Тешка опрема

С Википедије, слободне енциклопедије

Основна опрема или тешке машине су тешка возила посебно осмишљена за грађевинске радове који често укључују земљане и сличне грађевинарске радове. Тешке машине се најчешће састоје од пет система опреме: имплементација, вуча, структура, систем напајања, управљање и информисање[1].

Тешке машине се користе још од 1. века пре нове ере, када је инжењер старог Рима, Витрувије у свом делу О архитектури описао кран који је покретала снага људи и животиња.

Тешке машине функционишу преко механичког рада простих машина, што је однос између унете примењене силе и излазне силе који се увећава што драстично олакшава послове, за које би иначе било потребно стотине људи и недеље рада без употребе тешких машина. Неке машине користе хидрауличне погоне као примарне изворе кретања.

Различите тешке машине паркиране у близини аутопута близу градилишта
Непокретни кранови су такође врста грађевинске механизације или тешких машина.
Гусеничар Д9Л булдозер, багери и друге тешке машине паркиране су у близини каменолома у Израелу
Булдозер, багери и друге тешке мешине паркиране у близини каменолома.

Употреба тешких машина има дугу историју; староримски инжењер Витрувије (1. век п. н. е.) описао је тешке машине и кранове у старом Риму у његовом трактату О архитектури. Макара је напављена око 1500. године. Марк Исамбард Брунел је патентирао први штит за тунеле 1818

Историја[уреди | уреди извор]

Од коња, преко паре и диела до струје и роботике[уреди | уреди извор]

Тешка опрема 1922.
Коњско рало Фресно стругач копа јаму ѕа складиштење воде

До краја 19. века и почетка 20. века тешке машине је покретала снага људи и животиња. Са напретком преносивих парних мотора, преци вучних машина су преобликовани новим моторима у машине као што су комбајни. Основни механизам вуче је, уз уградњу новог парног мотора довео до изградње парне машине за вучу и парног ваљка. Током 20. века мотори са унутрашњим сагоревањем постали су главни покретачи тешких машина. Некада су коришћени  мотори који су трошили керозин и етанол, али данас су доминантно у употреби мотори на дизел. Механички пренос је у многим случајевима замењен хидрауличним машинама. Почетком 20. века појавиле су се нове машине на струју као што је виљушкар. Катерпилар ИНЦ је модерни произвођач који је почео као Холт производна компанија. Прва масовно произведена тешка машина била је Фордсон трактор 1917.

Прво комерцијално возило са гусеницама био је Ломбардов парни преносник дрвене грађе 1901. Употреба гусеница постала је популарна у производњи тенкова током Првог светског рата и касније у цивилној производњи машина као што су булдожери. Највећа инжињерска возила и покретне копнене машине су роторни багери који су произведени још 1920-их.

Скоро до 20. века једноставан алат је највећим делом престављао машину за копање – лопата коју су покретали људи или животиње, барже и вучна кола. Овај алат је био главно средство којим се материјал померао бочно или се подизао ради утовара за испоруку на колица или кола која су вукле животиње. У античко доба , еквивалент лопати били су мотика и корпа и велики бројеви људи који су ископавали земљу због грађевинских радова. Градитељи су дуго користили рампе, полуге и ремење да поставе чврсту грађу, али ове справе нису биле корисне за земљане радове који су укључивали копање, подизање, померање и постављање растреситих материјала.

Два елемента неопходна за земљане радове тада као и сада  су независан извор напајања и покретљивост по неравном терену, а технологија тог времена није задовољавала ни један од тих услова.“

Дизалице за контејнере се користе од 1950-их и омогућиле су складиштење и транспорт контејнера

Данас су тешке машине толико важне да неке транспотне компаније праве посебну опрему ради транспорта тешких грађевинских машина на разна градилишта.

Врсте[уреди | уреди извор]

Стандардна категоризација тешких машина их дели на следеће поткатегорије следећим редом:

Машине са гусеницама

Изравњавање

Покретни утоваривач

Машине за копање''

Багер

Шумарство

Цевовод

Стругач

Рударство

Зглобни делови

Компактор

Утоваривач

Утоваривач гусеничар

Претовар

Асфалтирање

Бушење

Хидроматични алати

Путеви

Слике[уреди | уреди извор]

Примена и хидромеханички алати[уреди | уреди извор]

Вуча: Теренске гуме и гусенице[уреди | уреди извор]

Континуалне гусенице (око 1909)
Гусенице (око 2009)

Тешке машине захтевају специјализоване гуме за различите грађевинске услове рада. Мада велики број машина има гусенице због захтевних услова рада , гуме се користе када је потребна већа већа брзна и мобилност. Потребно је добро познавати употребу машине током употребног рока гуме да би се гума правилно изабрала. Избор гума може значајно утицати на производњу и цену машине. Постоје три типа теренских гума: транспортне- за машине које обављају земљане радове, радне – за споре машине за земљане радове и утовар и транспорт тип – за машине за транспорт и копање. Теренске гуме имају шест употребних категорија: Ц (компактор), Е (транспорт земље), Г (грејдер), Л (утоваривач), ЛС (преносник дрвене грађе) и МЛ (рударство и шумарство). Ове категорије обухватају разне врсте газишта за чврсте површине, меке површине и камен. Гуме предсатвљају велики трошак за сваки грађевински пројекат и потребно је пажљиво разматрати превенцију прекомерног хабања или оштећења гума.


Напајање[уреди | уреди извор]

Контрола и информисање[уреди | уреди извор]

„Контролни и информациони системи. Ови системи омогућују руковаоцу да усмерава и контролише све системе и даје информације за управљање операцијама или праћење учинка и исправности опреме“ [1]

Руковалац тешким машинама[уреди | уреди извор]

Руковалац тешким машинама вози и управља тешким машинама које се користе за инжењерске и грађевинске радове. Најешће је довољан један способан руковалац по тешкој машини који мора да прође специјалну обуку за управљање истом.

Већина публикација за руковаоце тешким машинама се базира на побољшању безбедности радника. Део медицине рада се бави истраживањем и даје препоруке о безбедности на раду за ове и раднике на другим ризићним радним местима.

Трошкови опреме[уреди | уреди извор]

Због ниских маржи профита грађевинских пројеката, потребно је водити прецизне белешке о употреби, поправкама и одржавању тешких машина. Две главне категорије трошкова су: власнички трошкови и оперативни трошкови. [2]

Власнички трошак[уреди | уреди извор]

Да би се трошак подвео под власнички он по правилу настаје без обзира на то да ли је машина у потреби или није. Ови трошкови су следећи:

Депрецијација се може израчунати на више начина, најједноставнији метод је праволинијски. Годишња депрецијација је константа, са смањењем опреме. Следе једноставне једначине парафразиране из текста Пеурифои & Секнаидер:

м = нека година у будућности

Н = корисни век опреме (године)

и Д н = годишњи износ депрецијације

Д н = откупна цена / Н

Књиговодствена вредност (БВ) у години м

БВ м = откупна цена - ( м к Д н )
пример:

Н = 5

откупна цена = 350.000 УСД

м = 3 године

БВ 3 = 350 000 УСД - (3 к 350 000 $ / 5) = 140 000 УСД

Оперативни трошкови[уреди | уреди извор]

Да би се трошак класификовао као оперативни трошак, мора се догодити коришћењем опреме. Ови трошкови су следећи: [3]

  • поправке
    • поправка делова
    • поправне радне снаге
  • гуме
  • Уговор о услузи треће стране
  • замена високо хабљивих предмета

Највећа разлика са становишта трошкова је ако је поправак класификован као главни или мањи. Велики поправак може променити депрецијацијску вредност опреме због продужења века трајања, док је мањи поправак уобичајено одржавање. Начин на који компанија одлучи да наплати велике и мање поправке варира од компаније до компаније у зависности од стратегије трошења која се користи. Неке фирме наплаћују само велике поправке опреме, док мање поправке коштају пројекат. Друга уобичајена стратегија трошка је да наплаћују све поправке опреме, а из трошкова опреме искључени су само често замењени производи хабања. Многе фирме строго чувају своју структуру трошкова[тражи се извор] јер може утицати на стратегије надметања њихове конкуренције. У компанији са вишеструко полу-независних одељења, одељење опреме често жели да класифицира све поправке као "мање" и наложи им посао - чиме побољшавају свој "профит" од опреме.

Модели[уреди | уреди извор]

Модели тешке опреме од ливеног метала често се производе за свако возило како би их потенцијалним купцима дали. Обично су у скали од 1:50 . Популарни произвођачи ових модела су Конрад и НЗГ у Немачкој, чак и за америчка возила.

Значајни произвођачи[уреди | уреди извор]

Највећих 10 произвођача грађевинске опреме у 2015. години на основу података о првих 50 произвођача које је објавила КХЛ Груп [4]

Бр. Компанија Земља Продаја (милион УСД) Удео од укупног броја
1 Катепилар веза=|ивица   Америка 28,283 17,8%
2 Комату веза=|ивица   Јапан 16,877 10,6%
3 Хитаки грађевинске машине веза=|ивица   Јапан 7,790 4,9%
4 Грађевинска опрема Волво веза=|ивица   Шведска 7,785 4,9%
5 Терек веза=|ивица   Америка 7,390 4,6%
6 Лиебхер веза=|ивица    Швајцарска 7,129 4,5%
7 Џон Дере веза=|ивица   Америка 6,581 4,1%
8 КСЦМГ веза=|ивица   Кина 6,151 3,9%
9 Сани веза=|ивица   Кина 5,424 3,4%
10 Досан Инфракор веза=|ивица   Јужна Кореја 5,414 3,4%

Остали произвођачи укључују:

Такође видети[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б C. B. Tatum et al., J. Constr. Engrg. and Mgmt. 132, 987 (2006)
  2. ^ Peurifoy & Schexnayder "Construction Planning Equipment, and Methods" McGraw Hill 6th edition ISBN 0-07-232176-8, 2002.
  3. ^ Bartholomew, S.H. "Estimating and Bidding for Heavy Construction" CSU Chico, Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall, ISBN 0-13-598327-4, 2000
  4. ^ „"Equipment Top 50 (2015 Yellow Table)". International Construction April 2015: page 14.”.