Токио

Из Википедије, слободне енциклопедије
Токио
東京 (Tōkyō-to)
Skyscrapers of Shinjuku 2009 January.jpg
Панорама Токија са планином Фуџи
Грб Застава
Основни подаци
Држава  Јапан
Регион Канто
Основан 1457.
Становништво
Становништво 13.185.502
Агломерација 35.682.460
Густ. нас. 6.029[1] ст./km2
Географске карактеристике
Координате 35°42′02″ СГШ; 139°42′54″ ИГД / 35.700556° СГШ; 139.715° ИГД / 35.700556; 139.715Координате: 35°42′02″ СГШ; 139°42′54″ ИГД / 35.700556° СГШ; 139.715° ИГД / 35.700556; 139.715
Временска зона UTC+9
Површина 2187.66 km2
Токио на мапи Јапана
Токио
Токио
Токио на мапи Јапана
Остали подаци
Градоначелник Јоичи Масузое[2]
Веб-сајт www.metro.tokyo.jp

Токио (јап. 東京), званично Метропола Токио (東京都 Tōkyō-to?), јесте метропола — град састављен од више делова, који се могу сматрати засебним градовима.[3][4] Токио се састоји од 26 градова, 6 градића и осам села који су током векова срасли заједно. Простире се на преко 2000 km² и обухвата два ланца острва која се протежу до 185 km од центра града. Такође, подељен је на 23 општине које имају своје градоначелнике и своју управу, а обухвата и четири национална парка. Токио је град са највише становника на планети — у њему живи више од 35 милиона људи. Иако званични подаци о томе не постоје, Токио се истовремено сматра и центром светске технологије и градом који се највише приближио призорима градова из дела научне фантастике. У Токију су одржане Летње олимпијске игре 1964. и биће одржане Летње олимпијске игре 2020.

Метрополитанска префектура Токио има око 13 милиона становника, док преко 20 милиона људи сваки дан путује из околних подручја ради посла. Токио је централно место јапанске политике, економије, културе и образовања, као и град у ком столује јапански цар. Токио је и пословни и финанцијски центар источне Азије. Занимљиво је да има далеко мање небодера него други градови сличне величине. Разлог томе су стандарди у градњи који су захтевани због честих земљотреса. Зграда градске владе (Токио метрополитен) је највиши небодер у Токију. Токио има најкомплекснији систем јавног превоза на свету.

У дословном преводу Токио значи "источна престоница" на јапанском, а име је добила зато што је стара престоница (Кјото) налазила на западу и била је преименована у "Саикио" (西京 Saikyō), што значи "западна престоница", у току деветнаестог века. До 1870. Токио је био познат под именом "Едо" (у неким европским језицима се изговара "Једо"). Када је Царска породица преселила из Кјота име је промењено.

Историја[уреди]

Први трагови о животу на простору данашњег Токија потичу из VII века. Тада је, наиме, изграђен најстарији токијски будистички храм. По легенди, овај храм изграђен је након што су два брата рибара пронашла златну статуу богиње Канон. Да би статуа била удомљена, изграђена је прво мала капела која се временом проширила у храм. Храм Сенсођи постоји и данас. Готово да је био уништен током Другог светског рата, али је 1958. године обновљен. Тврђава око градића Едо, како се испрва звао Токио, грађена је средином петнаестог века. Али, прави процват долази тек 1524. године. Након више векова ратова између велепоседника, војни заповедник, шогун Токугава Ијејасу успоставља мир и уједињује Јапан. Успоставља Шогунат Токугава и сели се у градић Едо, који добија на значају, иако није званична престоница. Токио ће своје садашње име добити 1869. године, када император Меиџи сели своје седиште из Кјота. Тада је укинута власт шогуна и цар постаје једини владар. Иначе, назив Токио у преводу значи Престоница Истока.

ДН торањ 21 се уздиже изнад зграде у којој је радио Даглас Мекартур.

Географија[уреди]

Језера, планине и острва[уреди]

У Токију се налази језеро Окутама

Следеће планине се налазе у Токију:

  • Кумотори
  • Такао
  • Митаке
  • Михара

Острва која се налазе у Токију су:

Клима[уреди]

Клима Отемачи,[5] Чијода вард, Токио (1981–2010)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 22,6
(72,7)
24,9
(76,8)
25,3
(77,5)
29,2
(84,6)
32,2
(90)
36,2
(97,2)
39,5
(103,1)
39,1
(102,4)
38,1
(100,6)
32,6
(90,7)
27,3
(81,1)
24,8
(76,6)
39,5
(103,1)
Максимум, °C (°F) 9,6
(49,3)
10,4
(50,7)
13,6
(56,5)
19,0
(66,2)
22,9
(73,2)
25,5
(77,9)
29,2
(84,6)
30,8
(87,4)
26,9
(80,4)
21,5
(70,7)
16,3
(61,3)
11,9
(53,4)
19,8
(67,6)
Просек, °C (°F) 5,2
(41,4)
5,7
(42,3)
8,7
(47,7)
13,9
(57)
18,2
(64,8)
21,4
(70,5)
25,0
(77)
26,4
(79,5)
22,8
(73)
17,5
(63,5)
12,1
(53,8)
7,6
(45,7)
15,4
(59,7)
Минимум, °C (°F) 0,9
(33,6)
1,7
(35,1)
4,4
(39,9)
9,4
(48,9)
14,0
(57,2)
18,0
(64,4)
21,8
(71,2)
23,0
(73,4)
19,7
(67,5)
14,2
(57,6)
8,3
(46,9)
3,5
(38,3)
11,6
(52,9)
Апсолутни минимум, °C (°F) −9,2
(15,4)
−7,9
(17,8)
−5,6
(21,9)
−3,1
(26,4)
2,2
(36)
8,5
(47,3)
13,0
(55,4)
15,4
(59,7)
10,5
(50,9)
−0,5
(31,1)
−3,1
(26,4)
−6,8
(19,8)
−9,2
(15,4)
Количина падавина, mm (in) 52,3
(2,059)
56,1
(2,209)
117,5
(4,626)
124,5
(4,902)
137,8
(5,425)
167,7
(6,602)
153,5
(6,043)
168,2
(6,622)
209,9
(8,264)
197,8
(7,787)
92,5
(3,642)
51,0
(2,008)
1.528,8
(60,189)
Количина снега, cm (in) 5
(2)
5
(2)
1
(0,4)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
11
(4,3)
Дани са падавинама (≥ 0.5 mm) 5,3 6,2 11,0 11,0 11,4 12,7 11,8 9,0 12,2 10,8 7,6 4,9 114,0
Дани са снегом 2,8 3,7 2,2 0,2 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,8 9,7
Релативна влажност, % 52 53 56 62 69 75 77 73 75 68 65 56 65
Сунчани сати — месечни просек 184,5 165,8 163,1 176,9 167,8 125,4 146,4 169,0 120,9 131,0 147,9 178,0 1.876,7
Извор: Јапанска метереолошка агенција (подаци 1872–садашњост)[6][7][8]

Западна планинска област Токија, Окутама такође лежи у области влажне субтропске климе (Кепенова класификација Cfa).

Клима Огоучи, Окутама град, Токио (1981–2010)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 6,7
(44,1)
7,1
(44,8)
10,3
(50,5)
16,3
(61,3)
20,5
(68,9)
23,0
(73,4)
26,8
(80,2)
28,2
(82,8)
23,9
(75)
18,4
(65,1)
13,8
(56,8)
9,3
(48,7)
17,1
(62,8)
Просек, °C (°F) 1,3
(34,3)
1,8
(35,2)
5,0
(41)
10,6
(51,1)
15,1
(59,2)
18,5
(65,3)
22,0
(71,6)
23,2
(73,8)
19,5
(67,1)
13,8
(56,8)
8,5
(47,3)
3,8
(38,8)
11,9
(53,4)
Минимум, °C (°F) −2,7
(27,1)
−2,3
(27,9)
0,6
(33,1)
5,6
(42,1)
10,5
(50,9)
14,8
(58,6)
18,7
(65,7)
19,7
(67,5)
16,3
(61,3)
10,3
(50,5)
4,6
(40,3)
−0,1
(31,8)
8,1
(46,6)
Количина падавина, mm (in) 44,1
(1,736)
50,0
(1,969)
92,5
(3,642)
109,6
(4,315)
120,3
(4,736)
155,7
(6,13)
195,4
(7,693)
280,6
(11,047)
271,3
(10,681)
172,4
(6,787)
76,7
(3,02)
39,9
(1,571)
1.623,5
(63,917)
Сунчани сати — месечни просек 147,1 127,7 132,2 161,8 154,9 109,8 127,6 148,3 99,1 94,5 122,1 145,6 1.570,7
Извор: Јапанска метереолошка агенција[9]

Клима Чичијиме у Огасавара селу на граници између тропске саванске климе (Кепенова класификација Aw) и влажне субтропске климе (Кепенова класификација Cfa). Оно је око 1,000 km јужно од шире токијске области што резултира у различитим климатским условима.

Клима Чичијима, Огасавара, Токио (1981–2010)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 20,5
(68,9)
20,1
(68,2)
21,5
(70,7)
23,2
(73,8)
25,4
(77,7)
28,0
(82,4)
30,0
(86)
29,9
(85,8)
29,7
(85,5)
28,3
(82,9)
25,6
(78,1)
22,4
(72,3)
25,4
(77,7)
Просек, °C (°F) 18,4
(65,1)
17,9
(64,2)
19,2
(66,6)
21,0
(69,8)
23,2
(73,8)
25,8
(78,4)
27,5
(81,5)
27,7
(81,9)
27,5
(81,5)
26,2
(79,2)
23,5
(74,3)
20,3
(68,5)
23,2
(73,8)
Минимум, °C (°F) 15,7
(60,3)
15,3
(59,5)
16,7
(62,1)
18,8
(65,8)
21,2
(70,2)
24,0
(75,2)
25,4
(77,7)
25,9
(78,6)
25,5
(77,9)
24,1
(75,4)
21,3
(70,3)
17,8
(64)
21,0
(69,8)
Количина кише, mm (in) 65,3
(2,571)
58,2
(2,291)
77,0
(3,031)
118,4
(4,661)
145,4
(5,724)
134,7
(5,303)
80,9
(3,185)
112,6
(4,433)
131,1
(5,161)
132,1
(5,201)
128,2
(5,047)
108,7
(4,28)
1.292,6
(50,888)
Дани са кишом (≥ 0.5 mm) 10,3 9,1 10,8 9,9 11,7 9,3 8,4 11,0 11,6 13,0 11,1 11,8 128
Релативна влажност, % 66 68 73 79 83 86 82 82 82 80 75 70 77,2
Сунчани сати — месечни просек 136,4 131,4 154,7 148,2 159,8 198,9 250,3 211,0 200,9 179,1 140,9 126,8 2.038,4
Извор: Јапанска метеоролошка агенција[10]

Животна средина[уреди]

Токио је донео мере за смањење емитовања гасова стаклене баште. Гувернер Шинтаро Ишихара је креирао први јапански систем емисионих максимума, с циљем редуковања емисије гасова зелене баште за тоталних 25% до 2020, релативно на ниво из 2000.[11] Токио је пример урбаног топлотног острва, и феномен је посебно озбиљан у његовим ширим градским областима.[12][13] Према тврдњама Токијске градске владе,[14] годишња средња температура је повишена за око 3 °C током задњих 100 година. Токио је навођен као „убедљив пример релације између урбаног раста и климе.“[15]

Године 2006, Токио је донео „Десетогодишњи пројекат за Зелени Токио“ који би требало да буде остварен до 2016. Планом је постављен циљ повећања броја стабала дуж путева у Токиу на 1 милион (почевши од 480.000), и додавања 1.000 ha зеленог простора, 88 који би био нови парк са именом "Уми но Мори" (морска шума) који би био на повраћеном острву у Токијском заливу, које је раније било депонија.[16] Од 2007. до 2010. 436 ha од планираних 1,000 ha зеленог простора је креирано и 220.000 стабала је посађено, чиме је тотални број порастао на 700.000. До 2014. број стабала дуж путева у Токиу се очекивао да порасте до 950.000 и било је планирано да се дода додатних 300 ha зеленог простора.[17]

Земљотреси[уреди]

Земљотреси су честа појава у Јапану. Мањи потреси могу се очекивати бар једном месечно и становништво је прилично навикнуто на њих. Нажалост, неки од земљотреса су јачи и прилично разорни. Најтежи ударац нанео је Велики канто земљотрес, 1. септембра 1923. године. За само неколико минута Токио и суседна Јокохама су готово у целости срушени. Животе је изгубило између 100000 и 150000 људи, а око два милиона људи остало је без домова. Земљотрес је изазвао низ пожара који су се брзо проширили захваљујући тајфуну који је дувао са Пацифика. Услед медијске збрке која је настала, данима након земљотреса на улицама су владали хаос и насиље. Пожари су угашени тек три дана касније. Реконструкција града трајала је деценијама.

Палата[уреди]

Седиште царске власти Јапана налази се на месту некадашњег утврђења града Едо, које су некада као свој дом користили и шогуни. Ову раскошну грађевину окружују бројни вртови, од којих су неки отворени и за јавност. Из њих се до палате и унутрашњих вртова стиже преко једног од два моста. Међутим, ти делови су отворени за јавност само два дана годишње, за Нову годину и за царев рођендан. Легенда каже да је први цар Јапана, Јиму, син богиње Сунца Аматерасу и да је крунисан пре отприлике хиљаду и по година. За разлику од готово свих Других светских династија, ова се одржала до данас, и данашњи цар је директан потомак цара Јимуа. Иако кроз историју цареви нису увек имали власт, увек су представљали ауторитет који су уважавали носиоци стварне власти. Чак и данас, када је Јапан модерна држава са демократски изабраном влашћу, царска породица сматра се изузетно значајном и уваженом.

Гинза[уреди]

Ово је део града са највише продавница, ресторана и ноћних клубова. Свака робна марка која нешто значи у свету има свој простор управо у Гинзи. Некада се ту налазила ковница сребрњака по чему је цео крај добио име. Након великог земљотреса 1923, област је претворена у трговинску четврт која је брзо напредовала. Гинза је позната по најскупљем земљишту на свету- квадратни метар грађевинског земљишта често прелази цену од 100000 америчких долара. Током викенда Гинза је пешачка зона, а бројни ресторани отварају своје баште.

Акихабара[уреди]

Акихабара

У питању је четврт која највише подсећа на бувљу пијацу из научнофантастичних филмова. Иако су главни артикли електроника, компјутерске компоненте и аудио и видео опрема, на истим тезгама може се купити све и свашта, укључујући и воће и одећу. Путник намерник овде се најпре среће с неонским рекламама и видео-бимовима, али, за разлику од већине других базара у свету, овде продавци не маме купце гласним рекламирањем своје робе и извикивањем цена. Наиме, како и доликује центру светске електронике, сви гласови су снимљени и врте се непрекидно појачани до максимума. Акихабара је због тога бучна, шарена и готово непроходна.

Јокохама[уреди]

Јокохама можда најбоље илуструје ширење Јапана на околне градове и села. Некада, она је била рибарско село. Са отварањем Јапана ка свету током 19. века, село се претворило у луку, а затим у мали градић који је брзо прихватио утицај далеких западних земаља. До краја века, ту су се објављивале прве јапанске новине, а улице су по први пут биле осветљене лампама на гас. Будући да се налази на западној страни Токијског залива, на свега тридесетак километара од ужег центра града, Јокохама је од 1927. повезана са Токиом редовном метро линијом. Већ деценију касније, градови се стапају у један. Захваљујући Јокохами данас је Токио једини град на свету који има предграђе са више од 3 милиона становника.

Панорама[уреди]

Панорамски поглед Токија са небодера Токијско небеско дрво

Становништво[уреди]

Регистрираних страних држављана[18]
Националност Популација (2012)
 Кина 161,169
 Северна Кореја и  Јужна Кореја 99,880
 Филипини 27,929
 САД 15,901
 Индија 8,313
   Непал 8,669
 Тајланд 6,906
 Уједињено Краљевство 5,522
 Мјанмар 4,781
 Француска 4,635

Октобра 2012, званична унутарпописна процена је показала 13,22 милиона људи у Токију, од којих 8,996 милиона живи унутар Токијске 23 области.[19] Током дана, популација нарасте за преко 2,5 милиона пошто радници и студенти пристигну из суседних области. Овај ефекат је још наглашенији у три централне области Чијода, Чуо, и Минато, чија колективна популација је по попису из 2005. била 326.000 током ноћи, а 2,4 милиона током дана.[20]

Целокупна префектура је имала 12.790.000 становника октобра 2007. (8.653.000 у 23 области), при чему се број повећа за преко 3 милиона током дана. Токио је задњих година на свом највишем нивоу популације свих времена, док су 23 области званично имале 8.893.094 по попису из 1965, број је био опао на испод 8 милиона по попису из 1995.[19]

Године 2005, најбројнији странци у Токиу су били Кинези (123,661), Корејци (106,697), Филипинци (31,077), Американци (18,848), Британци (7,696), Бразилци (5,300) и Французи (3,000).

Године 1889, Министарство унутрашњих послова је забележило 1.375.937 људи у граду Токио и тотално 1.694.292 људи у Токyо-фу.[21] Исте године, укупно 779 особа стране националности је забележено да бораве у Токиу. Најзаступљенија националност су били Британци (209 резидента), чему су следели американци (182) и припадници династије Ћинг| (137).[22]

Популација Токија[20]
По подручју1

Токио

Специјалне области

Тама подручје

Острва

12,79 милион

8,653 милион

4,109 милион

28.000

По узрасту²

Деца (узраст 0-14)

Одрасли (узраст 15-64)

У пензији (узраст 65+)

1,461 милион (11,8 %)

8,546 милион (69,3 %)

2,332 милион (18,9 %)

По добу дана³

Дан

Ноћ

14,978 милион

12,416 милион

По националности

Странци

364.6534 (2,9% тотала)

1 Процена од 1. октобра 2007

² од 1. јануара 2007.

³ по попису из 2005

4 од 1. јануара 2006.

Овај графикон је стопа раста општина Токија, Јапан. Он је процењен на основу пописа из 2005. и 2010.
Повећање
  10.0 % и више
  7.5 – 9.9 %
  5.0 – 7.4 %
  2.5 – 4.9 %
  0.0 – 2.4 %
Смањење
  0.0 – 2.4 %
  2.5 – 4.9%
  5.0 – 7.4 %
  7.5 – 9.9 %
  10.0 % и мање

Привреда[уреди]

Небодери у центру града
Централни Токио (поглед са Градске већнице) се шири до домета људског ока.

Токио има највећу градску економију на свету. Према студији коју је спровела агенција PricewaterhouseCoopers, урбана област Токија (35 милиона људи) је имала ГДП од УС$1,9 милијарди 2012. године (по паритету куповне моћи), што ју је ставило на врх листе. Од компанија на листи Глобал 500 у Токију је базирана 51, што је скоро два пута више од другопласираног града (Париза).[23]

Токио је значајан међународни финансијски центар,[24] у коме се налазе седишта неколико највећих инвестиционих банки и осигуравајућих компанија на свету, и служи као чвориште јапанског транспортног система, издавачке, електронске и радио дифузних индустрије. Током централизованог раста јапанске економије након Другог светског рата, многе велике фирме су преселиле своја седишта и градова као што је Осака (историјске трговачке престонице) у Токио, у покушају да искористе бољи приступ влади. Тај тренд је почео са успоравањем због сталног раста популације града и трошка живота у њему.

Economist Intelligence Unit је рангирао Токио као најскупљи град (са највишим животним трошковима) на свету током 14 година редом, што се окончало 2006.[25]

Токио је био описиван као један од три „командна центра“ светске економије, заједно с Њујорком и Лондоном.[26] Токијска берза је највећа јапанска берза, и трећа по величини у свету по капитализацији тржишта и четврта према промету деоница. Године 1990. на крају јапанског мехура цена некретнина, она је чинила више од 60% светске берзне вредности.[27] Токио је имао 8.460 ha пољопривредног земљишта 2003, према Министарству пољопривреде, шумарства и рибарства, те је био најмања префектура у земљи у том погледу. Пољопривредно земљиште је концентрисано у Западном Токију. Кварљиве намирнице као што су поврће, воће и цвеће се могу подесно траспортовати на тржишта у источном делу префектуре. Коматсуна и шпанаћ су најважније поврће; Године 2000, Токио је снабдевао 32,5 % количине komatsuna продате на свој централној зеленој пијаци.

Са 36% своје површине покривено шумом, Токио има екстензивни раст криптомерија и јапанског чемпреса, посебно у планиским западним деловима: Акируно, Оме, Окутама, Хачиоји, Хиноде, и Хинохара. Смањење цене дрвета, повећање у трошковима производње, и повећање старости међу шумарским становништвом довеле до пада у Токијске производње прерађеног дрвета. Поред тога, полен, посебно са криптомерија, је значајан алерген за оближње популационе центре. Токијски залив је некад био знатан извор рибе. Тренутно, највећи део Токијске рибље производње долази са спољашњих острва, као што су Изу Ошима и Хачијојима. Туна, нори, и аји су међу океанским продуктима.

Туризам у Токију исто тако доприноси економији. Године 2006, 4,81 милиона странаца и 420 милиона јапанаца је посетило Токио. Економска вредност тих посета је износила 9,4 билиона јена према извештају владе Токија. Многи туристи посећују разне центре градова, продавнице, и забавне дистрикте широм суседстава посебних округа Токија. Школској деци на екскурзијама, посета Токијском торњу је обавезна. Културна понуда обухвата свеприсутну јапанску поп културу и асоциране дистрикте као што су Шибуја и Харајуку, субкултурне атракције као што је аниме центер студија Гибли, као и музеји попут Токијског националног музеја, у којем се налази 37% уметничког националног блага земље (87/233).

Рибара Тсукији у централном Токију је највеће тржиште рибе и морских плодова на велико на свету, а такође и једно од највећих прехрабених тржишта на велико било које врсте. Тсукији тржиште се строго придржава традиција свог претходника, Нихомбаши рибаре, и опслужује око 50.000 купаца и продаваца сваки дан. Трговци на мало и велико, акционари, и обични грађани се окупљају на тржишту, креирајући јединствен микрокосмос организованог хаоса који још увек наставља да напаја град и његове залихе хране након више од четири века.[28]

Саобраћај[уреди]

Шинкасен у Токију

Железница је основно превозно средство у Токију још од почетка 20. века. Захваљујући брижљиво планираном јавном превозу, овај град успешно издржава 35 милиона својих становника који непрекидно журе са једног на други крај града. Број аутомобила, у односу на број становника, је релативно мали- возови су бржи, тачнији и јефтинији начин кретања кроз град. Истини за вољу, током шпица су претрпани до те мере да на прометнијим станицама постоје људи којима је посао да погурају оне који висе са врата и помогну им да стану у већ крцат вагон. Град у Јапануски саобраћај обухвата преко 17 линија и више од 1000 станица. Најпрометнија је Шинџуку, која је свакако и светски рекордер са преко 3 милиона путника дневно. На саму станицу се улази кроз један од 200 улаза. По површини превазилази је једино железничка станица у граду Нагоји.

Култура[уреди]

Места од религијског значаја у Токију:

Спорт[уреди]

Фудбалски клубови у Токију:

Референце[уреди]

  1. „平成27年 毎月1日現在の推計”. Tokyo Metropolitan Government. Приступљено 17. 1. 2015. 
  2. 都庁の所在地 Shinjuku is the location of the Tokyo Metropolitan Government Office. But Tokyo is not a "municipality". Therefore, for the sake of convenience, the notation of prefectural is "Tokyo".
  3. „Japan's Local Government System”. Tokyo Metropolitan Government. Приступљено 5. 8. 2013. 
  4. „World Urbanization Prospects: The 2014 Revision Population Database”. United Nations. Приступљено 10. 8. 2014. 
  5. The JMA Tokyo, Tokyo (東京都 東京) station is at 35°41.4′N 139°45.6′E, JMA: 気象統計情報>過去の気象データ検索>都道府県の選択>地点の選択
  6. 気象庁 / 平年値(年・月ごとの値). Japan Meteorological Agency. Приступљено 16. 12. 2014. 
  7. 気象庁 / 平年値(年・月ごとの値). Japan Meteorological Agency. Приступљено 16. 12. 2014. 
  8. 観測史上1~10位の値( 年間を通じての値). Japan Meteorological Agency. Приступљено 16. 12. 2014. 
  9. „気象庁 / 気象統計情報 / 過去の気象データ検索 / 平年値(年・月ごとの値)”. Japan Meteorological Agency. Приступљено 24. 6. 2013. 
  10. „気象庁|過去の気象データ検索”. jma.go.jp. 
  11. „World Business Council for Sustainable Development (WBCSD)”. Wbcsd.org. Приступљено 18. 10. 2008. 
  12. Barry, Roger Graham; Chorley, Richard J. (2003). Atmosphere, Weather, and Climate. Routledge. стр. 344. ISBN 978-0-415-27171-4. 
  13. Toshiaki Ichinose, Kazuhiro Shimodozono, and Keisuke Hanaki. Impact of anthropogenic heat on urban climate in Tokyo. Atmospheric Environment 33 (1999): 3897-3909.
  14. „Heat Island Control Measures”. .kankyo.metro.tokyo.jp. 2007. Приступљено 29. 10. 2010. 
  15. Barry, Roger Graham; Chorley, Richard J. Atmosphere, Weather and Climate. London: Methuen Publishing. стр. 344. ISBN 0-416-07152-X. 
  16. Umi no mori: What if a forest is created and no one knows?
  17. „2012 Action Program for Tokyo Vision 2020 – Tokyo Metropolitan Government”. Metro.tokyo.jp. Приступљено 23. 12. 2012. 
  18. „Tokyo Statistical Yearbook 2012, Population: 2-4 Foreign Residents by District and Nationality (Year-End Data 2008-2012)” (Excel 97). Bureau of General Affairs, Tokyo Metropolitan Government. Приступљено 27. 1. 2015. 
  19. 19,0 19,1 „Tokyo Statistical Yearbook 2012, Population: 2-3 Population by District (1920-2012)” (Excel 97). Bureau of General Affairs, Tokyo Metropolitan Government. Приступљено 27. 1. 2015. 
  20. 20,0 20,1 „Population of Tokyo”. Tokyo Metropolitan Government. Приступљено 1. 1. 2009. 
  21. 東京府 編 (1890). 東京府統計書. 明治22年 [Tōkyō-Fu Statistics Book (1889)]. 1. 東京府. стр. 40—41.  (National Diet Library Digital Archive) (digital page number 32)
  22. 東京府 編 (1890). 東京府統計書. 明治22年 [Tōkyō-Fu Statistics Book (1889)]. 1. 東京府. стр. 66—67.  (National Diet Library Digital Archive) (digital page number 46)
  23. „Global 500 Our annual ranking of the world's largest corporationns”. CNNMoney.com. Приступљено 4. 12. 2008. 
  24. „Financial Centres, All shapes and sizes”. The Economist. 13. 9. 2007. Приступљено 14. 10. 2007. 
  25. „Oslo Overtakes Tokyo as World's Most Expensive City”. Reuters. Приступљено 1. 5. 2015. 
  26. Sassen, Saskia (2001). The Global City: New York, London, Tokyo (2nd изд.). Princeton University Press. ISBN 0-691-07063-6. 
  27. „Japan exchange group”. Stock-market.in. Приступљено 29. 10. 2010. 
  28. Hannerz, Ulf (2005). „The Fish Market at the Center of the World (Review)”. The Journal of Japanese Studies. 31 (2): 428—31. doi:10.1353/jjs.2005.0044. 

Литература[уреди]

  • Fiévé, Nicolas and Paul Waley. (2003). Japanese Capitals in Historical Perspective: Place, Power and Memory in Kyoto, Edo and Tokyo. London: RoutledgeCurzon.  10-ISBN 0-7007-1409-X/13-ISBN 978-0-7007-1409-4; OCLC 51527561
  • McClain, James, John M Merriman and Kaoru Ugawa. (1994). Edo and Paris: Urban Life and the State in the Early Modern Era. Ithaca: Cornell University Press.  10-ISBN 0-8014-2987-0/13-ISBN 978-0-8014-2987-3; OCLC 30157716
  • Nussbaum, Louis-Frédéric and Käthe Roth. (2005). Japan encyclopedia. Cambridge: Harvard University Press. 10-ISBN 0-674-01753-6; 13-ISBN 978-0-674-01753-5; OCLC 58053128
  • Sorensen, Andre. (2002). The Making of Urban Japan: Cities and Planning from Edo to the Twenty First Century. London: RoutledgeCurzon.  10-ISBN 0-415-22651-1/13-ISBN 978-0-415-22651-6; OCLC 48517502
  • Bender, Andrew, and Timothy N. Hornyak. Tokyo (City Travel Guide) (2010)
  • Mansfield, Stephen. Dk Eyewitness Top 10 Travel Guide: Tokyo (2013)
  • Waley, Paul. Tokyo Now and Then: An Explorer's Guide. (1984). 592 pp
  • Yanagihara, Wendy. Lonely Planet Tokyo Encounter (2012)
  • Allinson, Gary D. Suburban Tokyo: A Comparative Study in Politics and Social Change. (1979). 258 pp.
  • Bestor, Theodore. Neighbourhood Tokyo (1989). online edition
  • Bestor, Theodore. Tsukiji: The Fish Market at the Centre of the World. (2004) online edition
  • Fowler, Edward. San'ya Blues: Labouring Life in Contemporary Tokyo. ( 1996. ISBN 0-8014-8570-3. -
  • Friedman, Mildred, ed. Tokyo, Form and Spirit. (1986). 256 pp.
  • Jinnai, Hidenobu. Tokyo: A Spatial Anthropology. (1995). 236 pp.
  • Reynolds, Jonathan M. "Japan's Imperial Diet Building: Debate over Construction of a National Identity". Art Journal. 55#3 (1996) pp 38+.
  • Sassen, Saskia. The Global City: New York, London, Tokyo. (1991). 397 pp.
  • Sorensen, A. Land Readjustment and Metropolitan Growth: An Examination of Suburban Land Development and Urban Sprawl in the Tokyo Metropolitan Area (2000)
  • Waley, Paul. "Tokyo-as-world-city: Reassessing the Role of Capital and the State in Urban Restructuring". Urban Studies 2007 44(8): 1465–1490. ISSN 0042-0980 Fulltext: Ebsco
  • Philippe Pons, D'Edo à Tokyo. Mémoires et modernités, Gallimard, Paris, 1988, 455 pages, ISBN 978-2-07-071193-2 (Compte-rendu dans la revue Politique étrangère).
  • Donald Richie. Tokyo : extravagante et humaine, photographies de Joel Sackett, préface de Philippe Pons ; traduit de l'anglais (américain) par Geneviève Brzustowski, Paris : Éd. Autrement, . 1999. ISBN 978-2-86260-969-0.
  • -{Livio Sacchi. Tokyo : Architecture et urbanisme traduit de l'italien par Odile Menegaux, Paris, Flammarion, 2005, 247 pages,}. ISBN 978-2-08-011410-5.
  • {{cite book|author=title=La ville et le rail au Japon, l’expansion des groupes ferroviaires privés à Tokyo et Osaka|location=|publisher=CNRS éditions, collection Asie orientale, Paris|year=2003|isbn=978-2-271-06127-0|pages=}}
  • Natacha Aveline, Tokyo, métropolole japonaise en mouvement perpétuel, 2006, sur le site Géoconfluences.
  • François Laplantine. Tokyo, Ville flottante : scènes urbaines, mises en scène, Paris, éditions Stock. 2010. ISBN 978-2-234-06397-6.
  • Saskia Sassen. La ville globale, New York, Londres, Tokyo - Traduit de l'américain par Denis-Armand Canal - Éd. Descartes & Cie - 1997 (version originale en anglais de 1991, rééditée et modifiée en anglais en 2001 - Princeton University Press). 2001. ISBN 0-691-07063-6.
  • Michaël Ferrier (2008). Le Goût de Tokyo. anthologie commentée de textes sur Tokyo, Paris, Mercure de France. ISBN 2-7152-2811-2.  Tokyo, petits portraits de l’aube, Paris, Gallimard, 2004 (rééd.). 2010. ISBN 978-2-07-077213-1.

Спољашње везе[уреди]