Тројан (митологија)
Тројан је троглаво словенско хтонско божанство, повезано са римским императором Трајаном.[1] У народним причама описан је као биће са три главе, са козјим или магарећим ушима, које се плаши сунца и креће се само ноћу. Веровало се да дан проводи у свом замку на планини, а да ноћу јаше до својих драгана. Русија је сматрана Трајановом земљом.
Порекло
[уреди | уреди извор]По мишљењу Нидерлеа, али и других научника, култ Тројана код Словена потиче од дивинизације римског цара Трајана, који је имао и епитет божански, и чији је култ био и званично подржаван. Нидерле у траговима Тројановог култа код Руса и у фолклору балканских Словена налази спајање старе традиције о Миди, Дедалу и Икару — са поштовањем према римском цару Трајану, преузетим код Словена из влашке традиције. Чајкановић је Тројана изједначио са Триглавом балтичких Словена, који је, као и Световид, био ноћни коњаник и бог рата, сродан са германским Воданом.[2] За Тројаново име се везују разна културноисторијска, локална предања и приповетке.[1]
Веровања
[уреди | уреди извор]На највишем месту Цера, постоји и данас Тројанов град у ком је, према предању, живео Цар Тројан који је имао три главе од којих је једна јела људе, друга стоку, а трећа рибу. Он је током дана живео у свом граду на Церу, а ноћио у граду Ширину, на Сави, пет минута пошљавши од Митровице ка селу Засавици. Народ то више није могао да подноси, па су отишли Светом Димитрију, који га је служио, и замоле га да упита Тројана чега се боји.[3]
| „ | Само се бојим сунца, одговори Тројан, а никога више под небом. | ” |
Свети Димитрије, дознавши то, дао је коњима пуне зобнице песка уместо јечма, а људима каже да свим својим петловима поваде језике како не би певањем објавили Тројану зору. То њега омете, те се одоцни, али ипак побегне, но сунце га ухвати; он се зарије под пласт сена; али дође бик те преврне пласт, и он се растопи.[3]
По предању, верује се да је Тројан током бежања оглувео на месту где је сада село Глушци; да су му отпали табани у селу Табановићу; да је ослепео у Слепачевићу; да је изгубио штит у Штитару; и највећа несрећа да му се десила у селу Десићу.[3]
Споменици
[уреди | уреди извор]Споменици Трајановог имена нису ретки. У Кијевској губернији показује се и данас Тројанов вал (бедем); у Румунији: Valul lui Trajan, (Тројанов шанац); masa lui Trajan (Трајанов сто стена), pratul lui Trajan (Тројанова ливада); у Бугарској: Тројанов друм, кога Турци зову Трајан јол; напокон у нашој држави се у Мостару један мост зове Трајанов мост; у Далмацији рушевине града Burnum-а зову се Трајанов замак; рушевине неког старог града крај Новог Пазара такође се зову Тројановим именом, на концу Трајанова табла и остаци на Дунаву, и град Кулина порушен у средњем веку такође носи Тројаново име.[4]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Пешић & Милошевић Ђорђевић 1996, стр. 245.
- ^ Кулишић, Петровић & Пантелић 1970, стр. 300-301.
- ^ а б в Милићевић 1876, стр. 423.
- ^ Васиљев 1928.
Литература
[уреди | уреди извор]- Васиљев, Спасоје (1928). Словенска митологија. Србобран.
- Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
- Караџић, Вук С. (1852). Српски рјечник — истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Беч: У штампарији јерменског манастира.
- Милићевић, Милан Ђ. (1876). Кнежевина Србија (PDF). Београд: У државној штампарији.
- Пешић, Радмила; Милошевић Ђорђевић, Нада (1996). Народна књижевност. Београд: Требник.
- Толстој, Светлана М.; Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9.
