Турма

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Турма је била основна коњичка јединица у војсци Римске Републике и Принципата почев од 3. века п.н.е.[1] У Византији, турме су биле мање војно-териториторијалне јединице у доба тематског система (610-1081).[2]

Рим[уреди | уреди извор]

Римска коњица била је по броју и квалитету једна од најслабијих у старом веку. При крају 6. века п.н.е. Рим је, поред 84 центурије пешака, имао свега 6 центурија коњаника. Легија је имала 4.200 пешака, али само 300 коњаника. Касније се број коњичких центурија попео на 18. Коњаници су били наоружани копљем, а заштићени шлемом, кожним оклопом и штитом. У доба манипуларне фаланге (3. век п.н.е) коњица је формирана у турме (30 коњаника) од по 3 декурије. Коњица свих легија постројавала се на крилима фаланге (турме су образовале поредак обично у 5 врста) и штитила јој крила и бокове, али је употребљавана и за удар против непријатељеве коњице и у бок фаланге. Врло често су коњаници сјахивали за борбу пешке, па пошто би постигли успех, појахали би и даље се борили на коњима. Тада се у Риму ствара посебна каста витезова (лат. equites), који су, као богати људи, служили у коњици. Командант римске коњице (лат. magister equitum) био је у доба диктатуре први помоћник и заменик диктатора; коњицом легије командовали су префекти и трибуни.[1]

Византија[уреди | уреди извор]

У доба тематског система (610-1081) у Византији, турме су биле мање војно-териториторијалне јединице подређене темама[a]: свака тема састојала се од по неколико турми. Тако је тема Тракесијанаца у југозападној Малој Азији првобитно била турма теме Анатолика.[2]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Обе територијалне јединице добиле су име по војним јединицама: тема изворно значи одред, а турма - вод коњаника.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 554. 
  2. 2,0 2,1 Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига. стр. 112—115. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига. 
  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод.