Тунгуски народи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Подручја настањена тунгуско-манџурским народима

Тунгуски народи или тунгуско-манџурски народи су народи који говоре тунгуским језицима. Настањени су на подручју источног Сибира и прихваћени су као посебна група, одвојена од монголских и туркијских народа. Први европски опис тунгуских народа дао је холандски трговац и путник Исак Маса 1612. године.[1]

Етимологија[уреди]

Ријеч Тунгуз води поријекло од ријечи донки, што на тунгуском значи „човјек”.[2] Постоји мишљење да ријеч настала од тунгуског назив за свињу, тунгус.[2] Неки научници мисле да је назив настао од кинеске ријечи Дунху (東胡, „источни варвари”).[3] Ова „могућа сличност у савременом изговору води до широко распрострањене претпоставке да су Источни Ху били Тунгузи у језику. Међутим, постоји мала основа за ову теорију”.[4]

Локација[уреди]

Највећи тунгуско-манџурски народ су Манџурци, којих има око 10 милиона. Поријеклом су из Манџурије, која се данас налази на сјевероистоку Кине, али након освајања Кине у 17. вијеку, били су скоро потпуно асимиловани у Хан Кинезе. Процес се нарочито убрзао током 20. вијека. Сибо народ је подгрупа Манџураца.

Евенки живе у Евеншкој аутономној области у Русији. Удегејци су народ који живи у Приморској и Хабаровској Покрајини, такође у Русији.

Народи[уреди]

Тунгуски народи се према језику којим говоре најчешће групишу у северну (тунгуску) и јужну (манџурску) групу, а јужни се даље деле на југозападну и југоисточну подгрупу.

Референце[уреди]

  1. Lach, Donald F.; Kley, Edwin J. Van (1. 12. 1998). Asia in the Making of Europe, Volume III: A Century of Advance. Book 4: East Asia. University of Chicago Press. стр. 1757. ISBN 978-0-226-46769-6. 
  2. 2,0 2,1 Müller, Max (1855). The Languages of the Seat of War in the East: With a Survey of the Three Families of Language, Semitic, Arian, and Turanian : with an Appendix on the Missionary Alphabet ; [with an Ethnogr. Map]. Williams and Norgate. стр. 95. 
  3. Czaplicka, Marie Antoinette (1999). The Collected Works of M.A. Czaplicka. Psychology Press. стр. 88. ISBN 978-0-7007-1001-0. 
  4. Pulleyblank (1983). стр. 452.

Литература[уреди]