цвету.
Незреле чауре текоме.
Семе текоме.
Клијавац текоме.
Текома формирана као ниско дрво.

Текома (Campsis radicans (L.) Seem. ex Bureau) име рода је од грчког глагола κάμψη = савити, због савијених филаментума; епитет врсте значи коренити због видљивих адвентивних коренова на нодусима летораста. Синоними су Bignonia radicans L. и Tecoma radicans (L.) Juss., а домаћи назив поред текоме је и кампсис.

Ареал[уреди]

Природно је распрострањена на југоистоку Северне Америке (од Тексаса до Флориде, на северу до Мисурија, Пенсилваније и Њу Џерзија. Интродукована је на Азорским острвима, Шпанији и целом Медитерану где је широко распрострањена, у осталим деловима Европе са хладнијом климом слабије.

Опис врсте[уреди]

Текома је листопадна брзорастућа пузавица која достиже висину (дужину) до 15 m, качи се помоћу ваздушних коренова. Кора је смеђа и брадавичаста.

Листови су сложени, наспрамни дуги до 20 cm, непарно перасти са 7-11 лиски. Лиске су овалне или издужено јајасте, дуге 4-6 cm, ширине 2-3 cm, грубо тестерасте, зашиљеног врха. Лице је тамнозелено и голо а наличје светлије и длакаво дуж средишњег нерва.

Петоделни цветови су наранџасти до црвени трубичасти, дужине 6-9 cm. Груписани су по 4-11 у терминалним цимозним цвастима. Цвета дуго и обилно од јуна до септембра.

Плод је дводелна вишесемена одрвењена чаура дужине 5-15 cm а широка око 3 cm која сазрева од септембра до новембра. Чаура мења боју од зелене до тамно браон (када је зрела), отвара се од октобра до децембра, а пљоснато семе са два бочна прозирна крила лако се разноси ветром. Котиледони дворежњевити; клијање епигеично, примарни листови прости[1][2].

Биоеколошке карактеристике[уреди]

Јавља се у влажним шумама, мочварним регионима, добро подноси градску средину. Подноси ниске температуре до -20 °С. Хелиофит без посебних захтева према земљишту.

Значај[уреди]

Као украсна биљка користи се за вертикално озелењавање, на перголама, зидовима, стубовима, терасама, често се среће у урбаној средини. Некада се користи и за контолу ерозије и као покривач тла[2]. Посебним орезивањем може се формирати у мало „самоносеће“ дрво. У Србији нема инвазивни карактер, али с обзиром да је у неким деловима света инвазивна, треба предузети екстензивни мониторинг. На нове локације шири се као украсна биљка – [Расадник (хортикултурни)[расадничком]] трговином и самосевом анемохоријом, а локално коренским избојцима. Примена механичких мера сузбијања коренских изданака не даје резултате. Хербициди су делимично ефикасни (препарат Touch-down 4-LC).

Размножавање[уреди]

Генеративно: семе је са дормантним ембрионом који је способан да исклија после 60 дана хладно-влажног третмана.[3][4] Од вегетативних начина размножавања полегање и коренски избојци су од значаја за ширење ове врсте без помоћи човека, а коренске резнице се користе у расадницима[5]

Референце[уреди]

  1. Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  2. 2,0 2,1 Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  3. Grbić, M., & Žujović, K. (1994): Effect of stratification on breaking seed dormancy of common trumpetcreeper (Campsis radicans (L.) Seem.). Юубилейная научна конференция "100 години от рождението на видния български ботаник и дендролог Борис Стефанов 1894-1979." , София
  4. Grbić, M., & Kaličanin, D. (2000): Germination studies of common trumpetcreeper (Campsis radicans (L.) Seem) seed stored in different temperature regimes. Јубилеен сборник научни доклади 75 години висше лесотехническо образование в Булгария, София: 70-7.
  5. Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 86-7602-009-4.