Томашевац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Томашевац
Tomaševac, Orthodox Church.jpg
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1510
 — густина 27/км2
Географске карактеристике
Координате 45°16′02″ СГШ; 20°37′09″ ИГД / 45.267333° СГШ; 20.619166° ИГД / 45.267333; 20.619166Координате: 45°16′02″ СГШ; 20°37′09″ ИГД / 45.267333° СГШ; 20.619166° ИГД / 45.267333; 20.619166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 59 м
Површина 66,7 км2
Томашевац на мапи Србије
Томашевац
Томашевац
Остали подаци
Поштански број 23262
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR

Томашевац је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1510 становника .

У селу се сваке године одржава светско првенство у банатским шорама. Овде се налази храм посвећен преносу моштију или "летњи Св. Никола",Српска православна црква Светог Николе у Томашевцу. Одувек је било две парохије у сваком делу села, са најмање два свештеника.

Име[уреди]

Старији назив насеља је био Томашевци, у множини, вероватно зато што је село било неушорено, а куће попут салаша разбацане. За Томашевац се везују насеља Томашевци, Чоке, Маријево село и Томашевац. По једном предању, на месту данашњег села, први колац је ударио извесни Тамаш Лак и временом је село које је ту настало добило назив по њему. Ипак сматра се да је село добило назив по Тамишу. Називи села на другим језицима: мађ. Tamáslaka, нем. Tomaschewatz. Како се на појединим старим страним картама село назива и "Томасевицз", могло би се узети у обзир и могућност да је име можда добило по неком средњевековном властелину Томашевићу.

Историја[уреди]

Прво насеље настаје у XVI веку, на левој, нижој обали реке Тамиш. Поред села је вековима Тамиш премошћен дрвеним мостом тзв. ћупријом. У време османске управе (16-18. век), Томашевци се помињу као село настањено Србима. Године 1554. Томашевац је село у Чаковачкој нахији и има 18 домова, а 1568. године нарастао је на чак 57 кућа. Тада је Банат био густо насељен и звао се "Мала Рашка", по Србима који су доминирали. Калуђери Пећке патријаршије се 1660. године забележили 12 приложника у селу Томашевци, док је у суседном месту Чоке било њих седам. Након Пожаревачког мира из 1718. године, којим су Турци напустили Банат, насеље постаје део Хабзбуршке монархије, односно Тамишког Баната. Томашевац је 1717. године под именом Томашовиц, по први пут уписан на аустријској карти као место од 20 кућа. За време коморског периода Томашевац је био важно место на царским друмовима, и ту се налази поштанска станица 1724. године. Ново село Томашевац је настало спајањем два мања насеља, коморског "Чоке" (у ствари старог Томашевца) и новог граничарског Маријева (Маријино Село). Чоке и Маријево раздвојени баром Љутавом - тако се ове две половине села и данас у народу називају. Два насеља која су имали своје црквице, су административно спојена 1776. Шездесетих година 18. века, Томашевац улази у састав Војне границе, он је седиште Компаније (чете) а поред Томашевца, у састав улазе као подређене штације (водови) Ботош и Орловат.[1] У милитарско село се тада досељавају и Срби из области Тисе и Мориша, који улазе у граничарску службу аустријске монархије. У атару села, према Самошу, налазила се пустара Лудош, која је добила име по мађарској речи, која означава гуску. Ту је једно време око баре, било насеље избеглих Перлежана, који су се касније вратили у своје место. Предију Лудош су 1767. године арендирали као пашњак Томашевчани за 150 флорина. По државном шематизму православног клира из 1846. године парохијско звање у Томашевцу је основано и почеле се водити црквене матичне књиге крштених од 1746. године. Остале матице воде се од 1768. године. У месту са две парохије 1846. године су два свештеника: Лазар Поповић и Александар Радуловић. Школу сеоску похађа 214 ђака, који су раздвојени по полу: мушкој деци предаје Јован Станковић а женској учитељ Јован Поповић. Заштита Монархије од Турака била је тежак задатак. То је знала и Марија Терезија, аустријска царица, те је Србима у Војној граници давала многе привилегије. Управо од тог времена Томашевац почиње динамичније да се развија. Из овог времена Томашевац је познат по капетану Ђорђу Радивојевићу, који је 1788. године бранио дрвени мост - ћуприју и село од Турака.[2]

Са својих стотинак војника (од 300 колико их је чинило томашевачку чету) је изгубио живот захваљујући шпијуну који је Турцима одао положаје храброг капетана. Данас се на месту погибије капетана Радивојевића и његових војника налази споменик, који нажалост тешко одолева зубу времена. У револуционарним данима 1848-1849. године на пољима око Томашевца вођене су три битке у којима је учествовало око 23.000 војника и изгинуло око 450 људи. Те 1848. године мађарски генерал Киш је до темеља спалио село и цркву. У том пожару је изгорео комплетан иконостас Српске православне цркве, чије је здање у Томашевцима подигнуто 1773. године. Обнову иконостаса започео је панчевачки сликар Јован Поповић 1863. године, а довршио је бечки сликар Карел Гуч, иначе пореклом Чех. Исте године када и црква 1773, у Томашевцима је саграђена и школа. Али настава се изводи од раније, тако је 1769. године учитељ Јован Милер. Поред српске вероисповедне школе, постојала је Немачка тривијална школа од 1804. године. Након развојачења војне границе у Банату 1873. године, па до краја Првог светског рата, у школама се поред српског, обавезно учио и мађарски, а пре тога и немачки језик.[3] Године 1902. у томашевачком потезу Каљову, ловио је АУ престолонаследник Франц Фердинанд са домаћином, ечанским грофом. Убили су том приликом 27 лисица. Био је то један у низу ловова организованих на ловиштима у Ечки, Ботошу и Томашевцу. За време Првог светског рата, већина Томашевчана борила се у аустроугарској војсци на фронтовима у Добруџи. Многи од њих дезертирали су и прикључили се или руској војсци, или као добровољци српској војсци. Споменик палим борцима Првог светског рата налази се у центру цела. У периоду између два рата, Томашевац је добио све оно што је једно тадашње село требало да има. Тада је изграђена зграда Општине а данашње месне канцеларије, а у шесторазредној основној школи ученици су похађали наставу на српском језику. Томашевац је уочи Другог светског рата имао око 2.700 становника, углавном српске националности, који су се претежно бавили индивидуалном пољопривредом.

Знаменити Томашевчани[уреди]

У Томашевцу је између 1840. и 1861. живео у својој кући и радио ученик Константина Данила, академски иконописац Константин Пантелић из Руме. Он је до 1847. урадио иконостас у цркви летњег Св. Николе у Томашевцу, који је убрзо изгорео по команди мађарског пуковника иначе Србина, Јаноша Дамјанића из Арада.

Томашевац је захваљујући свом стратешком положају и предузимљивим људима посебног кова, исписао лепе странице своје и српске историје Баната. Успону су допринели поред најбројнијих Срба, и Цинцари, Швабе и Мађари. Од ослобођења од Турака 1717. године он се убрзано развија, упркос ратним страдањима и пустошењу. Од уласка у састав Торонталске жупаније па до Првог светског рата, је предњачио у околини, у сваком погледу, нарочито у предузетништву и културном и јавном животу. Као среско и компанијско место Томашевац је био увек кадровски јак и доминирао над околним општинама. Ту је било мајора и капетана - команданата чете, неколико штабних официра и чиновника, затим срески лекар и бабица, апотекар, геометар, поштар, телефониста и телеграфиста, неколико свештеника, учитеља српске и немачке школе итд.

Река Тамиш која пролази близу насеља је некада била ћудљива река, са изувијаним током од меандара, склона изливању. Проблем је уз велика финансијска улагања спровела Тамишко-Бегејска водна задруга основана 1872. у Темишвару. Прокопавање деоница којима му је скраћен и продубљен ток, извршили су између 1874-1895. године инжињери Италијани и чувени мађарски "кубикаши" са ашовом и лопатом у руци. Речица Брзава која се улива у Тамиш, на простору између Томашевац и Ботоша, каналисана је до Конака, 1745-1764. године. На Тамишу је иза Томашевца направљена речна Устава 1966-1967. од стране грађевинске фирме "Планум".

Тако су знаменити Томашевчани 1750. године били "племићи" породице Ановић и Јефтић, који су имали своје печете - грбове, што се види на једном документу састављеном у Бечкереку. Породице Владисављев и Вијатов се везују као битне за преломне тренутке села, ратних година 1788. и 1848. Томашевац је био милитарско место са дугом традицијом и у њему је рођено око двадесет официра и много више подофицира. Томашевчани су се храбро борили и гинули славно не жалећи свој живот у свим ратовима. За развој села Томашевца били су посебно заслужни бројни трговци. Србин Тома Димић и Цинцарска породица браћа Буковале трговали су храном на велико, били извозници - бродовласници, са својим речним лађама. Томин син, Георг Димић је средином 19. века преводио (са грчког) и објавио три књиге. У двадесетом веку на културно-просветном плану најактивнији је парох Макса Вујић, који се бавио историографијом и писањем, и чији рукопис "Монографија села Томашевца" туђом непажњом био изгубљен 1928. године. Томашевац је дао много образованих људи, а у првој половини 19. века он је запажен претплатнички пункт, за набавку књига и новина. Међу велепоседницима са одајама, истичу се после развојачења (1873) Васа Радосављевић (из Панчева) и Шваба Георг Хајцман (из Сегедина). Радосављевић је поред поседа, имао трговину и био банкар у Панчеву. Уз трговца Ђуру Николића спада у највеће родољубе, да би после његове смрти, удова Марија је српском друштву "Привредник" поклонила чак 325 јутара земље, остале од Радосављевића у Томашевцу. Ђерђ Хајцман је дошао као градитељ жељезничке пруге 1894. године, и стекао велики посед у Томашевцу. Он је вирилни члан Торонталске жупанијске скупштине - имао је 1908. године пореску основицу 1533 круне, акционар бечкеречке шећеране и најзаслужнији је за градњу католичког храма у Томашевцу, који је освештан 1908. године у центру насеља. Од високо образованих људи у Томашевцу су рођени: Светислав Предић правник, књижевник и дипломата, затим Миливој Предић књижевник, Петар Радуловић филозоф, педагог и управитељ Препарандије (Учитељске школе) у Карловцу, др Лазар Марковић Мргуд лекар и књижевник, Перић Софија (удата Нешић) глумица СНП, итд.

Као и остала банатска села тог времена, Томашевац је пре Другог светског рата био једна затворена и конзервативна средина, мада су постојали млади ентузијасти који су покушавали да у Томашевац унесу нешто ново и напредно. То су углавном били млади људи који су завршавали школе у Петровграду. Тако је 1927. године у Томашевцима основан фудбалски клуб „Омладинац“, један од првих у околини. После рата Томашевац је доживео бројне промене. Село је модернизовано и до осамдесетих година добило све атрибуте модерног села. Данас је Томашевац пре свега познат по сточарству, и то узгоју расних говеда.

Демографија[уреди]

У насељу Томашевац живи 1391 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,0 година (39,5 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 647 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,73.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 2.518
1953. 2.528
1961. 2.532
1971. 2.354
1981. 2.149
1991. 1.904 1.891
2002. 1.765 1.845
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
1.626 92,12 %
Роми
  
58 3,28 %
Мађари
  
23 1,30 %
Румуни
  
11 0,62 %
Југословени
  
8 0,45 %
Словаци
  
3 0,16 %
Руси
  
2 0,11 %
Црногорци
  
1 0,05 %
Хрвати
  
1 0,05 %
Немци
  
1 0,05 %
Македонци
  
1 0,05 %
непознато
  
1 0,05 %


Референце[уреди]

  1. Феликс Милекер: "Историја банатске војничке границе 1764-1873.", Панчево 1926.
  2. Живан Вијатов: "Томашевац" (прилози за историју Томашевца), Панчево, 2009.
  3. Monografija: Svetomir Sveta Milovanović “Po ravnom Banatu“ (1935)
  4. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]