Токтамиш

С Википедије, слободне енциклопедије
Токтамиш
Facial Chronicle - b.10, p.049 - Tokhtamysh at Moscow.jpg
Токтамиш под Москвом
Датум рођења14. век
Датум смрти1406.
Место смртиТјумењ
ДинастијаДинастија Бориџигин
ПотомствоJalal al-Din Khan ibn Tokhtamysh, Yeremferden, Kerimberdi, Kibak Khan, Kadirberdi, Tjekre Khan
Кан Златне хорде
Период1380. - 1395.
ПретходникМамај (de facto),
Арапша (de iure)
НаследникТимур Кутлуг-кан

Токтамиш Кан (1342—1406) је био кан Златне хорде од 1380. године до 1395. године. Владао је из града Сараја [1] [2] на доњој Волги [1], тј. на реци Атхуба [2].

Долазак на престо[уреди | уреди извор]

Токтамиш је 1376. године затражио помоћ од чувеног татарског емира Тамерлана, у својој намери да уједини Плаву и Белу хорду. Тамерлан га је опскрбио војском, коњима и наоружањем, и након неколико битака поразио Урус-Кана, који је владао Белом хордом. Након тога, мета му је била Плава хорда на чијем челу је био Мамај. Док је Мамај на северу ратовао са Русима, Токтамиш је извршио опсаду Сараја, престонице Златне Хорде, и заузео град. Након тога је се сусрео са Мамајем и његовом војском коју је победио у битци на реци Калка 1381. године, такође уз велику Тамерланову помоћ.

Године 1380. de facto кан Плаве хорде, беглербег и генерал Мамај је до ногу потучен у бици са Русима, на Куликовом пољу [1] [2]. Токтамиш се користио овим поразом и, касније, убиством Мамаја, да би преузео власт у Плавој хорди [2] и да би створио Златну хорду. У том тренутку Токтамиш је завладао:

Пљачка Москве[уреди | уреди извор]

Након тога, удруживши Плаву и Белу Хорду, Токтамиш је извршио велику опсаду Москве 1382. у којој је убијено преко 20.000 становника Москве, куће су опљачкане, жене силоване и становништво масакрирано.

Након Москве, на мети му је била Кнежевина Литванија, коју је поразио у битци на реци Полтава 1382. године

Даље јачање Московске кнежевине[уреди | уреди извор]

Москва је под кнезом Василијем I Дмитријевичем почетком 1390-их увећала своју територију присаједињујући Муром са његовим областима Суздаљом, Городцем, Тарузом, Боровским и Нижњим Новгородом [2]. Москва је под Василијем одржавала добре односе са Токтамишом и он јој је помогао да освоји Муром и целу кнежевину Нижњег Новгорода са самим градом [1].

Присаједињење Нижњег Новгорода омогућило је Москви да закорачи у област средње Волге. У исто доба њен већи утицај осећа се у извесним крајевима потчињеним републици Великом Новгороду. Заиста, бојари из области Двине признали су власт Москве, коју она врши неко време; али Новгород убрзо савлађује побуњенике и успоставља своја суверена права у тој области. Овај догађај наговештава неизбежни сукоб који ће касније избити између Новгородске републике и Москве.

Присаједињујући једну за другом граничне кнежевине и ширећи се постепено по читавој територији на којој станују Великоруси, Москва, та некадашња мала кнежевина утонула у шумама, приближава се етничким границама Русије и излаже се нападима својих суседа. Московска држава постаје као неки утврђени логор који непрекидно опседају непријатељи што долазе са истока и југа — Татари, или са запада — Литванци [2], а посебно су били за њу опасни ови други [1]. Због тога је одбрана земље њен главни задатак, и то јој даје нарочито обележје.

Пад с власти и смрт[уреди | уреди извор]

Токтамиш се, осетивши се моћно, усмерио на свог некадашњег сарадника и човека који му је омогућио да достигне своју моћ- Тамерлана. 1386. напао је и опустошио Табриз, град који је тад био у Тамерлановом поседништву, што је покренуло рат између двојице владара. Поред Табриза, Токтамиш је напао градове у срцу Тимурове империје, Траксоканији и Харезму, где је се удружио са локалним емиром Сулејманом Суфијем. Такође, у експанзији на Тимура имао је подршку и помоћ грузијског краља Баграта. Токтамиша ће напад на Тимура скупо коштати.

Године 1395. након 9 година ратовања, великоог Токтамишовог пораза 1391.на реци Кондурча, и затим још већег Токтамишовог пораза у битци на реци Терек, Тамерлан је повео поход на Кипчак и у том походу је спалио град Сарај, престолницу Хорде [4] и срушио Токтамиша с власти. Поред Сараја, Спалио је и Азов, и још неколико већих градова Златне хорде.

Тамерлан тада на чело хорде ставља своје вазалне владаре, Едигуа и Тимура-Кутлуга, док Токтамиш бежи од одмазде у кнежевину Литванију, где ступа у вазалне односе са тамошњним владаром Витолдом Великим. Токтамиш је 1399. учествовао као главни Витолдов генерал у великој битци на реци Ворскла против Златне хорде, своје некадашње империје. Учествовао је у још пар битака као генерал кнежевине Литваније, потчињен Витолду Великом. Задње године живота проводи као луталица по Сибиру, кријући се и од Тимура и од нових владара Златне хорде, али га Едигуови агенти налазе 1406. године у Сарају и убијају га, задавивши га. Не зна се где му је гроб.

Едигу је убијен 13 година касније, од стране Токтамишовог сина, у знак одмазде за ово убиство.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Јелачић 1929.
  2. ^ а б в г д ђ Миљуков 1939.
  3. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 390.
  4. ^ Милион путовања Марка Пола 2012, стр. 400.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Милион путовања Марка Пола, 2012. Београд
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Павела Миљукова, која је у јавном власништву.
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Алексеја Јелачића, која је у јавном власништву.