Пређи на садржај

Теорија тоналних функција

С Википедије, слободне енциклопедије
Теорија тоналних функција (колоквијално Функционална теорија) представља значајну област музичке теорије, а пре свега науке о хармонији. Мада њени зачеци сежу до "Трактата о хармонији" (Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels) Жана Филипа Рамоа из 1722. године, њеним модерним утемељивачем сматра се немачки музиколог и теоретичар Хуго Риман, који је њене основе поставио у свом "Општем уџбенику музике" (Allgemeine Musiklehre). Касније се ова теорија раширила не само на немачком говорном подручју, већ и широм света, а превасходно у источној Европи, на Балкану и у Кини, где је и данас у широкој употреби, мада не у оригиналном облику.


Историја и употреба

[уреди | уреди извор]

Историја

[уреди | уреди извор]
Жан Филип Рамо је у свом раду из прве половине 18. века први употребио појмове тоника, субдоминанта и доминанта.[1] Ипак, они нису били сасвим идентични каснијој, Римановој перцепцији тих појмова.[2] Наиме, Рамо је међу првима установио постојање хармоније као независне гране у односу на до тада доминирајући контрапункт, који није проучавао акорде и њихове међусобне везе, већ кретање независних мелодијских линија, консонанце, дисонанце и интервале. Хармонија се стога појавила као засебна грана из потребе да се дефинише све очитије (а до тада слабо дефинисано) постојање модерног тоналитета у пракси композитора (који је заменио средњевековне модусе), те сазвучја која су проистекла из њега.

Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је Теорија тоналних ступњева, која је све хармонске појаве дефинисала углавном емпиријски, тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.

Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. дуалистичку теорију (познату и као теорија тоналитета у огледалу).[3] Он је вратио у употребу тоналне функције и сматрао да природни мол представља интервалски и хармонски симетрични одраз дура у огледалу, те да хармонски ток треба пролагодити сходно томе (примера ради: уколико је природни каденцирајући ток у дуру: T-S-D-T, њему кореспондирајући у молу треба да буде t-d-s-t, видети наредна поглавља за додатна објашњења око ознака).[3] Ипак, овакво виђење убрзо наилази на скепсу других теоретичара који, иако су сматрали да су функције пожељно објашњење појава у тоналитету, нису признавали постојање дуализма у пракси.[4]

Иако се дуалистичка теорија данас углавном сматра одбаченом, аналитичке ознаке које су из ње проистекле и данас су у раширеној употреби.[5][6][7]
[8] Функционална теорија налази употребу у музичкој анализи, где служи за одређивање хармонског тока. Захваљујући њој, у композицијама се може одредити логични след акорада, секвенце и каденце, али такође може бити и од велике помоћи приликом дефинисања музичког облика.

Употреба

[уреди | уреди извор]

С обзиром на њену ограниченост на тоналну музику, у пуној мери је применљива само на дела барокне, класичарске и  романтичарске ере, али такође и на поједине популарне смерове (у џезу, рокенролу, итд.), иако се у потоњима чешће користи теорија ступњева. 

У литератури намењеној аматерској публици, функционална и теорија ступњева често су приказане као различити називи истог појма, што није сасвим тачно, јер теорија тоналних функција инсистира како сви споредни ступњеви проистичу из главних (видети наредно поглавље ради објашњења).

Функције

[уреди | уреди извор]

Главне функције

[уреди | уреди извор]
Главне функције у облику акорада у Це-дуру
Главне функције у облику акорада у а-молу
Функционална теорија истиче постојање тоналитета, који се у јединици времена потврђује процесима који воде у тонику (која је према теорији ступњева први ступањ).[8] Тоника је уједно и најважнија, те једна од три главне функције.[3] Преостале две функције су доминанта (пети ступањ; горња квинта) и субдоминанта (четврти ступањ; доња квинта).[2] Мада сходно пракси то веома варира, у анализи која се практикује на основу функционалне теорије, ове три функције се означавају латиничним словима "T", "S" и "D" (у дуру најчешће великим, а у молу малим словима, са изузетком доминанте, која због својстава хармонског мола може бити и дурски акорд).[5]



Споредне функције

[уреди | уреди извор]
Акорди у складу са Римановом функционалном теоријом у Це-дуру
Акорди у складу са Римановом функционалном теоријом у а-молу


Главним функцијама придодају се и споредне, које су заступници тонике, субдоминанте и доминанте (појединачно, мада неретко и више њих истовремено), односно представљају све преостале акорде који се могу јавити у тоналитету. Њихово аналитичко означавање веома варира, сходно локалним конвенцијама аутора.

На немачком говорном подручју, најчешћу конвенцију представљају Риманове оригиналне ознаке, те би акорди лествичним редом у дуру били означени на следећи начин:

T- тоника (први ступањ)
Sp-  паралела субдоминнте (други ступањ)
Dp-  паралела доминанте (трећи ступањ)
S- субдоминанта (четврти ступањ)
D- доминанта (пети ступањ)
Tp- паралела тонике (шести ступањ)
Dg- Dominante Gegenklang, акорд на горњој терци доминанте (вођични, седми ступањ), 

а у молу (који је постављен симетрично дурском систему):

t- тоника (први ступањ)

sg- Subdominante Gegenklang, акорд на доњој терци субдоминанте (други ступањ)
tp- паралела тонике (трећи ступањ)
s- субдоминанта (четврти ступањ)
d- доминанта (пети ступањ)
tg- Tonika Gegenklang, акорд на доњој терци тонике (шести ступањ)
dP- паралела доминанте (седми ступањ)


Додатно, алтеровани акорди изискују примену посебних симбола.

Ипак, овакво означавање није доживело консензус на светском нивоу, те поједини теоретичари (Игор Способин,[8] Дејан Деспић[9]) развијају својеврсну комбинацију функционалне теорије са теоријом ступњева, па се главне функције означавају словима, а споредне римским бројевима, или комбинацијом римских бројева са словима главне функције које одговарајући ступањ заступа.
 

Каденце

[уреди | уреди извор]

У случају модулације (промене тоналитета), нови тоналитет се утврђује кроз каденцирајући процес. Најједноставније каденце су D-T (аутентична каденца) и S-T (плагална каденца). Ипак, у пракси се најчешће среће такозвана потпуна аутентична каденца (T-S-D-T).


Потпуна аутентична каденца у Це-дуру
Потпуна аутентична каденца у А-дуру

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard
  2. ^ а б Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag
  3. ^ а б в Ибид
  4. ^ Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett
  5. ^ а б De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter
  6. ^ Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter
  7. ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.
  8. ^ а б в Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика
  9. ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti

Коришћена литература

[уреди | уреди извор]
  • De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter


  • Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.


  • Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика


  • Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter


  • Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett


  • Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard


  • Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag


  • Živković, M., (1990), Harmonija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теорија_тоналних_функција&oldid=27754163”