Пређи на садржај

Троил и Кресида

С Википедије, слободне енциклопедије

Насловна страна Троила и Кресиде у кварто-издању из 1609.

Троил и Кресида (енгл. Troilus and Cressida), такође позната под насловом Трагедија Троила и Кресиде (енгл. The Tragedy of Troilus and Cressida), драма је Вилијама Шекспира, вероватно написана 1602. године.[1][2] Прича је смештена у Троји, током Тројанског рата; Кресида, ћерка тројанског свештеника Калханта, заљубљује се у Троила, сина тројанског краља Пријама, и бива одведена као ратна заробљеница код Грка. У исто време, Агамемнон покушава да приволи Ахила да се врати у борбу и сукоби са тројанским јунаком Хектором.

Тон драме се смењује између разуздане комедије и мрачне трагедије. Читаоци и позоришна публика често тешко разумеју како би требало да реагују на ликове. Фредерик С. Боас назвао ју једним од Шекспирових „проблемских комада”. Ова драма је постала предмет живе критичке расправе.

Дело је на српски језик први превео Жарко Ј. Илијћ 1898. године.[3]

Ликови

[уреди | уреди извор]

Тројанци

[уреди | уреди извор]
  • Пријам, краљ Троје
  • Пријамова деца: Касандра (пророчица), Хектор, Троил, Парис, Дејфоб, Хелен и Маргарелон (ванбрачни син)
  • Андромаха, Хекторова жена
  • Енеја, војсковођа
  • Антенор, војсковођа
  • Калхант, жрец који је прешао Грцима
  • Кресида, Калхантова ћерка
  • Александар, Кресидин слуга
  • Пандар, Кресидин ујак

Грци

[уреди | уреди извор]

Радња

[уреди | уреди извор]
Илустрација Кресиде из Графичке галерије Шекспирових хероина Е. Џ. Појнтера

У седмој години Тројанског рата, тројански принц по имену Троил заљубљује се у Кресиду, ћерку тројанског свештеника који је пребегао на грчку страну. Троилу у његовом настојању да освоји Кресиду помаже њен ујак, Пандар. У међувремену, у грчком логору, врховни заповедник Агамемнон пита се зашто су његове војсковође толико обесхрабрене и песимистичне. Мудри и лукави Улис му открива да проблеми у војсци потичу од недостатка поштовања према ауторитету, што је изазвано Ахиловим понашањем. Највећи међу грчким јунацима, Ахил одбија да се бори и уместо тога проводи време у свом шатору са својим саборцем (и љубавником) Патроклом, исмевајући старешине. Убрзо потом, из Троје стиже изазов на двобој који упућује принц Хектор, највећи тројански ратник. Улис одлучује да уместо Ахила у борбу пошаље својеглавог и приглупог Ајанта, надајући се да ће та увреда погодити Ахилову сујету и натерати га да се врати у рат.

У Троји, синови краља Пријама расправљају о томе да ли вреди настављати рат или би требало вратити Јелену Грцима и окончати сукоб. Хектор се залаже за мир, али га на крају надвлада ватреност Троила, који жели да се борба настави. У грчком логору, Терсит, Ајантов подругљиви слуга, вређа свакога ко му се нађе на путу. Његов господар, у међувремену, добија почасти од стране заповедника уместо намргођеног Ахила и треба следећег дана да се бори са Хектором.

Те ноћи, Пандар спаја Троила и Кресиду. Након што се закуну да ће једно другом вечно бити верни, он их одводи у ложницу да испуне своју љубав. У међувремену, Кресидин отац, издајнички тројански свештеник Калхант, моли грчке заповеднике да размене једног тројанског заробљеника за његову ћерку, како би поново био са њом. Заповедници пристају, и следећег јутра — на ужас Троила и Кресиде — размена се обавља, а један грчки војсковођа, Диомед, одводи Кресиду из Троје. Тога поподнева, Ајант и Хектор се боре, али се двобој завршава без победника. Након што Хектор и Ахил размене увреде, Хектор и Троил вечерају са Грцима под заставом примирја. Када логор утоне у сан, Улис доводи Троила до Калхантовог шатора, где тројански принц из скровишта гледа како Кресида пристаје да постане Диомедова љубавница.

Диомед и Кресида, Ангелика Кауфман (1789)

Следећег дана, упркос злим предосећањима своје жене, сестре и оца, Хектор излази на бојно поље, а огорчени и сломљеног срца Троил прати га у борбу. Тројанци потискују Грке, али у боју гине Патрокло, што коначно изазива Ахила да се укључи у борбу, вођен осветом. Ахил не успева да победи Хектора у двобоју, али га касније хвата ненаоружаног и, заједно са групом грчких ратника, свирепо га убија. Потом Ахил вуче Хекторово тело преко бојног поља везано за своје коње. Тројански јунаци се повлаче у град да оплакују свог палог јунака.

Извори

[уреди | уреди извор]

Причу о наговарању Ахила да се врати у битку Шекспир је преузео из Хомерове Илијаде (вероватно у преводу Џорџа Чепмана), као и из различитих средњовековних и ренесансних прерада овог епа, док је прича о Троилу и Кресиди витешка романса који не припада грчкој митологији.

Шекспиру је за саму причу послужило више извора, међу којима се истиче епска песма Троил и Кресида Џефрија Чосера, као и Troy Book Џона Лидгејта и превод дела Recuyell of the Historyes of Troye, који је урадио Вилијам Какстон.[4]

Две приче у драми Троил и Кресида — љубавна прича главних ликова и ратна дешавања која се углавном врте око Хектора, Ајанта и Ахила — потичу из потпуно различитих извора. Док ратна дешавања имају древно порекло и чине средиште тројанског циклуса у Хомеровим еповима, нарочито у Илијади, прича о Троилу и Кресиди припада наративној традицији средњег века: она не потиче из грчке митологије, већ из средњовековних наративних мотива који се јављају у прерадама популарног материјала.

Најраније појављивање ове приче датирано је између 1155. и 1160. године,[5] као допуна коју је унео Беноа де Сен-Мор у свом Роману о Троји, написаном за двор краља Хенрија Плантагенета.[6] Беноа је, са своје стране, проширио приче Диктиса Крићанина и Дареса Фрижанина из касноантичког периода, које су се надовезивале на материјал Илијаде, уносећи у њих сопствени љубавни подтекст. Роман о Троји је, заузврат, послужио као извор Бокачовој поеми Il Filostrato, која је била главни извор за Чосерову песму Троил и Кресида (око 1380. године); Шекспир је добро познавао Чосерово дело.[7] Друге верзије те приче, као што су Лидгејтово дело Troy Book и Какстонов Recuyel of the History of Troy, биле су у Шекспирово време у оптицају у Енглеској и он их је највероватније познавао.[7][8]

Ова је прича била веома популарна међу драмским писцима почетком 17. века, па је могуће да је Шекспира надахнула нека савремена драма. Представа Гвоздено доба Томаса Хејвуда такође приказује Тројански рат и причу о Троилу и Кресиди, али није сигурно да ли је његова или Шекспирова верзија настала прва.[9] Поред тога, Томас Декер и Хенри Четел написали су драму под називом Троил и Кресида отприлике у исто време када и Шекспир, али је та драма сачувана само у облику фрагментарног прегледа заплета.[10]

Датум настанка

[уреди | уреди извор]
Насловна страна Троила и Кресиде у Првом фолију (1623)

Верује се да је драма написана око 1602. године, недуго након што је Шекспир завршио Хамлета. Објављена је у кварто-формату у два одвојена издања, оба 1609. године. Није познато да ли је драма уопште извођена у време настанка, јер се два издања међусобно противрече: једно насловном страницом најављује да је представа недавно изведена на сцени, док друго у предговору тврди да је то „нова драма која никада није приказана”.[11]

Драма је уписана у Регистар Занатлијске компаније 7. фебруара 1603. године, од стране књижара и штампара Џејмса Робертса, уз напомену да су је изводили Људи лорда Чемберлена, Шекспирова трупа. Објављивање је уследило 1609. године, када су књижари Ричард Бонијан и Хенри Воли поново регистровали драму 28. јануара 1609, а потом те године издали прво кварто-издање, у два облика. Прво издање наводи да је драма „изведена од стране слуга Његовог Величанства у театру Глоуб”, док друго изоставља помен театра и у предговору тврди да је ово „нова представа, која никада није истрошена сценом нити излизана аплаузом простоте”.[12]

Неки тумачи (попут данског шекспиролога Георга Брандеса из позног 19. века) покушали су да помире ова противуречна тврђења, сматрајући да је драма првобитно настала између 1600. и 1602. године, али да је у великој мери ревидирана — могуће и од друге руке — непосредно пре штампања 1609. године.[13] Драма је запажена по својој горкој и саркастичној природи, сличној делима која је Шекспир писао између 1605. и 1608. године, као што су Краљ Лир, Кориолан и Тимон Атњанин. Према овом тумачењу, изворна верзија драме била је више налик романтичним комедијама које је Шекспир писао око 1600. године, попут Како вам драго и Богојављенске ноћи, док је каснија ревизија унела мрачније елементе — остављајући коначан резултат као мешавину различитих тонова и намера.[14]

Кварто-издање означава драму као историјску, под насловом Чувена историја Троила и Кресиде, док је у Првом фолију сврстана међу трагедије, под насловом Трагедија Троила и Кресиде. Збрка је додатно појачана чињеницом да у оригиналном отиску Првог фолија странице ове драме нису нумерисане, наслов није наведен у садржају, а сама драма изгледа као да је „угурана” између историјских и трагичних комада. На основу ових доказа, научници закључују да је драма у Фолио уврштена веома касно и додата тамо где је било слободног простора.[15]

Анализа и критике

[уреди | уреди извор]

Тешкоће у одређивању времена настанка ове драме занемарљиве су у поређењу са тешкоћама њеног жанровског одређења.

Познати књижевни критичар из 19. века, Фредерик С. Боас, тврдио је да Троил и Кресида (заједно са драмама Равном мером и Све је добро што се добро сврши) заслужује посебну категорију — „проблемску драму”.[16] Овај израз потиче из друштвено ангажованих драма Боасових савременика, попут Хенрика Ибсена и Џорџа Бернарда Шоа, и односи се на драму која се усредсређује на друштвени или политички проблем, представљен тако да подстиче расправу, али не нуди једноставно решење.[17] Ипак, према Ентонију Б. Досону, сама суштина Троила и Кресиде лежи управо у њеној загонетности: „Она је и даље пуна недоумица, али се то сада схвата као врлина, а не као мана —— њене тешкоће рађају нова значења, њене препреке су плодотворне.”[18]

Џонатан Бејт је један од многих савремених аутора који драму сматрају сатиром, намерно усмереном против јуначког и романтичног стила новог и популарног Хомеровог превода Џорџа Чепмана. Он као пример наводи циничан однос Пандара према ноћном сусрету заљубљених и слаби, „женствени” говор наводно храбрих ратника. Ратник у блиставом оклопу који изговара пролог драме могао је бити пародија на комедију Poetaster Бена Џонсона.[19]

Иако је у Првом фолију драма постављена између историјских и трагичних комада, првобитна намера уредника била је да следи иза Ромеа и Јулије, чиме би се јасно сврстала међу трагедије којима стилски и тематски припада, без обзира на то што нема класичну трагичну структуру заплета. Тек је кашњење у штампарском процесу довело до тога да буде „убачена” након Хенрија VIII, када је коначно објављен цео том.[15] Данас се Троил и Кресида најчешће сврстава међу такозване „проблемске комедије”, заједно са Равном мером и Све је добро што се добро сврши. Кроз целу драму може се уочити како се Шекспиров тон постепено мења — од лако комичног до дубоко трагичног.

Књижевна критичарка и списатељица Џојс Керол Отс написала је да ове промене у тону заправо допуњују вредности које Шекспир у драми доводи у питање: љубав, част и друштвени поредак. За њу је дело Троил и Кресида једна од најзанимљивијих драма икада написаних, а у њеним очима делује изузетно „модерно”. Она сматра да је ово дело нови облик савремене трагедије — велико егзистенцијално сведочанство:

Троил и Кресида, најзбуњујућа и најдвосмисленија од свих Шекспирових драма, делује савременом читаоцу као модерно сведочанство — својим истраживањем бројних неверстава, својом критиком трагичних претензија и, изнад свега, својом имплицитном расправом између онога што је суштинско у људском животу и онога што је само егзистенцијално, бави се темама двадесетог века. … То је трагедија посебне врсте — „трагедија” чија је суштина у самој немогућности традиционалне трагедије.[20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Stage director John Barton notes that, should the metre demand it, Troilus should be pronounced with three syllables: Barton, John (1984). Playing Shakespeare. London: Methuen. стр. 41. ISBN 978-0-413-54790-3. 
  2. ^ Nicola, James B. (2002). Playing the audience : the practical actor's guide to live performance. New York: Applause Theatre & Cinema Books. стр. 204. ISBN 9781557834928. 
  3. ^ Shakespeare, William; Шекспир, Виљем (1898). Троил и Кресида. Београд. 
  4. ^ Palmer, Kenneth (ed., 1982). Troilus and Cressida (Arden Shakespeare: Second Series). London: Methuen.
  5. ^ Roberto Antonelli "The Birth of Criseyde – An Exemplary Triangle: 'Classical' Troilus and the Question of Love at the Anglo-Norman Court" in Boitani, P. (ed) The European Tragedy of Troilus, 1989, стр. 21—48  (Oxford: Clarendon Press) .
  6. ^ Reid, Lindsay Ann (2014). Ovidian Bibliofictions and the Tudor Book. Abingdon, England: Routledge. стр. 73. ISBN 9781409457350. 
  7. ^ а б W. W. Greg: The Printing of Shakespeare's "Troilus and Cressida" in the First Folio. In: Papers of the Bibliographical Society of America. Band 45, 1951, S. 273–282.
  8. ^ Theodore Morrison, The Portable Chaucer, Viking Press, 1949, p. 363.
  9. ^ Hillebrand, Harold N (ур.). Troilus and Cressida (1953 изд.). Philadelphia: Lippincott. стр. 462. OCLC 1429813. 
  10. ^ „Troilus and Cressida – Lost Plays Database”. Folger Shakespeare Library. Приступљено 29. 9. 2022. 
  11. ^ Bevington, David (1999). „Editing Informed by Performance History: The Double Ending of Troilus and Cressida”. Ур.: Potter, Lois; Kinney, Arthur F. Shakespeare, text and theater : essays in honor of Jay L. Halio. Newark, NJ: University of Delaware Press. стр. 298–9. ISBN 0-87413-699-7. „Never clapper-clawed with the palms of the vulgar.” 
  12. ^ Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion 1564–1964, Baltimore: Penguin; pp. 501–503.
  13. ^ Rollins, Hyder E. (1917). „The Troilus-Cressida Story from Chaucer to Shakespeare”. PMLA. Modern Language Association of America. 32 (3): 428. JSTOR 457022. doi:10.2307/457022. hdl:2027/uc1.31210004302681 Слободан приступ. 
  14. ^ Stritmatter, Roger (2009). „The Tortured Signifier: Satire, Censorship, and the Textual History of "Troilus and Cressida<span style="padding-right:0.2em;">"”Неопходна новчана претплата. Critical Survey. 21 (2): 70—71. ISSN 0011-1570. JSTOR 41556313. doi:10.3167/cs.2009.210204. 
  15. ^ а б Bate, Jonathan; Rasmussen, Eric, ур. (2007). The RSC Shakespeare : the complete works. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 55, 1460. ISBN 978-0-230-00350-7. 
  16. ^ Boas, Frederick S. (1910). Shakespeare and his predecessors. New York: C. Scribner's Sons. pp. 369–370
  17. ^ „Problem play”. 
  18. ^ Dawson, Anthony B. (2003). Introduction. Troilus and Cressida. New York: Cambridge UP. p. 6
  19. ^ Bate, Rasmussen (2007) pp. 1456, 1460
  20. ^ Oates, Joyce Carol (1966/1967). "The Tragedy of Existence: Shakespeare's Troilus and Cressida". Originally published as two separate essays, in Philological Quarterly, Spring 1967, and Shakespeare Quarterly, Spring 1966.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Троил_и_Кресида&oldid=30571479”