Три боје: Плаво

С Википедије, слободне енциклопедије
Три боје: Плаво
Изворни насловTrois couleurs : Bleu
Trzy kolory. Niebieski
Жанрдрама
РежијаКшиштоф Кјешловски
СценариоКшиштоф Кјешловски
Кшиштофом Писевиц
ПродуцентМарен Кармиц
Главне улогеЖилијет Бинош
Беноа Режан
Хелен Венсан
КинематографијаСлавомир Иђак
МонтажаЖак Вита
Издавачка кућаMK2 Productions
CED Productions
CAB Productions
France 3 Cinéma
TOR Studio Productions
Година1993.
Трајање92 минута
ЗемљаПољска
Француска
Швајцарска
Језикфранцуски
Буџет1, 33 милиона долара[1]
IMDb веза

Три боје: Плаво (франц. Trois couleurs : Bleu, пољ. Trzy kolory. Niebieski) је филм из 1993. године у режији пољског режисера Кшиштофа Кјешловског. Плаво је први од три филма који чине трилогију Три боје, која се бави идеалима француске револуције. Након Плаво уследили су Бело и Црвено. Према Кјешловском, тема филма је слобода, посебно емоционална слобода, а не њено друштвено или политичко значење.[2] Радња филма смештена је у Париз, а говори о жени чији су муж и дете погинули у саобраћајној несрећи. Изненада ослобођена породичних веза, она покушава да се одвоји од свега и живи у изолацији од својих ранијих веза, али открива да не може без људских веза.[3]

Плаво је по објављивању добила позитивне критике и филм је освојио неколико признања, укључујући Златног лава и Волпи пехар за најбољу глумицу на Венецијанском филмском фестивалу, а уједно се убраја међу најбоље филмове Кјешловског.[4][5]

  • Жилијет Бинош као Џули де Курси (рођена Вињон)
  • Беноа Режан као Оливије Бено
  • Флоренс Пернел као Сандрин
  • Шарлот Вери као Лусил
  • Хелене Винцент као новинарка
  • Пхилиппе Волтер као агент за некретнине
  • Емануел Рива као мадам Вињон, Јулијина мајка
  • Јан Трегуе као Антоине
  • Жилии Делпи као Доминик
  • Збигњев Замачовски као Карол Карол

Продукција[уреди | уреди извор]

Плаво је била међународна копродукција између француских компанија CED Productions, Еуроимажа, France 3 Cinéma и MK2 Productions, швајцарске компаније CAB Productions и пољске компаније Studio Filmowe TOR.

Пријем[уреди | уреди извор]

Три боје: Плаво је добила широко признање филмских критичара. На порталу Rotten Tomatoes, филм има оцену одобравања од 98% на основу 46 рецензија, са просечном оценом 8,5/10.[6] Критички консензус веб-сајта гласи: „Три боје: Плаво садржи неке од визуелно најзанимљивијих, емоционално најрезонантнијих дела редитеља/косценариста Кјешловског—и може се похвалити изванредним наступом Бинош.[6] На порталу Метакритик, другом агрегатору рецензија, филм има просечну оцену од 85 од 100, што указује на „универзално признање“.[7]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Године 2007. филм је рангиран као 29. према анкети читалаца Гардијана на листи „40 највећих страних филмова свих времена“.[11] Филм је заузео 64. место на Би-Би-Сијевој листи 100 најбољих филмова на страном језику за 2018.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Trois couleurs: Bleu (1993)”. JPBox Office. Приступљено 2017-05-01. 
  2. ^ Three Colours: Blue, Bonus Features: Commentary by Anne Insdorf, A Look at "Blue".
  3. ^ Kieślowski, Krzysztof.
  4. ^ „Krzysztof Kieslowski's Acclaimed Films”. They Shoot Pictures, Don't They. Приступљено 22. 10. 2016. 
  5. ^ „Votes for Three Colours Blue (1993)”. British Film Institute. Приступљено 17. 10. 2016. 
  6. ^ а б „Three Colors: Blue (Trois Couleurs: Bleu) (1993)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 2017-11-14. 
  7. ^ „Three Colors: Blue Reviews”. Metacritic. Приступљено 17. 10. 2016. 
  8. ^ „Three Colors: Blue”. NW Film Center (на језику: енглески). 2019-03-18. Приступљено 2020-12-08. 
  9. ^ „Three Colors Blue (1993)”. Swedish Film Institute. 23. 3. 2014. 
  10. ^ „Chicago Film Festival 1995”. Mubi. 
  11. ^ „As chosen by you...the greatest foreign films of all time”. The Guardian. 11. 5. 2007. 
  12. ^ „The 100 Greatest Foreign Language Films”. bbc. 29. 10. 2018. Приступљено 10. 1. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]