Пређи на садржај

Тринаести амандман на Устав Сједињених Америчких Држава

С Википедије, слободне енциклопедије

Тринаести амандман на Устав Сједињених Америчких Држава укинуо је ропство и присилно ропство, осим као казну за злочин. Амандман је усвојио Сенат 8. априла 1864, Представнички дом 31. јануара 1865, ратификовало га је потребних 27 од тадашњих 36 држава 6. децембра 1865, а проглашен је 18. децембра 1865. Био је то први од три амандмана Реконструкције усвојена након Америчког грађанског рата.

Прокламација о еманципацији председника Абрахама Линколна, која је ступила на снагу 1. јануара 1863, прогласила је да су поробљени у подручјима под контролом Конфедерације (а самим тим и скоро сви робови) слободни. Када би побегли до линија Уније или би федералне снаге (укључујући сада бивше робове) напредовале на југ, еманципација се догодила без икакве надокнаде бившим власницима. Тексас је био последња држава Конфедерације са робовима, где је спровођење прокламације проглашено 19. јуна 1865. У подручјима у којима су поседовали робови, а које су контролисале снаге Уније 1. јануара 1863, коришћене су државне акције за укидање ропства. Изузеци су били Кентаки и Делавер, где су ропство и уговорно ропство коначно окончани Тринаестим амандманом у децембру 1865.

За разлику од осталих амандмана Реконструкције, Тринаести амандман се ретко цитирао у судској пракси, али је коришћен да би се пеонаж и неке врсте дискриминације засноване на раси осудили као „значења и инциденти ропства“. Тринаести амандман је такође коришћен да би се Конгресу дало овлашћење да доноси законе против модерних облика ропства, као што је трговина људима у сврху сексуалне експлоатације.

Од свог оснивања 1776, Сједињене Америчке Државе су биле подељене на државе које су дозвољавале ропство и државе које су га забрањивале. Ропство је имплицитно признато у оригиналном Уставу одредбама као што је Компромис три петине (Члан I, Одељак 2, Клаузула 3), који је предвиђао да се три петине поробљеног становништва сваке државе („друге особе“) додају њеном слободном становништву ради расподеле места у Представничком дому Сједињених Америчких Држава, броја електорских гласова и директних пореза међу државама. Клаузула о одбеглим робовима (Члан IV, Одељак 2, Клаузула 3) предвиђала је да робови држани по законима једне државе који су побегли у другу државу не постају слободни, већ остају робови.

Иако је три милиона конфедерацијских робова на крају ослобођено као резултат Линколнове Прокламације о еманципацији, њихов послератни статус је био неизвестан. Да би се осигурало да укидање ропства не може бити правно оспоравано, састављен је амандман на Устав у том смислу. Сенат је 8. априла 1864. усвојио амандман о укидању ропства. Након једног неуспешног гласања и опсежних законодавних маневра Линколнове администрације, Представнички дом је следио тај пример 31. јануара 1865. Меру су брзо ратификовале скоро све северне државе, заједно са довољним бројем пограничних држава до атентата на председника Линколна. Међутим, одобрење је стигло преко његовог наследника, председника Ендруа Џонсона, који је подстакао „реконструисане“ јужне државе Алабама, Северна Каролина и Џорџија да се сложе, што је довело до броја држава на 27, што је довело до усвајања пре краја 1865.

Иако је Амандман укинуо ропство широм Сједињених Америчких Држава, неки афроамериканци, посебно на Југу, били су изложени другим облицима присилног рада, као што је то био случај по Црним законицима. Такође су били жртве насиља белих супрематиста, селективног спровођења закона и других инвалидитета. Многе такве злоупотребе су покривене изузетком казненог рада из Амандмана.

Секција 1. Ни ропство нити присилно ропство, осим као казна за злочин за који је страна била прописно осуђена, неће постојати у Сједињеним Америчким Државама или било ком месту које је под њиховом јурисдикцијом. Секција 2. Конгрес ће имати овлашћење да спроведе овај члан одговарајућим законодавством.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „13th Amendment”. Legal Information Institute. Cornell University Law School. 20. 11. 2012. Архивирано из оригинала 24. 11. 2009. г. Приступљено 30. 11. 2012. 

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Додатно читање

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]