Тибор Варади
| Тибор Варади | |||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Портрет Варадија са странице САНУ | |||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||
| Име при рођењу | Тибор Варади | ||||||||||||||||||
| Датум рођења | 25. мај 1939. | ||||||||||||||||||
| Место рођења | Петровград, Краљевина Југославија | ||||||||||||||||||
| Универзитет | Универзитет Харвард | ||||||||||||||||||
| Професија | доктор правних наука | ||||||||||||||||||
| Породица | |||||||||||||||||||
| Породица | Имре Варади (деда) | ||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||
| Политичка странка | Удружење за југословенску демократску иницијативу (1989–1992) | ||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
Тибор Варади (мађ. Tibor Várady, Петровград, 25. мај 1939) српски је правник, пензионисани професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду, професор емеритус Централноевропског универзитета у Будимпешти и Универзитета Емори у Атланти. Био је министар правде СР Југославије у Влади Милана Панића 1992. године.
Биографија[уреди | уреди извор]
Порекло и образовање[уреди | уреди извор]
Рођен је 25. маја 1939. године у Петровграду, у породици угледних адвоката мађарског порекла. Отац и деда Имре Варади су у граду имали адвокатску канцеларију од 1893. године. Деда је био и сенатор Краљевине Југославије. Као дете је научио српски, мађарски и немачки језик, који су се готово симултано говорили у граду, а затим је научио и француски језик. Током 1943. године, добио је млађу сестру.
Основне студије на Правном факултету Универзитета у Београду је завршио 1962. године. Добио је Фулбрајтову стипендију за студије права на Универзитету Харвард и тако је постао први источноевропски студент на овом универзитету од краја Другог светског рата.[1] Ту је стекао титулу магистра правних наука 1967. године, а затим добија стипендију Универзитету Харвард за наставак студија, те је овде и докторирао 1970. године.
Академска каријера[уреди | уреди извор]
Од дипломирања 1962. до 1963. године је био адвокатски приправник у Зрењанину. Те године је постао асистент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, где је постепено напредовао до звања редовног професора и то остао до пензионисања 1993. године.
Држао је предавања на Универзитету Калифорније у Берклију, Универзитет Флорида, Универзитету Корнел, Универзитету Емори) и на Централноевропском универзитету у Будимпешти. На Универзитету Емори и Централноевропском универзитету има звање професора емеритуса.
За дописног члана Војвођанске академије наука и уметности је изабран 3. децембра 1987. године. Потом је 29. маја 1991. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 30. октобра 2003. године. У САНУ обавља дужност председника Одбора за проучавање националних мањина и људских права и председника Одбора за проучавање живота и обичаја Рома, као и члана Академијског одбора за сарадњу са нашим научницима и уметницима у иностранству.
Уредништво стручних часописа[уреди | уреди извор]
Био је уредник часописа Új Symposion (1969-1971), главни и одговорни уредник часописа LÉTÜNK (1990-1999) и члан уредништва Архива за правне и друштвене науке. Такође, био је члан редакције Југословенске ревије за међународно право, стални кореспондент правног часописа Netherlands International Law Review (1985-2005); члан листе главних сарадника правног часописа Revue de l’Arbitrage (1983-1994) и члан уредништва Croatian Yearbook of International Commercial Arbitration (1998-).[2]
Политичка каријера[уреди | уреди извор]
Варади је био један од оснивача Удружења за југословенску демократску иницијативу, чији су чланови још били Бранко Хорват,Небојша Попов, Жарко Пуховски, Богдан Богдановић, Милан Кангрга, Лев Крефт, Шкелцен Малићи, Весна Пешић, Коча Поповић, Милорад Пуповац, Љубиша Ристић, Божидар Гајо Секулић, Руди Супек, Љубомир Тадић, Дубравка Угрешић, Предраг Враницки и Ненад Закошек. Као кандидат овог удружења на парламентарним изборима 1990. године, изабран је за народног посланика Народне скупштине Републике Србије, а уједно је био и једини посланик са ове изборне листе.
Од 14. јула до 29. децембра 1992. године, Варади је био министар правде Савезне Републике Југославије у Влади Милана Панића. Раније се није познавао са Панићем, већ га је за министарско место препоручила чињеница да има докторат са Харварда.
Међународни суд правде у Хагу[уреди | уреди извор]
Од 2001. до 2004. године је био главни правни саветник при Министарству иностраних послова Савезне Републике Југославије. Између 2001. и 2008. године, био је заступник СР Југославије (СЦГ, односно Србије) пред Међународним судом правде у Хагу
Признања и награде[уреди | уреди извор]
- Награда „Стражилово”, за књигу есеја Мит и мода, 1979.
- Награда „Витез позива”, 2007.[3]
- Награда града Зрењанина, 2016.[4]
- Награда „Корнел Сентелеки”, за допринос књижевности Мађара у Војводини, 2018.[5]
- Награда Мађарске академије наука Laureatus Academiae, 2019.
- Награда „Карољ Сирмаи”, 2022.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Životni intervju - Tibor Varadi: Kako su nacionalisti pobedili intelektualce”. Nedeljnik. 513. 10. novembar 2021.
- ^ „Тибор Варади”. Српска академија наука и уметности.
- ^ „Dodeljene nagrade "Vitez Poziva"”. Blic.rs. Приступљено 6. 3. 2023.
- ^ „Крестић и Варади међу добитницима Награда града Зрењанина”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 6. 3. 2023.
- ^ „Тибор Варади добитник награде „Корнел Сентелеки“”. Приступљено 6. 3. 2023.
