Тровање надуваном рибом

С Википедије, слободне енциклопедије
Надувана риба, Хаваји

Тровање надуваном рибом, надувачом, четворозубком или фуга рибом (јап. 河豚 или 鰒; フグ, у буквалном преводу: „речна свиња“) из рода Takifugu, Lagocephalus, и Sphoeroides, или Porcupinefish рода Diodon, настаје као резултат конзумирања меса одређених врста риба из овог рода.[1]

Отров који се налази у надуваној риби је тетродотоксин, један од најотоксичнијих отрова који се налазе у природи. Већина људи који једу рибу надувачу то раде намерно; јер се ова риба сматра азијском специјалитетом, и служи се у неким врстама сушија,чиринабеа и сашимија. Ако кувар није посебно обучен да сече месо на одређени начин, јело може у себи садржати велику количину токсина. Тровање рибом надувачом је слично

Торафугу на Цукиџи пијаци, Токио

тровању паралитичким шкољкама.[2]

Тровање надувеном рибом може изазвати низ симптома, као што су вртоглавица, утрнулост и пецкање у устима, парестезија и слабост мишића. Тешки случајеви могу се манифестовати респираторном депресијом, затајењем циркулације и смрћу. Случајеви товања надувеном рибом су пријављена у Јапану, Тајвану, Хонг Конгу, Бангладешу и Сједињеним Америчким Државама.[3]

Основне информације[уреди | уреди извор]

Иако многи Азијати надувану рибу (Lageocephalus scitalleratus) сматрају деликатесом она је такође добро познат извор могућег смртоносног тровања храном. Риба постаје све популарнија у Азији и сада се може наћи у доста ресторана. Риба пуфер садржи тетродотоксин (ТТКС), снажан отров који утиче на нервне путеве.[4]

Хемијска структура тетродотоксина
Основна шема функције натријумових канала. Тетродотоксин токсина ступа у интеракцију са негативно наелектрисаним карбоксилатом на улазу у канал натријума са спољашње стране ћелијске мембране. Овај отров је у суштини компетицијски инхибитор натријумових јона.[5]

Токсин одговоран за тровање је тетродотоксин и првобитно се веровало да је прави ихтиосаркотоксин који производи сама риба. Токсичност отровних надуваних риба увелико варира.[6] Недавна запажања да је узгојена надувена риба атоксична указује на то да је порекло токсина из ланца исхране а не из организма рибе, али то још није сасвим потврђено.[7] Међутим, недавно је показано да одређени уобичајени морски вибриони могу произвести овај облик токсина,[8] а пошто се вибриони јављају као део микрофлоре надуване рибе, могу бити умешани у развој њене токсичности.[9]

Тровање надуваном рибом није пријављено у континенталном делу Сједињених Америчких Држава последњих година, али су инциденти пријављени у прошлости. На Флориди је пријављено седам случајева између 1951. и 1974. године, укључујући и три смртна случаја.[10] Изгледа да су ова тровања узрокована конзумирањем локално уловљених врста лат. Sphoeroides.

Обична надувана риба, лат. Arothron hispidus, умешана је у најмање седам смртних случајева на Хавајима.[11]

Сваке године у Јапану има 20-100 смртних случајева од тровања надуваном рибом, у местима где се разне врсте надувене рибе једу као посластица; ово се дешава упркос веома строгим контролама које су јапанске власти наметнуле на маркетинг и припрему јела у ресторанима.[12]

Тетродотоксин се такође налази и у следећим бићима:[13]

  • Пужевима
  • Јајима потковичасте крабе (Horseshoe crab)
  • Тритонима из рода  Taricha
  • Кожи ателопидних жаба (Atelopus chiriquiensis)
  • Кожи и изнутрици рибе Porcupinefish, надуване рибе, сунчанице, крастаче, плавопрстенасте хоботнице и неких врста даждевњака.

Тетродотоксина је откривен и у европским шкољкама у Холандији, Уједињеном Краљевству, Француској, Грчкој и Италији, иако су концентрације биле ниске у поређењу са објављеним минималним смртоносним дозама за људе.[14][15] На Новом Зеланду, тетродотоксин је откривен у приближно 30% узорака шкољки. Концентрације су биле ниске осим у шкољки Paphies australis, која се сматра ендемском за Нови Зеланд, и у којој је је тетродотоксин константно детектован у нивоима од 0,044 мг/кг или више.[16]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Симптоми тровања надуваном рибом су слични онима описаним за паралитичко тровање шкољкама, укључујући:

  • мучнину и повраћање који су уобичајени рани симптоми,
  • почетно пецкање и утрнулост усана, језика и прстију
  • парализе екстремитета;
  • атаксија;
  • тешкоће у говору;
  • смрт услед гушења изазваног респираторном парализом.

Сличност симптома није изненађујућа јер тетродотоксин, иако се хемијски разликује од сакситоксина, такође блокира натријумове канале. Није идентификован антидот за тетродотоксин и лечење је подржавајуће. Токсичност тетродотоксина је слична оној код сакситоксина, а 1-4 мг представља смртоносну дозу за људе.

Супротстављени ставови[уреди | уреди извор]

Постоји неслагање око токсичности америчке атлантске надуване рибе. Недавно Национална администрација за океане и атмосферу,[17] описује северну надувану рибу (лат. Sphoeroides maculatusс) као нетоксичну и напомиње да је риба продавана дуж атлантске обале као „морска риба“ током Другог светског рата. Међутим,[18] Hemmert, C.D. је у доказао да су изнутрице, кожа и нешто меса лат. S. maculatus ухваћене у Атлантику били токсични,[19][20][21] су такође известили да је S. maculatus токсичан. Са Западне обале САД, су два истраживача известила,[22] да је пацифичка врста лат. S. annulatus често токсична, док је врста лат. Arothron hispidus одговорна за најмање седам смртних случајева на Хавајима.

Фугу сашими:је танко исечена надувана риба
Званична лиценца издата кувару из Токија за припрему надуване рибе издата од гувернера Токија. У Јапану, свака локална префектура има свој систем квалификација за куваре, тако да није дозвољено да кувари из једне префектуре служе фугу у другим префектурама.

Велепродаја, припрема и продаја надуване рибе као хране у Јапану је под најстрожим условима за јавно здравље, и може да буде припремана само од стране обучених и сертификованих кувара за надувану рибу. Међутим и поред тога није сасвим елиминисала опасност од једења ове рибе, па тако је надувана риба и даље главни узрок смртоносне интоксикације храном у Јапану. Укратко, једење отровних пуфера је у најбољем случају игра руског рулета.

Све америчке надуване рибе могу бити потенцијално токсичне. Како постоји превише варијабли у пословању са надуваном рибом, њихова продаја би требало да буде забрањена у Сједињеним Америчким Државама. Ову тему је документовао и опширно расправљао Halstead, B.W..[23][6]

Имајући у виду ове извештаје, чинило би се мудрим искључити надувану рибу, било домаћу или увезену, из комерцијалних канала у САД барем док се не изврши одговарајућа процена степена ризика који они могу представљати. ФДА је недавно одобрила увоз јапанске надувене рибе за потребе ресторане у Сједињеним Америчким Државама. Иако су наметнути веома строги захтеви у покушају да се осигура да риба није токсична, континуирано јапанско искуство би требало да покрене питања у вези са безбедношћу овог процеса у америчкој јавности.[24]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се обично поставља на основу медицинске историје и токсичног синдрома. Нивои тетродотоксина могу помоћи у потврђивању дијагнозе ако је историја тровања нејасна.[25]

Дијагноза се углавном поставља на основу знакова и симптома пацијента у присуству позитивне историје конзумирања надувене рибе или откривања тетродотоксина у остацима хране. Ако су остаци хране недоступни, одређивање тетродотоксина у пацијентовом урину и/или плазми методама масене спектрометрије (МС) је од суштинског значаја за потврду дијагнозе.[26]

Иако су објављене различите методе за одређивање тетродотоксина, већина њих није доступна у мањим местима, али и у већини земаља.

Терапија[уреди | уреди извор]

Историја исхране пре почетка терапије је важна, посебно код млађих пацијената који имају неспецифичне неуролошке знакове и симптоме након оброка. Здравствени радници треба да буду свесни стања тровања надуваном рибом како би ранано и правилно започели одговарајуће лечење:[2]

  • Повраћање треба изазвати ако је отрована особа будна и ако је појела рибу у року од 3 сата.
  • Како особа може постати парализована, одмах спровести вештачко дисање којим се може одржавти особу у животу све док не буде могућа медицинска помоћ у болничком одељењу за хитне случајеве.
  • Брзо окренути особу на бок ако дође до повраћања.[2]

Према томе како не постоји познати антидот основа терапије које се показало да смањују смртност је:[27]

  • пружање жртви респираторне подршке или механичке вентилације онолико колико треба да се токсин потпуно излучи,
  • испирање желуца како би се махенички уклонила затрована храна.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Уз боље познавање стања и добре интензивне неге, примећено је да је стопа смртних случајева драматично опала са 80% на 33% у периоду од 1974. до 1979. у поређењу са раним 20. веком.[28]

Верује се да пацијенти који преживе дуже од 24 сата од тровања имају добре шансе за опоравак.[29]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Halstead, B.W. 1967. Poisonous and Venomous Marine Animals of the World, Vol. I, pp. 83-87 ; Vol. II, pp. 679-844. U.S. Government Printing Office, Washington, D.C.
  2. ^ а б в „Pufferfish Poisoning”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-25. 
  3. ^ Yong, Y. S.; Quek, L. S.; Lim, E. K.; Ngo, A. (2013-12-04). „A Case Report of Puffer Fish Poisoning in Singapore”. Case Reports in Medicine (на језику: енглески). 2013: e206971. ISSN 1687-9627. doi:10.1155/2013/206971. 
  4. ^ World Health Orgainszation, “(Aquatic marine and freshwater) biotoxins. nvironmental health criteria,” Tech. Rep. 37, World Health Organization, Geneva, Switzerland, 1984.
  5. ^ Страјер, Л. 1991. Биокемија. Школска књига: Загреб.
  6. ^ а б Halstead, B.W. 1988. Poisonous and Venomous Marine Animals of the World, 2nd rev. ed. Darwin Press, Princeton, N.J. 1168 pp.
  7. ^ Mosher, H., and F.A. Fuhrman. 1984. Occurrence and origin of tetrodotoxin. Pp. 333-334 in E.P. Ragelis, editor. , ed. Seafood Toxins. American Chemical Society, Washington, D.C.
  8. ^ Narita, H., S. Matsubara, N. Miwa, S. Akahane, M. Murakami, T. Goto, M. Nara, T. Noguchi, T. Shida, and K. Hashimoto. 1987. Vibrio alginolyticus a TTX-producing bacterium isolated from the starfish Astropecten polyacanthus . Nippon Suisan Gakk. 53:617-621.
  9. ^ Sugita, H., J. Iwata, C. Miyajima, T. Kubo, T. Noguchi, K. Hashimoto, and Y. Deguchi. 1989. Changes in microflora of a puffer fish Fugu niphobles with different water temperatures. Marine Biology 101:299-304
  10. ^ Hemmert, C.D. 1974. Tetraodon (puffer fish) poisoning. Memorandum of Florida Department of Health, Tallahassee, Fla.
  11. ^ HDH (Hawaii Department of Health). 1988. Fish Poisoning in Hawaii. Advisory Leaflet. Honolulu, Hawaii.
  12. ^ Ogura, Y. 1971. Fugu (puffer fish) poisoning and the pharmacology of crystalline tetrodotoxin in poisoning. Pp. 139-159 in L.L. Simpson, editor. , ed. Neuropoisons, Vol. I. Plenum Press, New York.
  13. ^ Nagashima Y, Matsumoto T, Kadoyama K, Ishizaki S, Taniyama S, Takatani T, et al. Tetrodotoxin poisoning due to smooth-backed blowfish, Lagocephalus inermis and the toxicity of L. inermis caught off the Kyushu coast, Japan. Shokuhin Eiseigaku Zasshi. 2012. 53(2):85-90
  14. ^ Тurner AD, Dhanji-Rapkova M, Coates L, Bickerstaff L, Milligan S, O'Neill A, et al. Detection of Tetrodotoxin Shellfish Poisoning (TSP) Toxins and Causative Factors in Bivalve Molluscs from the UK. Mar Drugs. 2017 Aug 30. 15 (9):
  15. ^ Hort V, Arnich N, Guérin T, Lavison-Bompard G, Nicolas M. First Detection of Tetrodotoxin in Bivalves and Gastropods from the French Mainland Coasts. Toxins (Basel). 2020 Sep 16. 12 (9):[Medline]. [Full Text].
  16. ^ Boundy MJ, Biessy L, Roughan B, Nicolas J, Harwood DT. Survey of Tetrodotoxin in New Zealand Bivalve Molluscan Shellfish over a 16-Month Period. Toxins (Basel). 2020 Aug 10. 12 (8):[Medline]. [Full Text].
  17. ^ NOAA (National Oceanic and Atmospheric Administration). 1988. Japan's "Fugu" (Puffer Fish) Market Advisory. Doc/NOAA/NMFS, Washington, D.C. 1 p.
  18. ^ Hemmert, C.D. 1974. Tetraodon (puffer fish) poisoning. Memorandum of Florida Department of Health, Tallahassee, Fla.
  19. ^ Lalone, R.C., E.D. DeVillez, and E. Larson. 1963. An assay of the toxicity of the Atlantic puffer fish Sphoeroides maculatus . Toxicon 1:159-164.
  20. ^ Larson, E., L.R. Rivas, R.C. Lalone, and S. Coward. 1959. Toxicology of the Western Atlantic Puffer Fish of the Genus Sphoeroides . The Pharmacologists 1:70 (Abstract)
  21. ^ Larson, E., R.C. Lalone, and L. Rivas. 1960. Comparative toxicity of the Atlantic pufferfishes of the genera Sphoeroides, Lactophrys, Lagocelhalus and Chilomycterus . Fed. Proc. 19:388 (Abstract).
  22. ^ Goe, D.R., and B.R. Halstead. 1953. A preliminary report of the toxicity of the Gulf puffer, Sphoeroides annulatus. Calif. Fish and Game 39:229-232.
  23. ^ Halstead, B.W. 1967. Poisonous and Venomous Marine Animals of the World, Vol. I, pp. 83-87 ; Vol. II, pp. 679-844. U.S. Government Printing Office, Washington, D.C.
  24. ^ Halstead, B.W. 1988. Poisonous and Venomous Marine Animals of the World, 2nd rev. ed. Darwin Press, Princeton, N.J. 1168 pp.
  25. ^ H. Y. Chen, C. W. Juan, T. L. Kao, and C. Y. Liu, “Central nervous system effects of puffer fish (tetrodotoxin) poisoning,” Journal of Emergency Critical Care Medicine, vol. 162, no. 3, article 21, 2010.
  26. ^ K. S.-Y. Leung, B. M.-W. Fong, and Y.-K. Tsoi, “Analytical challenges: determination of tetrodotoxin in human urine and plasma by LC-MS/MS,” Marine Drugs, vol. 9, no. 11, pp. 2291–2303, 2011.
  27. ^ Lago J, Rodríguez LP, Blanco L, Vieites JM, Cabado AG. Tetrodotoxin, an Extremely Potent Marine Neurotoxin: Distribution, Toxicity, Origin and Therapeutical Uses. Mar Drugs. 2015 Oct 19. 13 (10):6384-406. [Medline].
  28. ^ World Health Orgainszation, “(Aquatic marine and freshwater) biotoxins. nvironmental health criteria,” Tech. Rep. 37, World Health Organization, Geneva, Switzerland, 1984.
  29. ^ „Tetrodotoxin Toxicity: Practice Essentials, Pathophysiology, Etiology”. 2021-08-09. 

Спољшње везе[уреди | уреди извор]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).