Томица Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ТОМИЦА ПОПОВИЋ
Tomica Popović.jpg
Томица Поповић
Датум рођења(1915-11-26)26. новембар 1915.
Место рођењаДоњи Лапац
 Аустроугарска
Датум смрти23. јануар 1966.(1966-01-23) (50 год.)
Место смртиРијека,  СР Хрватска
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одсептембра 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411966.
Чингенерал-потпуковник
У току НОБ-акомандант 46. српске дивизије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден народне армије
Партизанска споменица 1941.

Томица Поповић (Доњи Лапац, 26. новембар 1915Ријека, 23. јануар 1966), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. новембра 1915. године у Доњем Лапцу, у сиромашној земљорадничкој породици. У родном месту је завршио основну, а у Београду подофицирску школу Југословенске војске 1935. године. У Априлском рату је избегао заробљавање и вратио се кући.

Придружио се устаницима одмах по избијању оружаног устанка 1941. године. Од почетка августа 1941, командовао је устаничком четом с подручја Доњег Лапца у нападу на усташко упориште у Боричевцу. Убрзо је био постављен за заменика команданта устаничког батаљона „Слобода“. У септембру исте године, примљен је за члана Комунистичке партије Југославије. Након формирања Лапачког партизанског батаљона, био је постављен за заменика команданта батаљона. Када је командант, Стојан Матић, погинуо у нападу на италијанске снаге у Доњем Лапцу 27. фебруара 1942, Томица је постао нови командант батаљона, који је од тада носио име „Стојан Матић“.

У марту 1942, заједно с другим партизанским јединицама, његов батаљон је учествовао у борбама за ослобођење Срба, у успешним борбама против четника на подручју Грачаца и против усташа у западној Лици и Подлапачи. У саставу Друге личке бригаде, само је батаљон „Стојан Матић“ успео да продре у Удбину и заузео Градину, у другој половини августа 1942. године. После тога је учествовао у борбама код Чанка, Рамљана, Косиња и Пазаришта и на Кордуну код Полоја, Тушиловића, Раковице, Личког Петровог Села и Слуња.

Крајем новембра 1942, пред напад на Двор на Уни, привремено је командовао Другом личком бригадом до 28. децембра. Тада га је Главни штаб Хрватске поставио за команданта Првог личког партизанског одреда. Лички одред је, заједно с јединицама Шесте личке дивизије, водио одбрамбене борбе у току Четврте непријатељске офанзиве у Лици, нарочито на правцу КнинСтрмица–Срб–Доњи Лапац. После завршетка офанзиве, одред је дејствовао у Далмацији. Августа 1943. године, одред је прерастао у Прву книнску бригаду.

Томица је од друге половине 1943. до априла 1944. године био начелник Штаба Книнског оперативног сектора, па начелник Штаба 19. севернодалматинске дивизије, затим командант Групе севернодалматинских НОП одреда и заменик команданта 19. севернодалматинске дивизије. Априла 1944, постављен је за команданта 19. дивизије.

По наређењу Врховног штаба НОВЈ, у септембру 1944, пребацио се авионом с Виса у Србију. Тамо је, 20. септембра, постао командант новоформиране 46. српске дивизије НОВЈ, којом је командовао све до краја рата.

У рату су му погинули отац, мајка, сестра и четири брата, од којих је Илија проглашен за народног хероја.

После рата, завршио је Вишу војну академијуМихаил Фрунзе“ у СССР-у (1947) и Ратну школу ЈНА (1957). Међу осталим дужностима, био је командант дивизије начелник штаба армијске области и командант Подручја. Био је генерал-потпуковник ЈНА.

Умро је 23. јануара 1966. године у Ријеци.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]

  • Југославенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.