Томас Стернс Елиот

Из Википедије, слободне енциклопедије
Томас Стернс Елиот

T.S. Eliot, 1923.JPG
Томас Стернс Елиот

Информације
Пуно име Томас Стернс Елиот
Датум рођења 26. септембар 1888.
Место рођења Сент Луис (САД)
Датум смрти 4. јануар 1965.
Место смрти Лондон (Енглеска)
Дела
Награде Нобелова награда за књижевност
Потпис

TS Eliot Signature.svg

Томас Стернс Елиот (енг. T. S. Eliot; Сент Луис, 26. септембар 1888Лондон, 4. јануар 1965) је био енглески писац америчког порекла, један од најпознатијих европских песника XX века, добитник многих награда, међу њима Нобелове 1948. и Гетеове 1954. Носилац 16 почасних доктората. Елиот је рођен у Сент Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и на Оксфорду. До краја свог живота остао је у Енглеској. Био је песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова Елиот почиње да врши снажан утицај на енглеску и америчку поезију. Елиот је такође писао и драме у стиху.

Важније књиге: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943).

Биографија[уреди]

Т. С. Елиот

Младост и образовања[уреди]

Рођен је у истакнутој породици у Сент Луису у Мисурију. Његов отац, Хенри Вејр Елиот био је успешан бизнисмен. Његова мајка, Шарлот Шамп Стернс, је писала поезију и радила као социјална радница. Елиот је био најмањи од шесторо деце. Име је добио по деди. Породица и пријатељи су га звали Том.

Елиот је од 1898. до 1905. похађао академију Смит, школу за дечаке, где је студирао латински, грчки, француски и немачки. Од раног детињства показивао је изванредну надареност за писање поезије. Испрва је писао под утицајем Омара Кајама. Након завршетка акдемије, од 1906. је похађао универзитет Харвард и дипломирао након три године, уместо уобичајених четири. Касније је радио као асистент на универзитету. Почео објављивати своје песме у универзитетском часопису, а касније постао и његов уредник. У то време је почео да чита о симболистичком покрету у књижевности и први се пут упознао са именима попут Рембоа и Верлена. Током студија је пријатељевао с Конрадом Аикеном. Од 1910. до 1911. је живео у Паризу и на Сорбони слушао предавања о филозофији и језику. Између осталих слушао је предавања Хенрија Бергсона и Ален-Фурниера. 1911. се вратио на Харвард да би докторирао филозофију. Проучавао је будизам, хиндуизам и индијску културу. Да би могао да чита религијске текстове, научио је санскрит.

1914. године је добио стипендију за Мертон колеџ на Оксфорду. Пре тога је посетио немачки град Марбург, а након избијања Првог светског рата је отишао у Лондон те се вратио у Оксфорд. Почетком 1915. се састао са Вивијен Хај-Вуд. Венчали су се 26. јуна исте године.

Након кратке посете родбини у САД вратио се у Лондон где је почео радити као предавач на Лондонском универзитету. Његов пријатељ, филозоф Бертранд Расел, показивао је интересовање за Вивијен те је могуће да су њих двоје имали аферу.

Након што је напустио Мертон, Елиот је радио као учитељ у школи Хајгејт, а касније на краљевској гимназији у Хај Викомбу. Године 1917. прихватио је положај у Лојдсовој банци. У августу 1920. године је у Паризу у друштву Виндхема Левиса срео Џејмса Џојса с којим је убрзо постао добар пријатељ. 1925. је почео радити за издавачку кућу Faber and Gwyer (касније познатију као Faber and Faber), где је провео остатак каријере, стекавши временом положај директора.

Каснији живот у Енглеској[уреди]

29. јуна 1927. године је прешао на англиканизам, а у новембру исте године постао држављанин Уједињеног Краљевства.

Харвард му је понудио посао професора за академску годину 1932/33. коју је прихватио и отишао у САД, оставивши супругу саму у Енглеској. Тада је већ био свестан њених психичких проблема. Физичко стање јој се такође погоршавало тако да су је мучиле главобоља, несаница, исцрпљеност и висока температура. Уз све то, психичка болест је све више напредовала, па је за време Елиотовог боравка у Америци морала бити смештена у болници у Нортумерленду где је напослетку и умрла 1947. Елиот је није посећивао, али су све време званично били у браку.

Од 1946. до 1957. године је живео с пријатељем Џоном Дејвијем Хајвардом који је прикупљао и архивирао његове радове.

Елиотов други брак је био срећан, али је кратко трајао. 1957. је оженио Есму Валери Флечер. За разлику од прве супруге, Елиот је Валери добро познавао јер му је од 1949. радила као секретарица у издавачком друштву Faber and Faber. Њихов брак је био тајан, а венчању су присуствовали само родитељи младе. Валери је била 37 година млађа од њега.

Умро је 4. јануара 1965. године у Лондону од плућног емфизема.

Спољашње везе[уреди]