Трагедија

С Википедије, слободне енциклопедије

Трагедија (грч. τραγῳδία)[1] је врста драме у којој главни лик или идеје за које се он бори, нестају или пропадају - исход је трагичан.[2] Настала је у античкој Грчкој, постигнувши највећи процват у V веку пне. Сама реч долази од грчких ријечи τράγος јарац и ᾠδή песма. Није у потпуности јасно зашто је тај облик драме прозван „јарчевом песмом“. Могуће је да су први извођачи били огрнути јарчевом кожом или пак јарца добивали као награду или плату за своју приредбу. Можда је назив повезан са жртвом која се приносила у време фестивала трагедије и „трагичним“ звуком који је јарац производио приликом жртвовања.

Према грчком филозофу Аристотелу, темељна улога трагедије је катарза, односно осећај сажаљења којег трагедија мора изазвати код гледаоца.[3][4] Дакле, трагедија мора продубити гледаочеве моралне особине и у њему подстакнути осећање, те на тај начин прочистити његову душу (грч. κάθαρσις прочишћење).

Старогрчка трагедија имала је обредни смисао. Њезина је тематика узета из митова, а у изведби хор игра важну улогу. Изводили су је посебно одевени глумци који су носили маске. Њени су главни делови били пролог (према грч. prologos, реч-говор на почетку, предговор), затим епизодијум (од грч. episodion, накнадни улазак глумца ка хору) који је означавао дијалошки део између хорских песама, стасим (према грч. stasimon, стајаћа песма хора), тј, хорска песма између дијалошких делова и ексод (према грч. eksodos, излазак) који означава излазну песму хора на крају трагедије. Дијалози су се у трагедији рецитовани, а песме су се певале уз плес и музичку пратњу коју је компоновао сам песник.[5]

У развоју драмске књижевности трагедија је изгубила обредни смисао, улога хора с временом је мања или је хор потпуно напуштен, композиција је постала слободнија, а искључиво митску тематику замењује историјска тематика или тематика актуалних друштвених сукоба. Остају, међутим, ипак неке карактеристике на темељу којих се може говорити о трагедији као посебној драмској врсти у свим књижевним раздобљима.[3][6]

Опште карактеристике трагедије[уреди | уреди извор]

Опште карактеристике трагедије: трагички јунак, трагичка кривица, трагички завршетак и узвишен стил.

  • Трагични јунак је централни лик трагедије, који умире не због властите кривице, већ судбине која му је донела несрећу (без кривице крив). Трагички јунак у најширем смислу речи жртва је властите несрећне судбине. Он се сукобљава са другим карактерима или са својом околином због неких идеала које супротставља стварности, због властите племенитости, вредности, неким моралним начелима или због личног стицаја животно важних околности.
  • Трагични сукоб је сукоб трагичног јунака с осталим ликовима који имају различита уверења од његових.
  • Трагична кривица је кривица због које трагични јунак трпи. Његова трагичка кривица зато није намерна погрешка или кршење закона, него је резултат судбинске заблуде, неминовног сукоба идеала и збиље, или пак његове унутрашње моралне надмоћи над другима који пак заступају једно могуће етичко стајалиште, али нпр. оно које се односи на прошлост, док трагички јунак заступа начела новог морала будућности.
  • Трагични крај је крајњи расплет трагедије у којем јунак тешко страда: убијају га или се сам убија, бива прогнан и сл. Трагички завршетак је коначна цена коју јунак плаћа за властиту доследност, а његова је жртва највећа жртва коју човек може дати, властити живот.
  • Узвишени стил је тон којим је писана трагедија, специфичан по својој узвишености, којој је улога радњу трагедије учинити још драматичнијом. Узвишеним стилом, пак, назива се такав избор језичних средстава израза у којем превладавају елементи свечаног, достојанственог говора.

Аристотелова дефиниција трагедије[уреди | уреди извор]

Трагедија је подражавање озбиљне и завршне радње, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делају, а не приповедају; а изазивањем сажаљења и страха врши се прочишћавање таквих афеката.

Аристотел, први теоретичар трагедије, сматрао је да трагедија треба да изазива страх и сажаљење те тако прочистити осећаје гледалаца. То прочишћење зове он катарзом (од грч. katharsis, према kathairo, чистим). На темељу Аристотеловог мишљења о катарзи развиле су се касније многе теорије о катарктичком деловању трагедије или драме у ћелини, те и такве теорије које сврху ћелокупне књижевности тумаче у смислу прочишћења односно оплемењивања осећаности.

Грчка трагедија[уреди | уреди извор]

Приказивање трагедије у Грчкој је била служба богу, део државног култа.[7][8][9][10][11][12] Два битна обележја трагедије јесу култ бога Диониса и мит. На развитак трагедије посебно је утицало успостављење тираније у многим полисима: тирани су се посебно ослањали на сељаштво, међу којима је популаран био бог Дионис, који у грчкој митологији није био у потпуности интегрисан у „аристократскиОлимп. Херодот каже да је Арион из Метимне "први спевао дитирамб, дао му наслов и приказао га у Коринту", док Суида бележи: „Кажу да је Арион изумео трагички начин, и да је први саставио хор и спевао дитирмаб, и прозвао тако оно што је хор певао и увео то да сатири говоре стиховима”. Дакле, Арион је од дитирамба створио сатирску песму када је завео обичај да Диониса слави његова пратња, тј. сатири, који се у пренесеном смислу, због браде и блудности, зову τράγοι (= јарци); одатле је и постала реч „трагедија” (τραγῳδία), тј. песма који су певали људи преодевени у сатире.

Атински тиранин Пизистрат увео је две важне светковине: Панатенеје и Велике или Градске Дионисије, за време којих је 534. године ст. е. први пут приказана једна трагедија песника Теспида, кога традиција сматра оцем трагедије. Он је према хору поставио једног силена као глумца, који је хору говорио нешто што је хор подстицало на певање или је с хоровођом заметао разговор. За говор тог глумца, који је почео приказивати и друга лица, употребљен је облик јампске песме, тј. трохејски тетраметар и јампски триметар. Дакле, трагедија је постала у Атини од сатирског дитирамба, који је у њу дошао с Пелопонеза, али трагедија свој коначни облик добија тек после пада Пизистратида, јер оно што је створио Теспид још увек има више "сатирски" карактер.

Садржај трагедија, осим ретких изузетака (нпр. Фринихове Феничанке и Заузеће Милета, Есхилови Персијанци), узет је из мита. То је разумљиво, јер се трагедија развила из хорске лирике, која је, како јој је Стесихор одредио законе, добијала садржај од мита.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Klein, E (1967), „Tragedy”, A Comprehensive Etymological Dictionary of the English Language, II L–Z, Elsevier, стр. 1637 
  2. ^ Conversi, Leonard W. (2019). "Tragedy". Encyclopædia Britannica.
  3. ^ а б Banham 1998, стр. 1118.
  4. ^ Nietzsche 1999, стр. 21, §2: ‘two-fold mood[…] the strange mixture and duality in the effects of the Dionysiac enthusiasts, that phenomenon whereby pain awakens pleasure while rejoicing wrings cries of agony from the breast. From highest joy there comes a cry of horror or a yearning lament at some irredeemable loss. In those Greek festivals there erupts what one might call a sentimental tendency in nature, as if it had cause to sigh over its dismemberment into individuals’.
  5. ^ of Naucratis, Athenaeus, The deipnosophists, Wisc 
  6. ^ Williams 1966, стр. 14–16.
  7. ^ Brown 1998, стр. 441.
  8. ^ Cartledge 1997, стр. 3–5.
  9. ^ Goldhill 1997, стр. 54.
  10. ^ Ley 2007, стр. 206.
  11. ^ Styan 2000, стр. 140.
  12. ^ Taxidou 2004, стр. 104: "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct".

Литература[уреди | уреди извор]

  • Аристотел, О песничкој уметности, штампарија КМ: Бојковић, Београд, 1935.
  • Aristotle (1974), „Poetics”, Ур.: Dukore, Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski, Butcher SH, trans, стр. 31—55 .
  • ——— (1987), Poetics with Tractatus Coislinianus, Reconstruction of Poetics II and the Fragments of the On Poets, Janko, Richard trans, Cambridge: Hackett, ISBN 0-87220-033-7 .
  • Banham, Martin, ур. (1998), The Cambridge Guide to TheatreНеопходна слободна регистрација, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-43437-8 .
  • Barker, Howard. 1989. Arguments for a Theatre. 3rd ed. London: John Calder, 1997. ISBN 0-7190-5249-1.
  • Benjamin, Walter (1998) [1928], The Origin of German Tragic Drama, Osborne, John trans, London and New York: Verso, ISBN 1-85984-899-0 .
  • Bradley, AC (2007) [1909], Oxford Lectures on Poetry (repr изд.), Atlantic, ISBN 978-81-7156-379-1 .
  • Brockett, Oscar Gross; Hildy, Franklin Joseph (2003), History of the theatre (9th, ill изд.), Allyn & Bacon, ISBN 978-0-205-35878-6 .
  • Carlson, Marvin (1993), Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present (expanded изд.), Ithaca and London: Cornell UP, ISBN 0-8014-8154-6 .
  • Deleuze, Gilles; Guattari, Félix (2004), Robert Hurley, Mark Seem and Helen R Lane trans, „Anti-Oedipus”, Continuum, New Accents, London and New York: Methuen, 1, ISBN 0-416-72060-9 .
  • Dukore, ур. (1974), Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski .
  • Felski, Rita, ур. (2008), Rethinking TragedyНеопходна слободна регистрација, Baltimore: Johns Hopkins UP, ISBN 978-0-8018-8740-6 .
  • Headington, Christopher; Westbrook, Roy; Barfoot, Terry (1991), Opera: a History, Arrow, стр. 22 .
  • Hegel, GWF (1927), „Vorlesungen uber die Asthetik”, Ур.: Glockner, Hermann, Samlichte Werke, 14, Stuttgart: Fromann .
  • Ley, Graham (2007), A Short Introduction to the Ancient Greek Theater (rev изд.), University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-47761-9 .
  • Lucas, FL (1954). Greek Drama for Everyman. London: JM Dent & Sons. 
  • Miller, Arthur (27. 2. 1949), „Tragedy and the Common Man”, The New York Times  Dukore 1974, стр. 894–7.
  • Nietzsche, Friedrich (1999) [1872], Geuss, Raymond; Speirs, Ronald, ур., The Birth of Tragedy and Other Writings, Cambridge Texts in the History of Philosophy, Speirs, Ronald trans, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-63987-5 .
  • Pfister, Manfred (1988) [1977], The Theory and Analysis of Drama, European Studies in English Literature, Halliday, John trans, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-42383-X .
  • Rehm, Rush (1992), Greek Tragic Theatre, Theatre Production Studies, London and New York: Routledge, ISBN 0-415-11894-8 .
  • Schlegel, August Wilhelm (1809), Lectures on Dramatic Art and Literature, Gutenberg .
  • Sorkin, Nancy (2008), Greek Tragedy, Introductions to the Classical World, Malden, MA: Blackwell, ISBN 978-1-4051-2161-3 .
  • Taxidou, Olga (2004), Tragedy, Modernity and Mourning, Edinburgh: Edinburgh UP, ISBN 0-7486-1987-9 .
  • Williams, Raymond (1966), Modern Tragedy, London: Chatto & Windus, ISBN 0-7011-1260-3 .
  • Baillie, Joanna (1798), A Series of Plays in which it is attempted to delineate The Stranger Passions of the Mind, Volume 1: Introductory Discourse, London 
  • Baillie, Joanna (2007), Christine Colón, ур., Six Gothic Dramas, Chicago: Valancourd Books, ISBN 978-0-9792332-0-3 
  • Albini, U. (1999) Nel nome di Dioniso. Il grande teatro classico rivisitato con occhio contemporaneo (Milan: Garzanti) ISBN 88-11-67420-4.
  • Beye, C.R. La tragedia greca: Guida storica e critica (Rome: Laterza) ISBN 88-420-3206-9.
  • Brunet, P. (1997) Break of de la littérature dans la Grèce ancienne (Paris: Le Livre de Poche).
  • Easterling e.a. (eds.) (1989) The Cambridge History of Classical Literature Vol. 1 Pt. 2: Greek Drama (Cambridge: Cambridge University Press).
  • Gregory, J. (2005). A Companion to Greek Tragedy. Oxford: Blackwell Publishing. 
  • Griffith, M. (2002) ‘Slaves of Dionysos: satyrs, audience, and the ends of the Oresteia' in: Classical Antiquity 21: 195–258.
  • Harvey, A. E. (1955) "The Classification of Greek Lyric Poetry" in: Classical Quarterly 5.
  • Lear, J. (1992) 'Katharsis' in: A.O. Rorty (ed.) Essays on Aristotle's Poetics (Princeton: Princeton University Press).
  • Ley, G. (2015) 'Acting Greek Tragedy' (Exeter: University of Exeter Press).
  • Nietzsche, F. (1962) 'La nascita della tragedia' in: Opere scelte L. Scalero (trans.) (Milan: Longanesi).
  • Privitera, G.A & Pretagostini, R. (1997) Storia e forme della letteratura greca. Età arcaica ed età classica (Einaudi Scuola: Milan) ISBN 88-286-0352-6.
  • Rossi, L.E.; Nicolai, R. (2006). Corso integrato di letteratura greca. L'età classica. Grassina: Le Monnier. ISBN 978-88-00-20328-9. 
  • Sinisi, S. & Innamorati, I. (2003) Storia del teatro: lo spazio scenico dai greci alle avanguardie storiche (Bruno Mondadori: Milan).
  • Hall, Edith (2010). Greek Tragedy: Suffering Under the Sun. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0199232512.  Further reading section includes extensive references to commentaries and interpretations for all extant ancient Greek tragedies.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]