Тора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сефер Тора која се налази у синагоги Глокенгасе у Келну

Тора (хебрејски: תּוֹרָה‎ — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч. Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.[1][2] Термин у целовитости се односи на основне јеврејске законске и етичке религиозне текстове. Када се не користи одређени члан обично се односи на „Сефер Тору” (ספר תורה, „књига Тора”) или Тора свитак, писан на пергаменту на формалан, традиционалан начин, а писао га је посебно оспособљен писар. У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршаваша Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора. У песничким контекстима и у Причама Соломуновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.[3]

Тора је најсветија од свих светих књига и списа у жидовству. То је први од три дела Танаха (хебрејске Библије), основа је верских докумената жидовства и подељена је у пет књига, чија су имена Књига Постанка, Књига Изласка, Левитски законик, Књига Бројева, и Поновљени закон, према ниховим темама (њихова хебрејска имена, Берешит, תיבשאר, Шемот מותש, Ваyикра ארקיו, Бамидбар ר ב דמב и Деварим םירבד су изведени од њихових почетних стихова). Тора садржи низ књижевних врста, укључујући алегорије, историјске приповести, поезију, родословља, и излагања различитих закона. Према рабинској традицији, Тора садржи 613 мицви (מצוות, „заповеди”), које су подељене у 365 негативних и 248 позитивних наредби. У рабинској књижевности, реч „Тора” означава и писани текст, „Тора Шебихтав” (תורה שבכתב, записана Тора), као и усмено предају, Тора Шебе'ал Пех (תורה שבעל פה, усмена Тора). Усмени део који се састоји од традиционалних тумачења и проширења, а који се преносио са колена на колено сада утеловљен у Талмуду и Мидрашу.[4]

Жидовска верска традиција приписује ауторство Торе Мојсију кроз процес божанског надахнућа.[5] Овај вид ауторства прво је експлицитно изражен у Талмуду и датира од 3. до 6. века, а темељи се на текстуалној анализи одломака Торе и каснијих књига хебрејске Библије. Према датирању текста ортодоксних рабина откриће Торе Мојсију се догодило 1280. п. н. е. на брду Синају. Део савремених библијских научника датира завршетак Торе, као и пророке и историјске књиге, од 539. до 334. п. н. е..[6][7] Научна је расправа већим делом 20. века била формулисана као документарна хипотеза, према којој је Тора синтеза докумената из малог броја иначе независних извора. Изван својег средишњег значења у жидовству, Тора је прихваћена у хришћанству као део Библије, која садржи првих пет књига Старог завета. Различите деноминације Жидова и хришћана имају велику разлику у ставовима с обзиром на тачност Писма. Тора је у одређеној мери прихваћена код Самаријанаца и других као аутентична објава Бога Израелу. Ислам на Тору (Теврат) и Еванђеља (Инџил) гледа као на аутентичну објаву од Бога, оштећену оним што су људи додавали и мењали.

Значење и имена[уреди]

Реч „Тора” на хебрејском је изведена из корена ירה који у хифил коњугацији значи „учити” (усп. Лев. 10,11). Значење речи је, дакле „наук”, „доктрина”, или „упут”, иначе опште прихваћени „закон” оставља криви утисак. Други контексти превода укључују речи: обичај, теорија, смернице, или систем. Израз „Тора” се, дакле, користи и у смислу жидовског писаног и усменог закона, и обухвата цели спектар ауторитативних жидовских верских учења кроз историју, укључујући Мишна, Талмуд, Мидраш и остале, а криво тумачење „Торе” као „Закона” може бити препрека за разумевање идеала који је сажет у појму Талмуд Тора (תלמוד תורה, „учење Торе”).

Унутар хебрејске Торе[уреди]

Најранији назив за први део Библије чини се да је био „Мојсијева Тора”. Овај наслов, међутим, не налази се у самој Тори, ни у књижевним делима пророка пре изгнанства. Он се појављује у Јошуи (8,31-32; 23,6) и у књигама о краљевима (1 Кр 2,3; 2 Кр 14,6, 23,25), али не може се рећи да се то односи на цели корпус. Насупрот томе, вероватно је да је његова употреба у делима после изгнанства (Мал 3,22; Дан. 9,11. 13; Езра 3,2, 7,6; Нех. 8,1) имала намену да буде свеобухватна. Остали наслови били су „Књига Мојсијева” (Езр 6,18; Нех 13,1; II Љет 35,12; 25,4; усп. Краљева II 14:6) и "Књига Тора" (Нех. 8:3).

Израз „Пентатеух” (Πεντάτευχος, дословно „пет свитака”) грчки је израз који се односи на „Мојсијево Петокњижје”. Прва позната употреба овог појма датира из 150. - 175. године, и тај израз, међу осталима, користе Ориген, Атанасије и Тертулијан. Хебрејски израз „Сефер Тора” (ספר תורה - „књига Тора”) односи се на Петокњижје писано на пергаменту.

Ауторство[уреди]

Традиционална приписивање ауторства[уреди]

Према Католичкој енциклопедији приписивање Торе Мојсију потиче из Библије пошто се Тора у неким књигама Старог завета назива Књигом Мојсијевом, Законом Мојсијевим, итд. Идеја да је Мојсије аутор Торе налази се и у Новом завету. Јосип Флавије, римски историчар, такође је сматрао да је Мојсије написао Тору. У Талмуду је исто тако изражена та идеја. То се веројатно темељи на неколико стихова у Тори где се описује Мојсијево писање „Торе” (упутстава од Бога). У Талмуду је тачно објашњено како је Тора пренесена Мојсију. Према Вавилонском Талмуду Тора је дата у низу малих свитака, и подразумева се да је писана поступно и састављена из разних докумената тоеком времена. Друго је мишљење да је Мојсије целу Тору добио у једном тренутку.

Према Мајмониду, рабину и филозофу из 12. века, Мојсије је аутор Торе, примио ју је од Бога божанским надахнућем или диктатом 1313. п. н. е.

Каснији рабини и хришћански научници приметили су неке проблеме код Мојсијева ауторства, посебно чињеницу да Поновљени закон описује Мојсијеву смрт. Стога су касније верзије традиције сматрале да су неке делове Торе додали други - Мојсијева смрт посебно је приписана Јошуи. Талмуд сматра да је Мојсије писао Поновљени закон у очекивању смрти. Друга традиција каже да је Јошуа додао те речи након Мојсијеве смрти и да се посљедњи стихови Поновљеног закона читају као епитаф Мојсију.

Мојсијево ауторство су били прихватили Жидови и хришћани, без много дискусије све до 17. века када је порастао број световних училишта и припадајућа спремност да се преиспита Библија у потпуности.

Документарна хипотеза[уреди]

Већина модерних научника вјерује да је Тора производ многих руку, протежући се током многих векова, до коначне форме око 6. и 5. века п. н. е. Према најутицајнијој верзији тзв. документарне хипотезе, коју је формулирао Јулијус Велхаузен (1844 - 1918), Петокњижје се састоји од четири засебна и препознатљива текста, која оквирно датирају од Соломоновог раздобља до изгнанства. После прогонства писмознанци су сакупили разне текстове у један документ (Петокњижје).

Структура[уреди]

Према класичном жидовском ставу приче у Тори нису увек хронолошки поређане. Понекад су поређане по правилу: „Не постоји 'раније' и 'касније' у Тори” (אין מוקדם ומאור בתורה Ein mukdam u'meuchar baTorah). Овај став су прихватили ортодоксни Жидови. Неортодоксни сматрају те исте текстове знаком да је Тора састављена из ранијих текстова (документарна хипотеза.)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Torah at the Jewish Virtual Library
  2. ^ Birnbaum 1979, стр. 630.
  3. ^ Neusner, Jacob (2004). The Emergence of Judaism. Louisville: Westminster John Knox Press. p. 57. "The Hebrew word torah mean 'teaching'. We recall ... the most familiar meaning of the word: 'Torah = the five books of Moses", the Pentateuch .... The Torah may also refer to the entirety of the Hebrew Scriptures .... The Torah furthermore covers instruction in two media, writing and memory .... [The oral part] is contained, in part, in the Mishnah, Talmud, and midrash compilations. But there is more: what the world calls 'Judaism' the faithful know as 'the Torah'.
  4. ^ Birnbaum (1979), p. 630
  5. ^ Vol. 11 Trumah Section 61
  6. ^ page 1, Blenkinsopp, Joseph (1992). The Pentateuch: An introduction to the first five books of the Bible. Anchor Bible Reference Library. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-41207-0. 
  7. ^ Finkelstein, I., Silberman, NA., The Bible Unearthed: Archaeology's New Vision of Ancient Israel and the Origin of Its Sacred Texts, p.68

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]