Пређи на садржај

Туркијски језици

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
„Турски језици” преусмерава овде. Не поистовећивати са Турски језик.
туркијски језици
турски језици
турскотатарски језици
Географска распрострањеностцентрална Азија, северна Азија, југозападна Азија, источна Европа и југоисточна Европа
Језичка класификацијаједна од светских примарних језичких породица (према неким изворима део је алтајске макропородице језика)
  • туркијски језици
Прајезикпратуркијски језик
Подподела
ISO 639-5trk
Глотологturk1311[1]
{{{mapalt}}}
Географска распрострањеност различитих група туркијских језика:
  Кипчачки језици
  Огурски језици
  Огуски језици
  Аргујски језик
  Карлучки језици
  Сибирски језици

Туркијски језици (турски језици или турскотатарски језици[2]), језичка су породица од најмање 35[3] језика, које говоре туркијски народи од југоисточне Европе и Средоземља до Сибира и западне Кине, а било је приједлога да је дио алтајске макропородице језика.[4][5]

Турскијске језике говори око 170 милиона људи као матерњи језик, а укупан број говорника туркијских језика, укључујући оне који их говоре као други језик, је преко 200 милиона.[6][7][8] Туркијски језик са највећим бројем говорника је турски језик, који се говори већином у Анадолији и дијелом на Балканском полуострву, док турски као матерњи језик говори око 40% говорника туркијских језика.[5]

Особина туркијских језика је самогласничка хармонија, аглутинација, као и недостатак граматичког рода.[5]

Придев турски се односи на народ Турке и њихов језик, док се туркијски односи на ширу групу сродних народа и језика.

Туркијски језици се много не разликују, тако да постоји одређен степен разумевања међу свим говорницима. Често су границе између језика више политичке него лингвистичке природе.

Ови језици су распрострањени у југоисточној Европи, западној, централној и северној Азији – од Балкана до Кине. Кроз имигрантске заједнице, туркијски језици су присутни у централној и западној Европи.

Класификација

[уреди | уреди извор]
  Распрострањеност туркијских језика међу другим светским језичким породицама
Број (проценат) говорника језика из туркијске језичке породице

Туркијски језици:[9]

Најважнији туркијски језици

[уреди | уреди извор]

Три најраспрострањенија туркијска језика су:

Остали већи туркијски језици:

Сродност са другим породицама језика

[уреди | уреди извор]

Туркијски језици имају одређених сличности са монголским, тунгуским, корејским и јапанским језицима. Због ових сличности неки лингвисти су предлагали хипотезу о постојању алтајске макропородице језика, али данас ову хипотезу одбацује већина лингвиста.[10][11] Такође су због сличности „алтајских језика” са уралским језицима, ови језици сматрани делом хипотетичке уралско-алтајске макропородице језика.[12][13][14] Међутим, ни за једну од ових хипотеза не постоји довољно доказа, а данас се постојање сличности између ових језика објашњава постојањем дуготрајног контакта између њих.

Основне речи у туркијским језицима

[уреди | уреди извор]
Српски Старотурски Турски Азерски Туркменски Татарски Казахски Узбечки Ујгурски
мајка ana anne/ana ana änä ana ana ona ana
рука qol kol qol kol qul qol qo'l kol
улица yol yol jol ýol yul jol yo'l yol
земља torpaq toprak torpaq topraq tufraq topıraq tuproq tupraq
крв qan kan qan gan qan qan qon qan
пепео kül kül kül kül köl kül kul kül
вода su su su suw su suw suv su
бело ağ ak ağ ak aq aq oq aq
црно qara kara qara garä qara qara qora qara
црвено qızıl kızıl qızıl gyzyl qızıl qızıl qizil qizil
плаво göy gök göy gök kük kök ko'k kök

Опште карактеристике

[уреди | уреди извор]
  • Репертоар од 20–30 сугласника, 8 самогласника, једноставна структура речи без нагомилавања сугласника
  • Неки туркијски језици (туркменски, јакутски) разликују дужине вокала
  • Самогласничка хармонија у говорном и (обично) у писаном језику
  • Аглутинативна творба речи и деклинација која се постиже додавањем суфикса
  • Придеви се не деклинирају
  • Не постоје облици за множину
  • Одсуство члана
  • Одсуство граматичког рода
  • Ред речи је субјекат-објекат-глагол

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Turkic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ др Слободан Зечевић. Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 36: Bulletin du Musée Ethnographique de Belgrade. Етнографски музеј у Београду. стр. 22. ISSN 0350-0322. 
  3. ^ Dybo A.V., (20050311224856). „Chronology of Türkic languages and linguistic contacts of early Türks” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 11. 03. 2005. г. Приступљено 25. 07. 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ), Moskow, 2007, p. 766, (In Russian)
  4. ^ Gordon, Raymond G. (2005). „Ethnologue: Languages of the World, Fifteenth edition. Language Family Trees – Altaic”. Приступљено 18. 3. 2007. 
  5. ^ а б в Katzner, Kenneth (март 2002). Languages of the World, Third Edition. Routledge, an imprint of Taylor & Francis Books Ltd. ISBN 978-0-415-25004-7. 
  6. ^ Brigitte Moser, Michael Wilhelm Weithmann, Landeskunde Türkei: Geschichte, Gesellschaft und Kultur, Buske Publishing, 2008, pp. 173
  7. ^ Deutsches Orient-Institut, Orient, Vol. 41, Alfred Röper Publushing, 2000, pp. 611
  8. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г. Приступљено 25. 7. 2015. 
  9. ^ Johanson, Lars (1998), The History of Turkic 
  10. ^ Vovin, Alexander. „The End of the Altaic Controversy In Memory of Gerhard Doerfer.”. Central Asiatic Journal. 49 (1): 71—132.  , 2005,.
  11. ^ Georg, Stefan; et al. „Telling General Linguists about Altaic.”. Journal of Linguistics. 35 (1): 65—98.  , 1999,.
  12. ^ Sinor 1988, стр. 710
  13. ^ George van DRIEM: Handbuch der Orientalistik. Volume 1 Part 10. BRILL 2001. стр. 336.
  14. ^ M. A. Castrén, Nordische Reisen und Forschungen. V, St.-Petersburg, 1849

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Katzner, Kenneth (март 2002). Languages of the World, Third Edition. Routledge, an imprint of Taylor & Francis Books Ltd. ISBN 978-0-415-25004-7. 
  • Johanson, Lars. (1998). „The History of Turkic”. Ур.: Johanson, Lars; Csató, Éva Ágnes. The Turkic Languages. London, New York: Routledge. стр. 81—125. Архивирано из оригинала 08. 04. 2011. г. Приступљено 11. 11. 2016. 
  • Akhatov G. Kh. 1960. "About the stress in the language of the Siberian Tatars in connection with the stress of modern Tatar literary language" .- Sat *"Problems of Turkic and the history of Russian Oriental Studies." Kazan. (језик: руски)
  • Akhatov G.Kh. 1963. "Dialect West Siberian Tatars" (monograph). Ufa. (језик: руски)
  • Baskakov, N.A. 1962, Introduction to the study of the Turkic languages. 1969. . Moscow. (језик: руски)
  • Boeschoten, Hendrik & Lars Johanson. (2006). Turkic languages in contact. ISBN 3-447-05212-0. . Turcologica, Bd. 61. Wiesbaden: Harrassowitz.
  • Clausen, Gerard (1972), An etymological dictionary of pre-thirteenth-century Turkish, Oxford: Oxford University Press  .
  • Deny, Jean et al. 1959–Philologiae Turcicae Fundamenta. Wiesbaden: Harrassowitz. 1964. .
  • Dolatkhah, Sohrab (2016), Parlons qashqay. In: collection "parlons ". Paris: L'Harmattan.
  • Dolatkhah, Sohrab. 2016. Le qashqay: langue turcique d'Iran. CreateSpace Independent Publishing Platform (online).
  • Dolatkhah, Sohrab. 2015. Qashqay Folktales. CreateSpace Independent Publishing Platform (online).
  • Johanson, Lars & Éva Agnes Csató (ed.). The Turkic languages. London: Routledge. 1998. ISBN 0-415-08200-5. ..
  • Johanson, Lars. 1998. „The history of Turkic.”. 20110408063746. Архивирано из оригинала 08. 04. 2011. г. Приступљено 11. 11. 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) In: Johanson & Csató, pp. 81–125.
  • Johanson, Lars. 1998. "Turkic languages." In: Encyclopædia Britannica. CD 98. Encyclopædia Britannica Online, 5 sept. 2007.[1]
  • Menges, K. H. (1968), The Turkic languages and peoples: An introduction to Turkic studies, Wiesbaden: Harrassowitz  .
  • Öztopçu, Kurtuluş. 1996. Dictionary of the Turkic languages: English, Azerbaijani, Kazakh, Kyrgyz, Tatar, Turkish, Turkmen, Uighur, Uzbek. . London: Routledge. ISBN 0-415-14198-2. 
  • Samoilovich, A. N. (1922), Some additions to the classification of the Turkish languages . Petrograd.
  • Schönig, Claus. 1997–1998. "A new attempt to classify the Turkic languages I-III." Turkic Languages 1:1.117–133, 1:2.262–277, 2:1.130–151.
  • Starostin, Sergei A., Anna V. Dybo, and Oleg A. Mudrak. (2003), Etymological Dictionary of the Altaic Languages., Leiden: Brill, ISBN 90-04-13153-1  .
  • Voegelin, C.F. & F.M. Voegelin. (1977). Classification and index of the World's languages. New York: Elsevier. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Туркијски језици на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Туркијски_језици&oldid=30597255”