Токтај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Токтај
Temür Chabar Toqta Öldjeïtu.jpeg
Датум рођења13. век
Датум смрти1312.
ДинастијаДинастија Бориџигин
СупружникМарија Палеологина
Краљ Златне Хорде
Период1291. - 1312.
ПретходникТолобуга
НаследникУзбег-кан

Тохта-кан, познат је и под именом Токтај [1] [2], је био господар Татара са запада [3], тј. кан Златне хорде од 1291. године све до своје смрти 1312. године. Владао је из града Сараја [4] [5] на доњој Волги [4], тј. на реци Атхуба [5].

Био је праунук Бату-кана.

Био је способан и обазрив човек [3].

Сукоб с Ногајем[уреди]

Тотамонгу и његова Хорда

Посета Тотамонгуових синова[уреди]

Кана Златне хорде, Тотамонгуа, је убио известан и моћан човек по имену Толобуга уз помоћ другог татарског кана Ногаја. Толобуга је владао кратко и онда умро, а на престо је тада дошао Токтај.

У међувремену, Тотамангуова два сина су порасла до тог узраста да могу да носе оружје, а обојица су била мудра и обазрива. Два брата окупила су лепу свиту и упутила се на Токтајев двор, где су се, на коленима, преставили с толико учтивости и понизности да им је Токтај пожелео добродошлицу и заповедио да устану.

Тад се старији обратио Токтају:

„Честити господине Токтаје, рећи ћу вам најбоље што умем због чега смо дошли на двор. Ви знате да смо синови Тотамнгуа којег су смакли Толобуга и Ногај. О Толобуги немам ништа да кажем, будући да је мртав; али, ми захтевамо да Ногаја стигне правда због убиства нашег оца, и ми вас молимо као законитог владара да нам то допустите. То је циљ наше посете вашем двору. [3]

Кад је Токтај чуо шта је младић рекао, знао је да је рекао истину, и узвратио му је овако:

„Драги пријатељу, радо ћу се одазвати твом захтеву да Ногаја стигне правда, и у том циљу позваћемо га да се појави на двору, и урадићемо све што правда захтева. [6]

Избијање рата[уреди]

Потом је Токтај послао два гласника по Ногаја и наредио му да се појави на двору и Тотамангуовим синовима положи рачун за смрт њиховог оца; али, Ногај се насмејао на ову поруку и рекао гласницима да се неће одазвати.

Кад је Токтај чуо Ногајев одговор, страховито се разбеснео и пред свим окупљеним рекао:

„Уз Божју помоћ, или ће Ногај изаћи пред мене да положи рачун Тотамонгуовим синовима или ћу све своје људе подићи на њега.”

Кад је Ногај поуздано дознао да се Токтај спрема да с великом војском пође на њега, и он је такође извео опсежне припреме, али не тако велике као Токтај, јер, иако угледан и моћан кан, није био тако угледан и моћан као овај [6].

Припремање за коначан бој[уреди]

Ногајева застава

Кад је Токтајева војска била спремна, он је стао на чело 200.000 коњаника и у прави час избио у пространу и лепу равницу Нерги, где се улогорио и чекао свог супарника [7]. Уз њега су била и два Тотамонгуова сина који су, са лепом групом коњаника, пристигли да освете смрт свог оца.

Два дана касније је Токтај окупио своје заповеднике и рекао им:

„Господо, овде смо дошли да потучемо кана Ногаја и његове људе, а за то имамо ваљане разлоге, јер знате да је ова мршња и злоба потекла од Ногајевог да положи рачуне Тотамонгуовим синовима; и будући да је наша побуда праведна, имамо све разлоге да се надамо победи. Стога се надајте добром, али у сваком случају знам да сте ви храбри људи и да ћете дати све од себе да потучете непријатеља. [8]

Коначан бој[уреди]

Следећег дана припремили су се за бој. Токтај је своју војску распоредио у 20 дивизона, од којих је сваки имао доброг вођу и заповедника.

После дуге и очајничке борбе у којој су два кана, као и два Тотамангуова сина, истакла неизмерном храброшћу, Токтајева војска била је потучена до ногу, и на крају су је Ногајеви људи потиснули са бојног поља уз страховит покољ, будући да су, иако мање бројни, били много бољи ратници од својих противника, целих 60.000 људи пало је увом боју, али су кан Токтај, као и два Тотамнгуова сина побегла [9].

Крај рата[уреди]

Али убрзо је наступио преокрет. Ногај је доживео слом и погинуо је, а његова огромна држава, која се простирала од подручја данашње Румуније, од Железних Врата и Дунава, до иза Крима, се распала. Хронологија овог догађаја још није утврђена; датуми се разилазе у крупној мери [10].

Последице[уреди]

Кад су настале међу Ногајевим наследницима међусобне борбе, одлучио се бугарски цар Смилец, да се ослободи татарске врховне власти. Да то постигне он се обратио за помоћ српском краљу Милутину. Споразум између Срба и Бугара имала је да утврди брачна веза између Милутиновог сина Стефана и Смилчеве кћери Теодоре. Али се Смилац није могао одржати. Њега је срушио с власти Светослав Тертер у заједници с Ногајевим сином Чеком (Чаком), кога је после Светослав дао убити. Шта се догодило после са Смилцем није познато [10].

Бугарска се тада фактички распала на неколико удеоних кнежевина. Постојање царске власти било је само повод за сталне борбе између бојара за царску титулу [11].

Токтајеве територије[уреди]

Стара мапа Црног мора

Токтај је као кан Златне хорде владао:

Односи са Русијом[уреди]

Провинција Русија је тада била веома пространа област [12]. Њени становници су хришћани православци.

Земља плаћа данак Токтају, са чијим поседима долази у додир на источним границама. Унутар граница Русије, у огромним количинама сакупљало се крзно хермелина, арколина, самура, куна, лисица и других животиња из тог рода, као и много воска. Имало је неколико рудника, из којих су се добијале велике количине сребра.

Русија је необично хладна област, која се простире чак до Северног океана, где се у огромном броју хвата северни и сиви соко, и одатле односи у друге делове света [13].

Начин управљања Русијом[уреди]

Токтај удара намет на освојене руске земље и поставља тамо управљаче, баскаке, са мањим одредима војника који имају дужност да надгледају становништво, које је преостало после Татарске најезде. Татарски чиновници су пребројавали становништво да би му наметнули порез. Једино су свештена лица била ослобођена пореза, и: уопште узев, Татари остављају православној руској цркви све њене повластице и не прогоне је.

Осим скупљања данка, они се не мешају у послове освојених области, које остављају руским кнежевима, али задржавају право да их потврђују у томе звању; зато руски кнежеви морају да одлазе у Хорду [5], у Сарај [4] и траже од Токтаја [5] јарлик (повељу) [5] на кнежевину [4] који им даје кнежевску власт [5] [4].

Русија је потпадала под Златну Хорду као скуп вазалних кнежевина. Он није имао своје власти у Русији, али су кнежеви заступали свој народ непосредно пред Токтајевим повереницима (даруга) у Сарају и да сами скупљају данак (харач) на основу врло строго спроведеног пописа становништва и његове имовине. Како је текла његова владавина све је слабија била његова власт у Русији [4]. Татари од тад нису дирали у политичку организацију Русије, већ су једним јарликом подарили једноме од руских кнежева титулу великога кнеза обавезујући га да прикупља и предаје Хорди данак свих осталих кнежева. Преостали кнежеви покоравају се такође; понекад они чак обуздавају покушаје побуне становништва, које губи стрпљење због глобљења и насиља што га врше скупљачи пореза [5].

Последице[уреди]

Татарски јарам је имао као велику последицу то, да је одвојио Русију од Западне Европе. Затим, он је допринео знатно суровости и грубости народних обичаја и административне праксе. Много оријенталског ушло је преко Татара у руски живот. Позајмила је Русија, управо Москва, можда и понеку корисну црту у организацији власти, финансија, статистике, али се ова позитивна добит сасвим губи при упоређењу са големим злом, које су зла времена несумњиво донела [4].

Руске земље[уреди]

За време његове владавине Русијом је владала велика кнежевина Владимир је била подељена на:

Односи са Московском кнежевином[уреди]

Застава Московске кнежевине

Московска кнежевина, захваљујући своме географском положају и извесним економским посебностима, привлачи велики број становника, те та чињеница много олакшава московским кнежевима њихову улогу „ујединитеља”. Веома шумовита, заштићена од спољних напада суседним кнежевинама, она пружа противу могућних најезди Татара и Литванаца много боље услове безбедности него што их имају остали делови Североисточне Русије. Осим тога, речни путеви који олакшавају живу трговину укрштају се ту и привлаче насељенике, којима годи могућност да заради од трговине додају још и добит од пољопривреде. Овај прилив нових становника, увећавајући материјално богатство московских кнежева, појачава истовремено и њихову политичку улогу и припрема им успех, који они себи обезбеђују стављајући се у службу Токтаја [5].

Њен први владар Данило је водио борбу са својом браћом, великим кнезовима владимирским Димитријем (1283) и Андријом (1296). Год. 1302., по тестаменту [4] свог нећака Ивана Дмитријевича [5], добио је град Перејаслављ [4] [5] и тиме је знатно проширио своју кнежевину према северо-истоку. Данила је руска црква уврстила у ред светаца [4].

Та Кнежевина је била омиљена Токтају, у његовом харему и код њихове владе. Он је, помажући Московској кнежевини, високо дизао њен ауторитет и моћ и тако је сам, до душе несвесно, поткопавао темеље своје властите моћи. Московски кнежеви су са својим одредима помагали Токтају и у њиховим казненим експедицијама. Међутим је сама Московска кнежевина била поштеђена од татарских најезда [4].

Смрт[уреди]

Умро је 1312. године, а наследио га је Узбег-кан.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Милион путовања Марка Пола, 2012. Београд
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Павела Миљукова, која је у јавном власништву.
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Алексеја Јелачића, која је у јавном власништву.
  • Владимир Ћоровић, Историја српског народа, 1941. Београд