Трн (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Трн
буг. Трън
Vew from Tran downtown.jpg
Трн — средиште града
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Перничка област
Становништво
Становништво
 —  2.614 (2.007 )
Географске карактеристике
Координате 42°50′00″ СГШ; 22°39′00″ ИГД / 42.833333° СГШ; 22.65° ИГД / 42.833333; 22.65Координате: 42°50′00″ СГШ; 22°39′00″ ИГД / 42.833333° СГШ; 22.65° ИГД / 42.833333; 22.65
Ндм. висина 790 м
Трн на мапи Бугарске
Трн
Трн
Веб-сајт
www.tran.bg

Трн (буг. Трън) град је у Републици Бугарској, у крајње западном делу земље, седиште истоимене општине Трн у оквиру Перничке области.

Трн се налази на самој граници са Србијом, а близу града се налази и гранични прелаз Стрезимировци.

Природни услови[уреди]

Положај: Трн се налази у крајње западном делу Бугарске, на самој граници са Србијом — 4 km северно од града. Од престонице Софије град је удаљен 70 km западно, а од обласног средишта, Перника град је удаљен 30 km западно.

Рељеф: Област Трна се налази у области Знепоље. Дата област обухвата средњи део тока реке Јерме. Град се сместио у невеликој долини дате реке, а око се издижу планине, од којих је најважнија Руј-планина.[1] Сам град је на готово 800 метара надморске висине.

Клима: Због знатне надморске висине клима у Трну је оштрији облик конитненталне климе са планинским утицајима.

Воде: Кроз Трн протиче река Јерма средњим делом свог тока.

Историја[уреди]

Област Трна је првобитно било насељено Трачанима, а после њих овом облашћу владају стари Рим и Византија. Јужни Словени ово подручеје насељавају у 7. веку. Од 9. века до 1373. године област је била у саставу средњовековне Бугарске.

Крајем 14. века област Трна је пала под власт Османлија.

Касније је Трном накратко владао српски деспот Стефан Лазаревић.

У Трну је постојала српска мушка народна школа између 1867-1879. године.[2] У градићу и његовом окружењу је било у другој половини 19. века много писмених људи Срба, који раде као учитељи у широј околини. У српским школама пиротског краја радили су тако: Тонча Поповић (брат чувеног Трновца поп Глигорија), Ђура Николић, Јован Здравковић (из Стрелца), Илија-Лилко Станковић, Петар Поповић (из Јарловца), Зарко Милошевић, Ђура Јовановић, Цона Данчуловић (из Зелен града) и други. Поменути Ђура је након десет година службовања у Пироту, отишао у родни Трн. Тамо је узет за црквеног појца и црквењака. Најистакнутији међу учитељима био је Цона Данчуловић (који се још називао Танчић и Станковић). Био је родом из Зеленог града (код Трна) и нарочито окренут Србији, одакле је преносио српске књиге и народне песме. Био је вешт толико да је кожом увезивао црквене књиге. Радио је по неколико година у Стрелцу, Црвеној Јабуци и Горњем Боњинцу.[3]

Године 1878. уручена је "Адреса" (поздравно писмо) од стране свечане депутације кнезу српском Милану Обреновић. Она почиње речима: "Премилостиви избавитељу! Трн варош и сва његова Знепољска нахија у велику моћ славе Господа Бога и величају Пресветло име Твоје, за своје избављење...Ми смо данас под Твојим именом сасвим срећни. Општине састављене, кметови и одборници свуд изабрани и потврђени, а Премилостиво подарени закон прочитан...Именом Свемогућа Бога заклињемо се на покорност ове подарене благодети нама..." У Трну, 5. фебруара 1878. године, следе потписи (55), међу којима: председник Среског суда Аранђел Спасојевић, кметови Тико Пајов и Анастас Бошковић, свештеници прота Јован, Никола Јовић, Хаџи Михаил Николић, одборници, затим представници околних општина: Бапска, кмет Гига Трифуновић; Изворска, Раде Китановић; Насаревска, Никола Поп Марковић; Јароловска, Момчил Хаџи Милошевић; Зеленоградска, Андол Забел; Рејановска, Милош Богдановић; Клисурска, кмет Милан Станојевић.[4] Други поздрав је уследио после празника Цвети, 18. априла 1878. године са потписима трновских првака: председник општинског суда Никола Станојевић, чланови - Анастас Бошков и Мита Ћоровић, одборници Гига Јејић и Станоје Хранисављевић, браћа свештеници - поп Михаило Николовић, поп Јован Вучо, поп Григорија, поп Стојановић, поп Јован, прота Тојча Јоцић, и грађани Јованча Раденковић, Златко Гонсић, Јован Горнић и Димитрије Јокић.[5]

За време Турака живео је у Трну, у свом родном месту Србин, поп Глигорије Поповић. Тај српски патриота је у младости био кафеџија у Свилајнцу, па трговао по Србији. Када се смирио, запопио се и добио парохију у Трну. Он је доносио српске књиге и јачао речју и делом српске осећаје својих парохијана. Због бујне неустрашиве природе звали су га "поп јунак", а Бугари су га прозвали "луди поп Глигорије". Његов брат Тонче Поповић (бивши учитељ) је у Трну држао у то време кафану. Поп Глигорије је чинио све да приликом разграничења остане Трн у Србији, али није успео у намери. Његове подвиге је чуо 1896. године у свом путопису описао српски научник Тихомир Ђорђевић.[6]

Трн је 1896. године био сиромашна паланка, без калдрме, а Суд и Окружно начелство су биле једине јавне зграде вредне помена. Дуж вароши је било поређано у низу неколико кафана и дућана. Државна троразредна нижа гимназија радила је тада. У тој двоспратној згради на пијаци, била је и четвороразредна основна школа. Пред школом је био споменик палим официрима у српско-бугарском рату - писало је на плочи "братоубиственим". Трн је имао у то доба и државну Грнчарску школу. У граду су тада биле две православне цркве, а ван насеља на једној стени била је "Испосница Св. Петке".[7] Православне цркве су биле, старија посвећена Св. Николи и новија, посвећена Св. Петки. Цркву Св. Петке је 1825. године обновио Србин, деда Мисаил Цветковић Бајкуш, архимандрит манастира Св. Богородице код Трна. Старац је утрошио својих 130.000 гроша уз остале прилоге тамошњих чорбаџија. Поред те друге цркве, ван варошице на брегу је мала пећина, поменута "испосница". Постоје врата на њеном улазу, ту су три иконе и три земљана суда у коју капље лековита вода са таванице. Ту је наводно живела светитељка Св. Петка дванаест година.[8]

Град су у Другом српско-турском рату ослободили српски добровољци. Али према Санстефанском и Берлинском споразуму, град је, након годину дана српске управе, 1879. године постао део савремене бугарске државе. Насеље постоје убрзо средиште окупљања за села у околини, са више јавних установа и трговиштем.

Град је накратко ослободила српска војска у Српско-бугарском рату 1885., те је успостављена и привремена управа, но град су убрзо повратиле бугарске трупе.

Пописано је 1894. године у Трну 3662 становника.

После победе Србије над Бугарском у Првог светског рата, Нејским миром 1919. године области западно и северо од Трна су припале Србији, па је Трн постао погранично место на самом западу Бугарске. Овакав положај допринео је стагнацији насеља током већег дела 20. века.

Становништво[уреди]

Демографија

По проценама из 2007. године. Трн је имао око 2.600 ст. Огромна већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих деценија град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи.

Претежан вероисповест месног становништва је православна. Овде се налази Трнски манастир у коме је, према предању, замонашен први српски патријарх Јоаникије.

Крсна слава Трна је Света Петка, 14. октобра по грегоријанском календару. На овај дан се врши литургија, шопски обичај курбан, као и разна културно-уметничка дешавања. Овај дан је истовремено и дан града.

Знаменити Срби из Трна и околине[уреди]

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Дело", Београд 1. јул 1897. године
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  3. ^ "Просветни гласник", Београд 1900. године
  4. ^ "Српске новине", Београд 14. фебруар 1878. године
  5. ^ "Српске новине", Београд 20. април 1878. године
  6. ^ "Дело", Београд 1897. године
  7. ^ "Дело", Београд 1897. године
  8. ^ "Отаџбина", Београд 1881. године
  9. ^ "Дело", Београд 1897. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]