Телефон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Обичан фиксни телефонски апарат[1][2][3]

Телефон (из грчког: τῆλε, теле, „удаљен“ и φωνή, фоне, „звук") је уређај за комуникацију на даљину, који се користи тако што прима и преноси звук (углавном људски глас) са једног мјеста на друго и обратно.[4] Већина телефона ради тако што преноси електрични сигнал преко сложеног система телефонских мрежа који дозвољава комуникацију скоро било којег корисника телефона са скоро било којим другим.

Постоје три основна начина којим се неки корисник телефона повезује на телефонску мрежу:

  • традиционални (фиксни телефон), који је повезан кабловима са једном одређеном физичком локацијом;
  • бежични и радио-телефони, који користе или аналогне или дигиталне сигнале;
  • сателитски телефони, који користе телекомуникационе сателите; и

Постоје и VoIP везе (из енглеског Voice over IP што значи Глас преко Интернет протокола) које се користе Интернет везом.[5][6] За сада се ове везе остварују преко традиционалних бакарних парица.

Између крајњих корисника, повезивање се може вршити преко бакарног или/и оптичког влакна, микро-таласа, сателитске везе или комбинацијом ових.

Доскора, кад би се рекло телефон, углавном би се мислило на фиксни телефон. Бежични и мобилни телефони су сада устаљени широм свијета, при чему се од мобилних телефона чак очекује да ће на крају потпуно замијенити „традиционалне“, фиксне телефоне. За разлику од мобилних телефона, бежични се углавном сматрају „фиксним“ телефонима, јер имају домет углавном од неколико метара или неколико десетина метара и углавном се повезују на базну станицу која је потом повезана кабловима на фиксну телефонију.

Делови телефона[уреди]

Телефонски апарат из 1910

Делови телефона су :

  • МТК (Микротелефонска комбинација) то јест слушалица,
  • Тастатура или бројчаник, зависно од модела мада данас се све више користе телефони са тастатуром
  • и други делови

Историја[уреди]

Остаје неразјашњено ко је изумио први телефон, пошто су Антонио Меучи, Јохан Филип Рајс, Александар Бел[7][8] и остали - сви кандидати за ову титулу. Важно је запамтити да не постоји нешто попут „јединственог изумитеља телефона“. Стање телефоније какво имамо данас је резултат рада многих руку, од којих је свака помоћ била веома вриједна.

Механички уређаји[уреди]

Акустична лименка из 19. века или телефон „љубавника”

Пре изума електромагнетских телефона, кориштени су механички акустични уређаји за пренос гласа и музике на раздаљине веће од оних које се могу досећи нормалним директним говором. Најранији механички телефони су били базирани на преносу звука кроз цеви или друге физичке медије.[9] Акустични телефони у виду лименке, су били познати вековима. Код њих су две дијафрагме повезане напетим струном или жицом, чиме се преноси звук механичким вибрацијама од једне до друге дуж жице (а не путем модулисане електричне струје). Класични пример је дечија играчка направљена повезивањем дна две папирне чаше, металних конзерви, или пластични боца са чврсто разапетим канапом.[9][10]

Међу најранијим познатим експериментима су они које је спровео британски физичар и полимат Роберт Хук од 1664. до 1685.[9][11][12] За један акустични жичани телефон направљен 1667. године се сматра да је његово дело.[13]

Више година током касних 1800-их, акустични телефони су били комерцијално пласирани као конкуренција електричним телефонима. Када су истекли Белови телефонски патенти, мноштво нових произвођача телефона се појавило на тржишту, те су акустични телефонски произвођачи брзо били потиснути у заборав. Њихов максималан опсег је био врло ограничен.[10][14][15][16] Пример једне такве фирме била је компанија Пулсион компанија телефонске опреме, коју је формирао Лемуел Мелет у Масачусетсу, која је своју верзију дизајнирала 1888. године, и чији производи су били инсталирани на жељезничкој мрежи.

Осим тога, говорне цеви су дуго биле у широкој употреби, посебно у зградама и на бродовима, и још увек се могу понегде срести у данашње време. [17]

Електрични уређаји[уреди]

Телефон је произашао из прављења и константног побољшавања електричних телеграфа. Године 1804, шпански полихистор и научник Франциско Салва Кампило конструисао је електромагнетни телеграф.[18] Први функционални телеграф је израдио енглески проналазач Франсис Роналдс 1816. године и тај уређај је био напајан статичким електрицитетом.[19] Електормагнетни телеграф је креирао Барон Шилинг 1832. године. Карл Фридрих Гаус и Вилхелм Едуард Вебер су исто тако израдили један облик електромагнетног телеграфа 1833. године у Гетингену.

Марка са Беловим прототипом телефона
Издање за стогодишњицу 1976.

Електрични телеграф је први увео у комецијалну употребу Сер Вилијам Фотерџил Кук, његовом применом на Великој западној железници у Енглеској. Ова инсталација је премоштавала растојање од 13 mi (21 km) од Падингтон станице до Западног Дрејтона и ушла је у употребу 9. априла 1839. године.

Још једна верзија електричног телеграфа је независно развио и патентирао у Сједињеним Државама 1837. Семјуел Морзе. Његов помоћник, Алфред Вејл, развио је сигнализавиону азбуку Морзеовог кода са Морзеом. Први телеграм је у Америци послао Морзе дана 6. јануара 1838. године, преко 2 mi (3 km) дуге линије.

ЛБ телефони[уреди]

Бежични телефони[уреди]

Бежичне телефоне је изумио Тери Пол, 1965. године. Они се састоје од базне станице (део комплета на који се ставља слушалица) која је кабловима спојена са фиксном телефонијом, и слушалице која је радио-таласима спојена са овом базном станицом, тј. не постоји гајтан како код класичног телефона. То корисницима дозвољава да носе слушалицу без базне станице, у оквиру домета ове базне станице. Базне станице у себи садрже и пуњач акумулаторске батерије у слушалици која омогућава рад преносне слушалице, тако да бежични телефони у принципу не функционишу при нестанку струје.

Бежични телефони су у почетку користили фреквенцију од 1,7 MHz за комуникацију базе са слушалицом. Да би се побољшао квалитет и превазишли проблеми ограничености домета, ово је касније промијењено тако да се користи FM на вишим фреквенцијама 49 MHz, 900 MHz, 2,4 GHz, и 5,8 GHz. Телефони који раде на фреквенцији од 2,4GHz се често мијешају са одређеним бежичним мрежним протоколима (802.11b/g) јер користе исту фреквенцију. Данас је домет слушалице до базне станице пар стотина метара.

Мобилни телефони[уреди]

Дигитални и глас преко ИП телефони[уреди]

ИП стони телефон прикључен на рачунарску мрежу, са тонским бирањем
Број фиксних телефонских линија по 100 становника 1997–2007

Изум транзистора 1947. године је драматично изменио технологију која се користи у телефонским системима и у мрежама за пренос на даљину. Са развојем електронских комуникационих система током 1960-их, телефонија је постепено еволуирала у дигиталну телефонију чиме је знатно повећан капацитет и квалитет, уз снижење трошка одржавања мреже.

Са развојем метода за дигиталну комуникацију података, као што су протоколи који се користе за Интернет, постало је могуће да се дигитализује глас и да се преноси у виду података у реалном времену преко рачунарских мрежа. То је омогућило настанак поља телефоније путем Интернет протокола (ИП), која је позната и као Интернет телефонија (VoIP), што је термин који одражава методологију на меморабилан начин. Показало се да је VoIP „реметилачка” технологија која брзо замењује традиционалне инфраструктуре телефонских мрежа.

До јануара 2005, око 10% телефонских претплатника у Јапану и Јужној Кореји је прешло на овај дигитални телефонски сервис. Јануара 2005. један чланак у Њузвику је наговестио да је интернетска телефонија вероватно „следећа велика ствар”.[20] У данашње време мноштво VoIP предузећа нуди услуге потрошачима и привредним организацијама.

Са становишта купца, ИП телефонија користи широкопојасне интернет везе и специјализовану опрему за купце за пренос телефонских позива преко Интернета, или било које модерне приватне мреже података. Корисничка опрема може бити аналогни телефонски адаптер (АТА) који повезује конвенционални аналогни телефон са ИП мрежном опремом или може бити ИП телефон који има мрежну и интерфејсну технологију уграђену у стони апарат и пружа традиционалне, познате делове телефона, слушалицу, бројчаник или тастатуру, и звоно у пакету који обично подсећа на стандардни телефонски сет. Поред тога, многи произвођачи рачунарског софтвера и телефонски оператери пружају апликацијски софтвер који емулира телефон помоћу прикљученог микрофона и аудио слушалица, или рачунарских звучника.

Упркос нових карактеристика и погодности ИП телефона, неки могу имати значајне мане у односу на традиционалне телефоне. Осим ако су компоненте ИП телефона подржане извором непрекидног напајања или неким другим резервним изворем напајања, телефон престаје да функционише током прекида напајања до чега може доћи услед невремена или других катастрофалних околности када је телефон најпотребнији. Традиционални телефони који су повезани са старијом ПСТН мрежом немају овај проблем, јер се они напајају из батерија телефонске компаније, које ће наставити да функционишеу чак и ако дође до дужег нестанка струје. Још један проблем са услугама заснованим на интернету је недостатак фиксне физичке локације, што утиче на способност пружања помоћи ургентних служби као што су полиција, ватрогасци или хитна помоћ, кад их неко позове. Осим ако регистровани корисник не ажурира локацију физичке адресе ИП телефона након преласка на нову адресу, ургентне службе могу бити и бивале су отпремане на погрешну локацију.

Симболи[уреди]

Графички симболи који се користе за означавање телефонских услуга или информација везаних за телефон у штампи, рекламама, и другим медијима су ℡ (U+2121), (U+260E), (U+260F), (U+2706) и (U+2315).

Употреба[уреди]

Године 2002, само 10% светске популације је користило мобилне телефоне, а до 2005 тај удео је порастао до 46%.[21] До краја 2009, било је укупно скоро 6 милијарди преплатника мобилних и фиксних телефона широм света. Тиме је обухваћено 1,26 милијарди преплатника фиксних линија и 4,6 милијарди мобилних преплатника.[22]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Roberts, William Lee. „A look at the evolution of the Dial Telephone”. Приступљено 15. 01. 2016. 
  2. ^ „When Dials Were Round and Clicks Were Plentiful”. Catherine Greenman. Архивирано из оригинала на датум 16. 06. 2007. 
  3. ^ „Automatic Telephone or Other Electrical Exchange”. United States Patent and Trademark Office. 
  4. ^ Dodd, Annabel Z., The Essential Guide to Telecommunications. Prentice Hall PTR, (2002). pp. 183.
  5. ^ Booth, C (2010). „Chapter 2: IP Phones, Software VoIP, and Integrated and Mobile VoIP”. Library Technology Reports. 46 (5): 11—19. 
  6. ^ „VoIP”. Cambridge Dictionaries Online. 
  7. ^ Carroll, Rory (17. 06. 2002). „Bell did not invent telephone, US rules”. The Guardian. Приступљено 25. 10. 2015. 
  8. ^ Bruce, Robert V. (1990). Bell: Alexander Bell and the Conquest of Solitude. Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 419. ISBN 978-0-8014-9691-2. 
  9. 9,0 9,1 9,2 McVeigh, Daniel P. An Early History of the Telephone: 1664-1866: Robert Hooke's Acoustic Experiments and Silent Inventions Archived 24. 05. 2014 at the Wayback Machine., Columbia University website. Приступљено 15 January 2013.
  10. 10,0 10,1 Jacobs, Bill. Acoustic Telephones, TelefoonMuseum.com website. Приступљено 15 January 2013.
  11. ^ Richard Waller and edited by R.T. Gunther. "The Postthumous Works of Robert Hooke, M.D., S.R.S. 1705." Reprinted in R.T. Gunther's "Early Science In Oxford", Vol. 6, p. 185, 25 „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 24. 05. 2014. Приступљено 20. 05. 2014. 
  12. ^ Grigonis, Richard. A Telephone in 1665?, TMCNet Technews website, 29 December 2008.
  13. ^ Giles, Arthur (editor). County Directory of Scotland (for 1901-1904): Twelfth Issue: Telephone (Scottish Post Office Directories), Edinburgh: R. Grant & Son, 1902, p. 28.
  14. ^ Kolger, Jon. "Mechanical or String Telephones", ATCA Newsletter, June 1986
  15. ^ "Lancaster, Pennsylvania Agricultural Almanac for the Year 1879: How to Construct a Farmer's Telephone", John Bater's Sons.
  16. ^ "Telephone Experiences of Harry J. Curl as told by him to E. T. Mahood, During the summer of 1933 at Kansas City, Missouri: First Telephone Experience."
  17. ^ „Voicepipes and Speaking-Tubes”. The Museum of Retro-Technology. 15. 03. 2010. Приступљено 17. 10. 2012. 
  18. ^ Jones, R. Victor Samuel Thomas von Sömmering's "Space Multiplexed" Electrochemical Telegraph (1808-10), Harvard University website. Attributed to "Semaphore to Satellite", International Telecommunication Union, Geneva 1965. Приступљено 2009-05-01
  19. ^ Ronalds 2016
  20. ^ Sheridan, Barrett. „Newsweek – National News, World News, Health, Technology, Entertainment and more... - Newsweek.com”. MSNBC. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2005. Приступљено 23. 05. 2010. 
  21. ^ Are Cell Phones Ruining Our Social Skills? | SiOWfa15: Science in Our World: Certainty and Controversy
  22. ^ Next-Generation Networks Set to Transform Communications, International Telecommunications Union website, 4 September 2007. Приступљено 5 July 2009.

Литература[уреди]

Патенти
  • „US 174,465”. pdfpiw.uspto.gov. Telegraphy (Bell's first telephone patent)—Alexander Graham Bell
  • US 186,787Electric Telegraphy (permanent magnet receiver)—Alexander Graham Bell
  • US 474,230Speaking Telegraph (graphite transmitter)—Thomas Edison
  • US 203,016Speaking Telephone (carbon button transmitter)—Thomas Edison
  • US 222,390Carbon Telephone (carbon granules transmitter)—Thomas Edison
  • US 485,311Telephone (solid back carbon transmitter)—Anthony C. White (Bell engineer) This design was used until 1925 and installed phones were used until the 1940s.
  • US 3,449,750Duplex Radio Communication and Signalling Appartus—G. H. Sweigert
  • US 3,663,762Cellular Mobile Communication System—Amos Edward Joel (Bell Labs)
  • US 3,906,166Radio Telephone System (DynaTAC cell phone)—Martin Cooper et al. (Motorola)

Спољашње везе[уреди]