Пређи на садржај

Тензор

С Википедије, слободне енциклопедије
Кошијев тензор напона другог реда () описује силе напона које доживљава материјал у датој тачки. Производ тензора напона и јединичног вектора , усмереног у датом правцу, вектор је који описује силе напона које доживљава материјал у тачки коју описује тензор напона, дуж равни која је окомита на . Ова слика приказује векторе напона дуж три окомита правца, од којих је сваки представљен лицем коцке. Пошто тензор напона описује мапирање које узима један вектор као улаз, а даје један вектор као излаз, то је тензор другог реда.

Тензор (грч. tensio што значи напрезање) је вектор одређеног векторског простора и као математичка структура представља уопштење вектора. Тензорске величине су физичке величине чија вредност зависи и од координате. Оне се математички представљају матрицом.

Тензор је физичка величина која је повезана са еластичним, деформабилним особинама супстанци. Тензорским величинама се описују векторске величине у анизотропној средини, као што је средина код некубичних кристала. Тензорске величине су момент инерције, топлотна проводљивост, електрична проводљивост, дифузиони коефицијент, индекс преламања и друге.[1]

Тензорски рачун је област математике у којој се проучавају тензори и операције с њима. Тензорски рачун обухвата тензорску алгебру и тензорску анализу. Примењује се у геометрији, теоријској физици, механици и примењеној механици. Због своје просте симболике ушао је као апарат у низ савремених техничких дисциплина.

Тулио Леви-Кивит и Грегорио Ричи-Курбастро популаризовали су тензоре 1900. године – настављајући ранији рад Бернхарда Римана и Елвина Бруна Кристофела и других – као део апсолутног диференцијалног рачуна. Концепт је омогућио алтернативну формулацију унутрашње диференцијалне геометрије многострукости у облику тензора Риманове закривљености.[2]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Формална дефиниција:

Тензор у векторском простору над пољем је линеарно пресликавање које за домен узима производ векторског простора пута и пута производ његовог дуалног векторског простора . Простор свих тензора степена је .

Дефиниција тензора при трансформацији полилинеарног функционала из једног у други базис.

Тензор је полилинеарни функционал задат системом од бројева, где су и елементи матрица преласка и из биортогоналних базиса у нове базисе под условом да важи .[3]

Генерализације

[уреди | уреди извор]

Тензорски производи векторских простора

[уреди | уреди извор]

Векторски простори тензорског производа не морају бити исти, а понекад се елементи таквог општијег тензорског производа називају „тензори“. На пример, елемент простора тензорског производа VW је „тензор” другог реда у овом општијем смислу,[4] а тензор реда-d се такође може дефинисати као елемент тензорског производа од d различитих векторских простора.[5] Тензор типа (n, m), у смислу претходно дефинисаног, је такође тензор реда n + m у овом општијем смислу. Концепт тензорског производа може се проширити на произвољне модуле преко прстена.

Историјски преглед

[уреди | уреди извор]

Реч тензор је 1846. године увео Вилијам Роуан Хамилтон и њиме је описао норму операције у Клифордовој алгебри.

Концепти касније тензорске анализе произашли су из рада Карла Фридриха Гауса у диференцијалној геометрији, а на формулацију је у великој мери утицала теорија алгебарских облика и инваријанти развијена средином деветнаестог века.[6] Саму реч „тензор”" увео је 1846. године Вилијам Рован Хамилтон[7] да би описао нешто другачије од онога што се сада подразумева под тензором.[Note 1] Савремену употребу је увео Волдемар Војт 1898. године.[8]

Тензорски рачун је око 1890. развио Грегорио Ричи-Курбастро под називом апсолутни диференцијални рачун, а првобитно га је представио Ричи-Курбастро 1892. године.[9] Многим математичарима је постао доступан објављивањем класичног текста Ричи-Курбастра и Тулио Леви-Кивита из 1900. године с насловом Méthodes de calcul différentiel absolu et leurs applications (Методе апсолутног диференцијалног рачуна и њихове примене).[10]

У 20. веку, ова тема је постала позната као тензорска анализа, а остварила је шире прихватање увођењем Ајнштајнове теорије опште релативности, око 1915. Општа теорија релативности је у потпуности формулисана језиком тензора. Ајнштајн је о њима, уз потешкоће, сазнао од геометра Марсела Гросмана.[11] Леви-Кивит је затим покренуо преписку са Ајнштајном како би кориговао грешке које је Ајнштајн направио у коришћењу тензорске анализе. Кореспонденција је трајала током 1915–17, а карактерисало ју је узајамно поштовање:

Дивим се елеганцији вашег метода рачунања; мора да је лепо јахати кроз ова поља на коњу праве математике док се особе попут мене морају мукотрпно пробијати пешке.

— Алберт Ајнштајн[12]

Такође је утврђено да су тензори корисни у другим областима као што је механика континуума. Неки добро познати примери тензора у диференцијалној геометрији су квадратни облици као што су метрички тензори и Риманов тензор закривљености. Спољашња алгебра Хермана Грасмана, из средине деветнаестог века, је сама по себи тензорска теорија, и веома геометријска, али је прошло неко време пре него што је са теоријом диференцијалних форми виђена као природно уједињена са тензорским рачуном. Рад Ели Картана учинио је диференцијалне форме једном од основних врста тензора који се користе у математици.

Отприлике од 1920-их па надаље, схватило се да тензори играју основну улогу у алгебарској топологији (на пример у Кинетовој теореми).[13] Сходно томе, постоје типови тензора са применом у многим гранама апстрактне алгебре, посебно у хомолошкој алгебри и теорији репрезентације. Мултилинеарна алгебра се може развити с већом генералности него што је то случај са скаларима који долазе из неког поља. На пример, скалари могу произаћи из прстена. Али теорија је тада мање геометријска, а прорачуни више технички и мање алгоритамски.[14] Тензори су генерализовани у оквиру теорије категорија помоћу концепта моноидалне категорије, из 1960-их.[15]

  • Тензор са са само једном компонентом је скалар и представља тензор ранга 0. Скалар је исти у свим базисима.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Наиме, операција норме у векторском простору.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Скалари, вектори и тензори, Б. Готовац, В. Козулић, Н. Брајчић, М. Карачић[мртва веза], Приступљено 20.02.2014.
  2. ^ Kline, Morris (март 1990). Mathematical Thought From Ancient to Modern Times: Volume 3. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-506137-6. 
  3. ^ Векторски простори и елементи векторске анализе, Иванка Милошевић, Универзитет у Београду, 1997.
  4. ^ Maia, M. D. (2011). Geometry of the Fundamental Interactions: On Riemann's Legacy to High Energy Physics and Cosmology. Springer Science & Business Media. стр. 48. ISBN 978-1-4419-8273-5. 
  5. ^ Hogben, Leslie, ур. (2013). Handbook of Linear Algebra, Second Edition (2nd изд.). CRC Press. стр. 15—7. ISBN 978-1-4665-0729-6. 
  6. ^ Reich, Karin (1994). Die Entwicklung des Tensorkalküls. Science networks historical studies, v. 11. Birkhäuser. ISBN 978-3-7643-2814-6. OCLC 31468174. 
  7. ^ Hamilton, William Rowan (1854—1855). Wilkins, David R., ур. „On some Extensions of Quaternions” (PDF). Philosophical Magazine (7–9): 492—499, 125—137, 261—269, 46—51, 280—290. ISSN 0302-7597.  From p. 498: "And if we agree to call the square root (taken with a suitable sign) of this scalar product of two conjugate polynomes, P and KP, the common TENSOR of each, … "
  8. ^ Voigt, Woldemar (1898). Die fundamentalen physikalischen Eigenschaften der Krystalle in elementarer Darstellung [The fundamental physical properties of crystals in an elementary presentation]. Von Veit. стр. 20—. „Wir wollen uns deshalb nur darauf stützen, dass Zustände der geschilderten Art bei Spannungen und Dehnungen nicht starrer Körper auftreten, und sie deshalb tensorielle, die für sie charakteristischen physikalischen Grössen aber Tensoren nennen. [We therefore want [our presentation] to be based only on [the assumption that] conditions of the type described occur during stresses and strains of non-rigid bodies, and therefore call them "tensorial" but call the characteristic physical quantities for them "tensors".] 
  9. ^ Ricci Curbastro, G. (1892). „Résumé de quelques travaux sur les systèmes variables de fonctions associés à une forme différentielle quadratique”. Bulletin des Sciences Mathématiques. 2 (16): 167—189. 
  10. ^ Ricci & Levi-Civita 1900.
  11. ^ Pais, Abraham (2005). Subtle Is the Lord: The Science and the Life of Albert Einstein. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280672-7. 
  12. ^ Goodstein, Judith R. (1982). „The Italian Mathematicians of Relativity”. Centaurus. 26 (3): 241—261. Bibcode:1982Cent...26..241G. doi:10.1111/j.1600-0498.1982.tb00665.x. 
  13. ^ Spanier, Edwin H. (6. 12. 2012). Algebraic Topology. Springer Science & Business Media. стр. 227. ISBN 978-1-4684-9322-1. „the Künneth formula expressing the homology of the tensor product... 
  14. ^ Hungerford, Thomas W. (14. 2. 2003). Algebra. Springer Science & Business Media. стр. 168. ISBN 978-0-387-90518-1. „...the classification (up to isomorphism) of modules over an arbitrary ring is quite difficult... 
  15. ^ MacLane, Saunders (11. 11. 2013). Categories for the Working Mathematician. Springer Science & Business Media. стр. 4. ISBN 978-1-4612-9839-7. „...for example the monoid M ... in the category of abelian groups, × is replaced by the usual tensor product... 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]