Тур де Франс 2025. било је 112. издање етапне бициклистичке трке, једне од три гранд тур трке — Тур де Франса. Старт трке био је 5. јула 2025. у Лилу, док је последња етапа вожена 27. јула до Париза, гдје је био циљ на Јелисејским пољима, након паузе од годину дана када је последња етапа вожена у Ници.
Укупна дужина трке износила је 3.301,9 km. Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након десете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као седам равних, шест брдских, шест планинских и два хронометра. Ишло се кроз четири од пет планинских масива у Француској: Пиринеје, Централни масив, Алпе и Журу, а цијела рута је вожена потпуно у Француској први пут послије 2020. Вожено је укупно 68 успона, од чега 9 екстра категорије укључујући Отакам, Кол ди Турмале, Мон Ванту и Кол де ла Лоз, 4 прве категорије, 13 друге, 16 треће и 26 четврте категорије, а нису вожени успони Алп д’Иез, Кол д’Изоар, Гран Коломбје и Кол д’Обиск. Највиша тачка био је успон Кол де ла Лоз са 2.304 m надморске висине, а такође је био и најдужи успон на трци, дуг 26,5 km. Укупно је циљ осам етапа био на успону, од чега пет на успону екстра категорије, а по једна на успону прве, друге и треће категорије.
Тур је освојио Погачар четири и по минута испред Вингегора, што му је био четврти освојени Тур, док је на трећем мјесту завршио Липовиц. Џонатан Милан је освојио класификацију по поенима испред Погачара, који је освојио брдску класификацију, док је Липовиц освојио класификацију за најбољег младог возача, Бен Хили награду за најагресивнијег возача, а Визма—лејз а бајк тимску класификацију. Погачар је остварио четири етапне побједе, а Милан, Мерлије и Аренсман по двије.
На трци су учествовала 23 тима, са по осам возача.[1] Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују пошто је трка била у ворлд туру прије 2017. године,[2][3] док су два најбоља про тур тима за претходну сезону такође имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују,[4] а организатори су имали могућност да додијеле још двије специјалне позивнице.[5]
Лото и Израел—премијер тех су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2024.[6] Про тур тимови и организатори су тражили да се додијели још једно мјесто за гранд тур трке, али су неки ворлд тур тимови били против тога,[7] док су из тима Визма—лејз а бајк истакли да ће то смањити безбједност возача.[8] UCI је крајем марта одобрио додатно мјесто за све гранд тур трке,[9] а организатори Тура — Amaury Sport Organisation, додијелили су специјалне позивнице тимовима Тотал енержис, Тудор про сајклинг и Уно—Х мобилити.[10]
Од 184 возача, њих 49 возило је Тур по први пут, међу којима су били Иван Ромео, Лоренс Пичи, Џонатан Милан, Тимен Аренсман, Кејден Гроувс и Хонатан Нарваез.[11] Најмлађи дебитант је био Ромео, а најстарији Берт ван Лерберге,[11] док је такође Ромео био најмлађи возач на цијелој трци са 21 годином и 323 дана,[12] а најстарији је био Герент Томас из тима Инеос гренадирс, са 39 година и 41 дан.[12] Возачи који су наступили долазили су из 27 држава,[13] осам држава је имало преко десет возача: Француска 38, Белгија 29, Холандија 13, Уједињено Краљевство и Италија по 11, Аустралија, Њемачка и Шпанија по 10.[13] Томас је објавио да ће му то бити последњи Тур де Франс и да ће завршити каријеру на крају сезоне.[14]
Највећи фаворити су били Тадеј Погачар и Јонас Вингегор. Погачар је освојио Тур три пута, а 2024. је освојио Ђиро д’Италију, Тур де Франс и Свјетско првенство у друмској вожњи, поред других етапних и једнодневних трка, док је Вингегор освојио Тур 2022. и 2023. а њих двојица су освојили Тур сваки пут од 2020. и завршили су на прва два мјеста сваки пут од 2021.[16] Погачар је 2021. освојио испред Вингегора, након чега је Вингегор 2022. и 2023. освојио испред Погачара, а затим Погачар 2024. испред Вингегора. Њих двојица никада у каријери нису завршили Тур испод другог мјеста; Погачар је возио пет пута, три пута је освојио и два пута је завршио на другом мјесту, док је Вингегор возио четири пута, по два пута је освојио и два пута је завршио на другом мјесту, а медији су њихов дуел означили као најбољи у историји Тур де Франса.[17][18] Укупна временска разлика између њих двојице на пет издања Тур де Франса која су возили је била минут и 25 секунди и корист Погачара.[19] Поред њих, велики фаворит је био и Ремко Евенепул који је 2024. завршио на трећем мјесту на дебију, док су други фаворити били Примож Роглич који је пет пута освајао гранд тур трке, Жоао Алмеида, Флоријан Липовиц који је возио заједно са Рогличем, Матео Јоргенсон који је возио за Вингегора, Матијас Скелмосе и Карлос Родригез.[20][21]
Класификацију по поенима је 2024. освојио Бинијам Гирмај уз три етапне побједе, 33 поена испред Јаспера Филипсена, чиме је постао први црни афрички побједник неке класификације на Тур де Франсу.[22] Највећи фаворити су били Тим Мерлије који је возио Тур први пут послије 2021. а у току сезоне је остварио десет побједа, Џонатан Милан који је дебитовао на Туру и Метју ван дер Пул.[23] Други фаворити су били Гирмај, Филипсен, Арно де Ли, Ваут ван Арт, Филипо Гана, Брајан Кокар и Погачар, који је 2024. завршио на четвртом мјесту у класификацији, а медији су објавили да је зелена мајица једина коју није освојио на Туру и да му одговара рута са доста етапа чији је циљ на успонима.[24]Петер Саган, седмоструки побједник класификације изјавио је да ако је он освојио седам пута, Ван дер Пул може једном.[25]
У брдској класификацији највећи фаворити су били углавном возачи који се боре за освајање Тура, јер представљају и најбоље брдаше.[26] Погачар је освојио Тур и брдску класификацију 2020. и 2021. након чега су организатори одлучили да укину правило према којем су се на брдским циљевима који су уједно и циљ етапе додјељивали дупли бодови.[27] И послије тога, Вингегор је освојио Тур и брдску класификацију 2022. седам бодова испред Сајмона Гешкеа, али је 2023. класификацију освојио Чиконе, док су Вингегор и Погачар завршили у првих пет,[28] а 2024. је освојио Ричард Карапаз испред Погачара и Вингегора.[29] Погачар и Вингегор су били највећи фаворити за освајање, док су други фаворити били Лени Мартинез, Мајкл Сторер, Сантијаго Буитраго, Жилијен Алафилип, Феликс Гал, Клемен Шампусен, Оскар Онли и Ленерт ван Етвелт.[30]
У класификацији за најбољег младог возача највећи фаворит је био Евенепул који је освојио 2024. на свом дебију на трци, док је други велики фаворит био Липовиц који је Критеријум ди Дофине 2025. завршио на трећем мјесту, иза Погачара и Вингегора.[31] Други фаворити су били Родригез који је 2023. завршио је на петом мјесту у генералном пласману и на другом у класификацији за најбољег младог возача, Скелмосе који је освојио класификацију за најбољег младог возача на Вуелта а Еспањи 2024. Лени Мартинез за којег је његов тим Бахреин—викторијус објавио да је будући побједник Тур де Франса, Ван Етвелт који је дебитовао на Туру, Онли који је завршио на трећем мјесту Тур де Свис 2025., Кевин Вокелен који је Тур де Свис завршио на другом мјесту, Илан ван Вилдер и Џо Блекмор.[31]
Укупан новчани фонд на Туру 2025. износио је 2.305.250 евра.[32][33] Побједник је добио 500.000, другопласирани 200.000, трећепласирани 100.000, док су сви возачи који су завршили од 20 до 160 мјеста у генералном пласману добијали по 1.000 евра.[34] Побједници брдске и класификације по поенима добијали су по 25.000, другопласирани по 15.000, трећепласирани по 10.000, а награде су добијали возачи до осмог мјеста.[35] Побједник класификације за најбољег младог возача добио је 20.000 евра, другопласирани 15.000, трећепласирани 10.000 и четвртопласирани 5.000 евра.[36] Најагресивнији возач цијеле трке добио је 20.000 евра, побједник тимске класификације 50.000, другопласирани 30.000, трећепласирани 20.000, четвртопласирани 12.000 и петопласирани 8.000 евра.[35] Лидер генералног пласмана добијао је по 500 евра дневно, лидери брдске, класификације по поенима и класификације за најбољег младог возача добијали су по 300 евра, док је најбољи млади возач на свакој етапи појединачно добијао 500 евра, а најагресивнији возач на свакој етапи по 2.000 евра.[37]
Побједник сваке појединачне етапе добијао је 11.000 евра, другопласирани 5.500, трећепласирани 2.800, а новац је добијало првих 20 возача на етапи, са тим да су возачи од 15 до 20 мјеста добијали по 300 евра.[37] Сувенир Анри Дегранж је награда која се сваке године додјељује возачу који први пређе преко успона са највећом надморском висином.[38][39] На трци 2025. то је био Кол де ла Лоз, а први возач преко успона добио је 5.000 евра.[37] Сувенир Жак Годе је награда која се сваке године додјељује возачу који пређе први преко успона Кол ди Турмале ако се тај успон вози,[40] а возач који је прешао први преко њега добио је 5.000 евра.[41] Прва три возача преко успона екстра категорије добијали су 800, 450 и 300 евра, тројица првопласираних возача преко успона прве категорије добијали су 650, 400 и 150 евра, двојица првопласираних преко успона друге категорије добијали су 500 и 200 евра, првопласирани возач преко успона треће категорије добијао је 300 евра, а првопласирани преко успона четврте категорије 200 евра.[37] Први возач који је сакупио 50 поена у брдској класификацији добио је 5.000 евра у част 50 година постојања класификације.[35] На пролазним циљевима на свим етапама осим на хронометрима првопласирани возач је добијао 1.500 евра, другопласирани 1000, а трећепласирани 500, док је најбољи тим на свакој етапи добијао 2.800 евра.[37] Организатори су од 2025. успоставили награду за најбољег сувозача која се додјељивала на недељном нивоу и за најбољег сувозача цијеле трке. Најбољи сувозач сваке од три недеље добио је 2.000 евра, а најбољи сувозач на трци добио је 3.000 евра.[35]
Бодове у UCI свјетском рангирању добило је првих 60 возача.[43] Побједник трке је добио 1.300, другопласирани 1.040, трећепласирани 880, четвртопласирани 750, а петопласирани 620.[43] Бодове је добијало првих 15 возача на свакој етапи, побједник 180, другопласирани 130, а трећепласирани 95, док је лидер трке добијао по 20 бодова на свакој етапи.[43] Побједници брдске и класификације по поенима добили су по 180 бодова, другопласирани по 130, а трећепласирани по 95.[43]
Успон Мон Ванту, на којем је био циљ етапе 16, што је био први пут од 2013. да је на том успону био циљ неке етапе.
Дана 30. новембра 2023. објављено је да ће Тур стартовати у Лилу,[44] а комплетну руту је 29. октобра 2024. представио Кристијан Придом.[45] Укупна дужина трке износила је 3.301,9 km. Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након десете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као седам равних, шест брдских, шест планинских и два хронометра.[46] Описано је да се састоји из два дијела, да су првих десет етапа равне и брдске, а затим планинске у Пиринејима и Алпима, док је циљ последње етапе на Јелисејским пољима у Паризу.[47][48] Циљ последње етапе је враћен у Париз након паузе од годину дана када је последња етапа вожена у Ници.[49] Ишло се кроз четири од пет планинских масива у Француској: Пиринеје, Централни масив, Алпе и Журу, а цијела рута је вожена потпуно у Француској први пут послије 2020.[50] Вожено је укупно 68 успона, од чега 9 екстра категорије укључујући Отакам, Кол ди Турмале, Мон Ванту и Кол де ла Лоз, 4 прве категорије, 13 друге, 16 треће и 26 четврте категорије, а нису вожени успони Алп д’Иез, Кол д’Изоар, Мон Ванту, Гран Коломбје и Кол д’Обиск.[36][51] Највиша тачка био је успон Кол де ла Лоз са 2.304 m надморске висине,[52] а такође је био и најдужи успон на трци, дуг 26,5 km.[53] Укупно је циљ осам етапа био на успону, од чега пет на успону екстра категорије, укључујућиКол де ла Лоз и Мон Ванту, а по једна на успону прве, друге и треће категорије.[51][54] Вожена су два хронометра од укупно 44 километра, равни на деветој етапи дуг 33 km и брдски на етапи 13 дуг 11 km.[47]
Часопис Rouleur је написао да су успони у другом дијелу трке неумољиви,[55] а часопис Vélo Magazine је написао да се очекује доста драме на етапама чији је циљ на успонима, као и на експлозивним етапама за бјегунце.[56] Погачар је изјавио да је рута брутална и да му се посебно свиђа брдски хронометар на успону Перагид, јер никад није возио хронометар на том успону.[57]
У мају 2025. је објављено да ће се на етапи 21 на Јелисејским пољима возити кругови у Паризу са успоном Коте де ла буте Монмартр прије циља на Јелисејским пољима.[58] Евенепул, који је побиједио на друмској трци на Олимпијским играма 2024. која је вожена на тој рути, истакао је да му се то не свиђа, Ван Арт је изјавио да је то опасно, а Филипсен да је штета али да то не значи да спринтери неће моћи да се боре за побједу.[59][60][61]
Прва етапа је вожена у Лилу, била је углавном равна и сматрало се да ће спринтери да се боре за прву жуту мајицу. На око 17 km до циља тим Визма—лејз а бајк је раздвојио групу по вјетру, у првој групи је остало око 30 возача а отпали су бројни спринтери и возачи који се боре за генерални пласман. У спринту је побиједио Филипсен испред Гирмаја чиме је узео прву жуту мајицу на трци и у каријери, док је група у којој су били Евенепул, Роглич, Липовиц, Родригез, Скелмосе, и Онли завршила 39 секунди иза.[87] Током етапе су пали Филипо Гана и Стефан Бисежер и морали су да напусте трку.[88]
Метју ван дер Пул, остварио је једну етапну побједу и носио је жуту мајицу на четири етапе.
На другој етапи вожена су три успона у последњих 30 километара. У финишу су нападали Вингегор, Јоргенсон, Вокелен и Липовиц али нису могли да се одвоје и на циљ је дошла мања група у којој је Ван дер Пул побиједио у спринту испред Погачара и преузео је жуту мајицу.[89]
На трећој етапи је вожен један успон четврте категорије, возачи су нападали у првих 20 километара, али нису могли да се одвоје и оду у бијег након чега су престали да нападају. На пролазном циљу је у спринту Кокар отишао у лијеву страну испред Филипсена који га је закачио и пао, због чега је морао да напусти трку, а Кокар се извинио и изјавио је да је изгубио равнотежу.[90] У последња три километра се десио пад у којем су учествовали Евенепул и Јорди Меус, а у спринту је побиједио Мерлије испред Милана у фото финишу.[91] Награда за најагресивнијег возача није додијељена, а медији су објавили да се током 99% етапе није десило ништа вриједно помена.[92]
На четвртој етапи је вожено неколико кратких стрмих успона, на последњем успону Рамп сен Илер са просјечним нагибом од 10,6% Погачар је напао, што је пратио само Вингегор, а на спусту их је достигла мања група коју је предводио Евенепул. Јоргенсон и Евенепул су нападали али нису могли да се одвоје, а у спринту је побиједио Погачар испред Ван дер Пула, чиме је остварио стоту побједу у каријери, а Ван дер Пул је задржао жуту мајицу.[93]
На петој етапи је вожен хронометар дуг 33 km, на којем је побиједио Евенепул 16 секунди испред Погачара, док је Вингегор завршио преко минут иза. Жуту мајицу је преузео Погачар 42 секунде испред Евенепула и 59 секунди испред Вокелена, док је Вингегор пао на четврто мјесто, минут и 13 секунди иза.[94]
Шеста етапа је вожена у швајцарској Нормандији, вожено је шест кратких успона, у бијег је отишла група од осам возача, одакле је Хили напао на 42 km до циља, што нико није пратио. До краја је повећавао предност и побиједио је скоро три минута испред Квина Симонса, што му је била прва етапна побједа на Туру у каријери. Ван дер Пул је завршио минут и 29 секунди испред главне групе и поново је преузео жуту мајицу секунду испред Погачара.[95]
На седмој етапи вожен је два пута успон Мур де Бретањ у последњих 20 километара. На 6,5 km до циља десио се пад у којем је учествовало неколико возача, међу којима је био Алмеида који је сломио ребро али је наставио етапу.[96] У спринту на успону Погачар је побиједио испред Вингегора и преузео је жуту мајицу 54 секунде испред Евенепула, након што је Ван дер Пул изгубио минут и 20 секунди, док су Роглич, Скелмосе, Родригез и Липовиц завршили 20 секунди иза, Енрик Мас 50, а Алмеида преко пет минута иза.[97]
На осмој етапи, Милан је побиједио у спринту испред Ван Арта и Гроувса, чиме је остварио прву побједу у каријери на Туру и преузео је зелену мајицу, за лидера класификације по поенима, испред Погачара.[98] То је такође била прва побједа неког италијанског возача на Тур де Франсу послије Винченца Нибалија 2019.[99] На деветој етапи у бијег су отишли на почетку етапе Ван дер Пул и његов сувозач Јонас Рикарт, а Ван дер Пул је достигнут у последњих неколико стотина метара и у спринту је побиједио Мерлије испред Милана и Де Лија.[100][101] Током етапе, Алмеида је напустио трку због повреда након пада на седмој етапи.[102] Етапа је била друга најбржа у историји Тур де Франса, са просјечном брзином од 50.013 km/h, након потјере за возачима Алпесин—декунинка.[103]
Десета етапа је вожена на Дан Бастиље, због чега је дан одмора помјерен за уторак умјесто у понедељак послије девете етапе као обично.[104] вожено је осам успона, а циљ је био на успону Пуј де Санси. У бијег је отишла група од 29 возача, од којих су се на последњем успону одвојила четири возача, гдје је Хили радио на челу, након чега је Сајмон Јејтс напао двапут и отишао од осталих. Јејтс је побиједио девет секунди испред Тимена Аренсмана, док је на трећем мјесту завршио Хили.[105] У главној групи је Јоргенсон нападао неколико пута, сваки пут је пратио Погачар, који је затим напао на последњем успону, што је пратио само Вингегор и завршили су три секунде испред Липовица и Јоргенсона, а шест испред Евенепула и Роглича. Погачар је дошао на циљ четири минута иза Хилија, који је захваљујући томе преузео жуту мајицу 29 секунди испред Погачара и бијелу мајицу минут и по испред Евенепула.[106] Он је тако постао четврти ирски возач који је носио жуту мајицу на Туру, послије Шеја Елиота 1963, Шона Келија 1983. и Стивена Роуча 1987.[107]
Послије првог дана одмора, на етапи 11 вожена су четири кратка успона у швајцарској 50 километара, од којих је последњи био Коте де пех Давид дуг 800 метара са просјечним нагибом од 12,4%, а чији је врх био на 8,8 km до циља. Након велике борбе у бијег је отишла група од пет возача, а затим је за њима кренула група од још пет возача у којој су били Ван дер Пул и Ван Арт.[108] На претпоследњем успону је напао Јонас Абрахамсен, што је пратио само Мауро Шмит и стекли су 20 секунди предности испред остале тројице возача, док је група пратилаца заостајала 35 секунди. На последњем успону је Ван дер Пул напао, стигао групу испред и отишао од ње, а до последњих 5 километара смањио је заостатак иза водећег двојца на 15 секунди. У спринту је Абрахамсен побиједио у фото финишу испред Шмита, док је Ван дер Пул завршио на трећем мјесту, седам секунди иза. Абрахамсену је то била прва етапна побједа на некој гранд тур трци, као и прва побједа на гранд тур тркама за тим Уно—Х мобилити.[108] У главној групи је Погачар пао у последњих 10 километара, група га је чекала и завршили су са истим временом, три и по минута иза Абрахамсена.[109]
Циљ етапе 12 је био на успону Отакам, у бијег је отишла група од 52 возача, која је стекла два минута предности испред главне групе. На успону Отакам, УАЕ тим емирејтс ХРГ је радио на темпо, достизали су бјегунце, а на 12 km до циља је напао Погачар, што нико није могао да прати. Вингегор је кренуо за њим, али је Погачар до краја повећавао предност и побиједио је два минута и десет секунди испред Вингегора, док је на трећем мјесту завршио Липовиц, а затим Тобијас Халанд Јоханесен и Онли три минута иза, Вокелен и Евенепул три и по минута иза, Гал и Роглич четири минута иза, Кристијан Родригез седам, Јоргенсон десет, Карлос Родригез 12, а Хили 13 минута иза. Погачар је преузео жуту мајицу три и по минута испред Вингегора, док је Евенепул на трећем мјесту заостајао четири минута и 45 секунди, а Липовиц пет и по минута.[110]
Тимен Аренсман (десно) током етапе 20, остварио је двије етапне побједе.
На етапи 13 вожен је брдски хронометар дуг 10,9 km, Лук Плап је поставио вријеме од 24 минута и 58 секунди, што је за 38 секунди поправио Роглич, а затим је Вингегор поставио вријеме за 44 секунде брже од Роглича. Погачар је стартовао последњи, поставио је вријеме од 23 минута и побиједио је 36 секунди испред Вингегора и минут и 20 секунди испред Роглича, док је Евенепул завршио два и по минута иза. То је била четврта етапна побједа за Погачара на трци 2025. и 21 на Тур де Франсу у каријери. У генералном пласману, повећао је предност на четири минута испред Вингегора, као и седам и по минута испред Евенепула, који је задржао треће мјесто шест секунди испред Липовица.[111]
На етапи 14 вожена су четири успона, од којих два екстра категорије. На почетку успона Кол ди Турмале Евенепул је отпао, а затим је напустио трку.[112] Тим Судал—Квик-степ је објавио да је напустио трку како би спасио остатак сезоне, да мора да пази да не би због неколико дана изгубио неколико мјесеци.[113] Аренсман је напао из бијега на последњем успону и отишао од осталих. У групи је Вингегор нападао неколико пута, Погачар је пратио, а Гал и Липовиц су долазили до њих кад би успорили. Аренсман је побиједио минут испред Погачара који је напао у финишу и завршио четири секунде испред Вингегора. Након што је Евенепул напустио трку, Липовиц је дошао на треће мјесто у генералном пласману, минут и по испред Онлија и преузео је бијелу мајицу.[114]
На почетку етапе 15 десио се пад због којег се група раздвојила, а у другој групи су остали Вингегор и Липовиц. Групе су се спојиле и у бијег је отишло 15 возача. На првом успону је још возача напало из групе и отишло у бијег, а затим се на челу трке издвојила група од осам возача. Тим Веленс је напао на 43,5 km до циља, што нико није пратио и брзо је стекао 30 секунди предности. До краја је повећавао предност и побиједио је минут и по испред Виктора Кампенартса, чиме је остварио побједе на све три гранд тур трке.[115] На трећем мјесту је завршио Алафилип, одспринтавши групу преосталих бјегунаца која је дошла на циљ минут и 36 секунди иза Веленса, а када је прешао линију циља славио је мислећи да је побиједио, о чему је изјавио да му се приликом пада сломио радио и да је изгледао као идиот спринтајући за побједу.[116]
Послије другог дана одмора, циљ етапе 16 је био на успону Мон Ванту, који је био једини успон који је вожен на етапи. У бијег је отишла група од 36 возача, а на Мон Вантуу су се одвојили Валентен Паре Пентре, Хили и Буитраго, који је затим отпао. У спринту је Паре Пентре побиједио испред Хилија, чиме је остварио прву етапну побједу за француску на трци 2025. Погачар је завршио двије секунде испред Вингегора, као и преко минут испред Роглича и Липовица. Хили је захваљујући времену које је надокнадио у бијегу дошао на девето мјесто у генералном пласману, а Роглич на пето, прескочивши Вокелена.[117]
Етапа 17 је била прва спринтерска послије девете етапе, али се десио пад при уласку у последњи километар због чега су бројни спринтери остали иза. У спринту мање групе побиједио је Милан испред Меуса, а захваљујући 61 поену које је скупио на етапи, повећао је предност на 72 поена испред Погачара.[118] Послије етапе изјавио је да ће дати све од себе да освоји што више поена до краја, али да Погачар и даље може да освоји класификацију.[119]
Етапа 18 је сматрана краљевском, вожена су три успона екстра категорије, од којих је циљ био на успону Кол де ла Лоз. У бијег је отишла група од 14 возача, укључујући Гала и Роглича, али је тим Визма—лејз а бајк радио јако на темпо на другом успону, Кол де ла Маделене након чега је Вингегор напао, што је пратио само Погачар. Њих двојица су достигли прву групу и до врха успона су стекли 30 секунди испред Липовица, два минута испред Онлија и Халанд Јоханесена и четири минута испред Вокелена. По равном су успорили, у бијег су отишли О‘Конор, Ејнер Рубио и Јоргенсон, а затим је за њима кренуо Липовиц који је стекао два и по минута испред главне групе, али је заостајао минут иза водећих, док су се до групе вратили сви остали конкуренти за генерални пласман.[120] Јоргенсон је отпао почетком успона Кол де ла Лоз, а на 16 km до циља је О‘Конор напао и отишао од Рубиа. Група је достигла Липовица на 10 km до циља, који је брзо и отпао, а након њега су отпали Халанд Јоханесен, Сеп Кус и Гал. О Конор је побиједио на етапи, Вингегор је напао при врху што су пратили само Погачар и Онли, а затим је Погачар напао и завршио је на другом мјесту, десет секунди испред Вингегора, док је Онли завршио на четвртом мјесту. Липовиц је завршио три и по минута иза О‘Конора, као и минут и 40 секунди иза Онлија и задржао је треће мјесто у генералном пласману 22 секунде испред Онлија, док је О‘Конор дошао на десето мјесто у генералном пласману након што је Карлос Родригез напустио трку.[121]
На етапи 19 је првобитно требало да буде вожено пет успона, али због избијања заразног нодуларног дерматитиса код говеда на Кол де Сезију рута је смањена на 93,1 km и нису вожена два успона.[82] На последњем успону Ла Плањ, Аренсман је нападао неколико пута и одвојио се од групе, сачувао је предност до краја и побиједио је двије секунде испред Вингегора и Погачара, чиме је остварио другу побједу на трци. На успону је отпао Онли и завршио је 40 секунди иза Липовица.[122]
Погачар у нападу на успону Коте де ла буте Монмартр на последњој, етапи 21.
На етапи 20, у бијег је отишла група од 13 возача, у којој је био Жордан Жегат који је био на 11 мјесту у генералном пласману, четири минута иза О‘Конора. Гроувс је напао на 16,5 km до циља и побиједио је 54 секунде испред Френка ван ден Брука, чиме је остварио побједе на свакој гранд тур трци. Жегат је завршио скоро шест минута испред О’Конора и дошао је на десето мјесто у генералном пласману.[123]
Последња етапа је вожена у Паризу, са циљем на Јелисејским пољима, али је додат успон Коте де ла буте Монмартр који је вожен три пута, а врх је био на 6,8 km до циља.[124] Времена за генерални пласман су неутралисана на 50,3 km до циља, на почетку првог од три завршна круга, из безбједносних разлога на успону Коте де ла буте Монмартр јер је почела да пада киша.[125] На другом прелазу преко успона Погачар је напао и одвојила се група од шест возача, а затим је напао на последњем прелазу, што је пратио само Ван Арт који је напао при врху и отишао од њега. До краја је сачувао предност и побиједио је 19 секунди испред трочлане групе коју је одспринтао Давиде Балерини.[126]
Погачар је освојио Тур де Франс четврти пут, четири минута и 24 секунде испред Вингегора, док је на трећем мјесту завршио Липовиц, 11 минута иза Погачара, чиме је постао први њемачки возач који је завршио Тур на подијуму послије Андреаса Кледена 2006.[127][128] Липовиц је такође освојио класификацију за најбољег младог возача, поставши први њемачки побједник класификације послије Јана Улриха 1998.[129] Брдску класификацију је освојио Погачар по трећи пут, класификацију по поенима Милан испред Погачара, поставши трећи италијански побједник класификације послије Франка Битосија и Алесандра Петакија, као и први дебитант који је освојио класификацију послије Петера Сагана 2012.[130] Тим Визма—лејз а бајк је освојио тимску класификацију, а Хили је добио награду за најагресивнијег возача цијеле трке, чиме је постао други ирски добитник награде, послије Дана Мартина 2018.[131]Симоне Конзони је завршио на последњем мјесту, а од 184 возача трку је завршило њих 160, што је била једна од најнижих стопа напуштања трке у 21. вијеку.[132]
Током трке, Џејкоб Вајтхед из часописа The Athletic написао је да је Погачар можда раван Едију Мерксу или је изнад њега.[133] Након трке, организатори су истакли да је последња етапа превазишла њихова очекивања и да ће се рута вјероватно возити и у будућим годинама.[134][135]
На Тур де Франсу, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице за четири класификације, а поред четири главне, постоје још двије класификације за које се не додјељују мајице већ су бројеви возача које носе друге боје како би се разликовали од осталих.
Прва и најважнија класификација био је генерални пласман јер је побједник генералног пласмана такође и побједник трке. Пласман се рачунао тако што су се на времена возача остварена на првој етапи, додавала времена остварена на свакој наредној.[199] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију од 10, 6 и 4 секунде,[200] док је укинуто правило по којем су се секунде бонификације додјељивале на одређеним пролазним циљевима.[201] Возач са најмањим временом у току трку носио је жута мајицу и сматра се побједником Тура на крају трке.[202] У случају да су возачи били изједначени гледале су се стотинке остварене на хронометрима, затим пласман на етапама, а у случају да су били изједначени у свему, гледао се пласман на последњој етапи.[199]
Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Првих 15 возача је добијало поене на свакој етапи, док је број поена који се додјељивао зависио од типа етапе.[203] На етапама категорија 1 и 2, које су биле равније, додјељивао се највећи број поена, 50, 30, 20, 18, 16, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3 и 2 поена, на етапама категорије 3, које су биле средње тешке планинске етапе додјељивао се мањи број поена, 30, 25, 22, 19, 17, 15, 13, 11, 9, 7, 6, 5, 4, 3 и 2, на етапама категорија 4 и 5, тешким планинским етапама, као и на етапама категорије 6, хронометрима, додјељивао се најмањи број поена, 20, 17, 15, 13, 11, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1 поен.[199] На свим друмским етапама је постојао по један пролазни циљ на којем су се додјељивали поени такође за првих 15 возача, 20, 17, 15, 13, 11, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2 и 1 поен.[199] Лидер класификације је носио зелену мајицу,[202] а у случају да су возачи били изједначени, гледао се број етапних побједа, а затим број побједа на пролазним циљевима, док се као последња опција гледала позиција возача у генералном пласману на крају трке.[199] У класификацији су се рачунали само возачи који су завршили цијелу трку, у случају да је неки возач завршио ван временског лимита, али му је предсједник судијске комисије дозволио да настави трку, били су му одузети сви поени у класификацији.[199]
Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона, који су били категоризовани у пет категорија.[204] На успонима екстра категорије поене је добијало осам првопласираних возача, 20, 15, 12, 10, 8, 6, 4 и 2, на успонима прве категорије поене је добијало шест првопласираних возача 10, 8, 6, 4, 2 и 1, на успонима друге категорије поене су добијала четири првопласирана возача 5, 3, 2 и 1, на успонима треће категорије поене су добијала два првопласирана возача, 2 и 1, а на успонима четврте категорије поене је добијао само првопласирани возач, 1 поен.[199] На успону са највећом надморском висином број поена који се додјељивао био је дипломиран, а то је на трци 2025. био Кол де ла Лоз, који је био успон екстра категорије.[199] Лидер класификације носио је тачкасту мајицу,[202] а у случају да су возачи били изједначени прво се гледао број првих мјеста на успонима екстра категорије, затим на успонима прве, друге, треће и четврте категорије, а ако су били изједначени по свему, гледала се позиција у генералном пласману.[199] У класификацији су се рачунали само возачи који су завршили цијелу трку, у случају да је неки возач завршио ван временског лимита, али му је предсједник судијске комисије дозволио да настави трку, били су му одузети сви поени у класификацији.[199]
Флоријан Липовиц, побједник класификације за најбољег младог возача.
Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. У класификацији су се такмичили само возачи млађи од 25 година, односно на трци 2025. возачи који су рођени послије 1. јануара 1999. а лидер се одлучивао према оствареном времену, исто као и за генерални пласман.[199] Лидер је носио бијелу мајицу током трке,[202] а у случају да су возачи били изједначени гледале су се стотинке остварене на хронометру, затим пласман на етапама, а у случају да су били изједначени у свему, гледао се пласман на последњој етапи.[199]
Последња класификација је била тимска класификација, која се рачунала тако што су се на крају сваке етапе сабирала времена прве тројице возача из сваког тима, а водећи тим био је тим са најмањим укупним временом.[200] У случају да су тимови били изједначени у дневној класификацији, рачунала се укупна сума позиција тројице возача на етапи, а у случају и да су и по томе били изједначени гледала се позиција најбоље пласираног возача на етапи.[200] У случају да су тимови били изједначени на крају трке, рачунао се број првих мјеста у тимској класификацији по етапама, а затим број других, трећих, четвртих мјеста итд. док се као последња опција гледала позиција возача у генералном пласману.[200] Сваки тим који би на трци остао са мање од три возача био је дисквалификован из класификације.[200]
Поред главних класификација, постоје мање класификације и награде. Награда за најагресивнијег возача додјељивала се након сваке етапе осим на хронометрима возачу који се, по мишљењу судија, највише трудио и показао најбоље квалитете спортисте.[200] Добитник награде је на наредној етапи носио златни број на жутој позадини.[200] На крају Тура, судије бирају најагресивнијег возача цијеле трке, коме се додјељује признање и новчана награда.[205] Награда Сувенир Анри Дегранж додијељена је возачу који је прошао први преко успона Кол де ла Лоз, а награда Сувенир Жак Годе додијељена је возачу који је прешао први преко успона Кол ди Турмале.[206]
На другој етапи, Ентони Тиржис, који је био трећепласирани у класификацији по поенима, носио је зелену мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Јаспер Филипсен носио жуту мајицу за лидера трке, а другопласирани Бинијам Гирмај је носио бијелу мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача.[209]
На шестој етапи, Јонас Вингегор, који је био трећепласирани у брдској класификацији, носио је тачкасту мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Тадеј Погачар носио жуту мајицу за лидера трке, а другопласирани Тим Веленс је носио мајицу шампиона Белгије,[210] јер су возачи према правилу били обавезни да носе мајице националног шампиона ако нису лидери неке класификације.[211][212]
На етапама 6, 7 и 8, Џонатан Милан, који је био другопласирани у класификацији по поенима, носио је зелену мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Погачар носио жуту мајицу за лидера трке.[213]
На етапама 11 и 12, Ремко Евенепул, који је био другопласирани у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Бен Хили носио жуту мајицу за лидера трке.[214]
На етапама 13, 14, 17 и 18, Лени Мартинез, који је био другопласирани у брдској класификацији, носио је тачкасту мајицу за лидера класификације, јер је првопласирани Тадеј Погачар носио жуту мајицу за лидера трке.[215][216] Из истог разлога је Јонас Вингегор носио тачкасту мајицу на етапама 19 и 20.[217][218]
Пренос уживо на телевизији емитовала је Француска Телевизија у сарадњи са Европском радиодифузном унијом.[219][220] Медији су извијестили да је у просјеку 3,8 милиона људи у Француској свакодневно гледало Тур, што је повећање од 9% у односу на 2024. годину. Десету етапу, која је вожена на на Дан Бастиље, гледало је 5,4 милиона гледалаца у Француској, што је укупни удио од 49,8%. Последњу етапу у Паризу гледало је 8,7 милиона гледалаца, што је највећа гледаност Тура у Француској у последњих 20 година.[221]
^ абДужина етапе 19. је првобитно требала да износи 129.9 km, али је рута промијењена дан пред етапу због избијања заразног нодуларног дерматитиса код говеда на Кол де Сезију и смањена је на 93,1 km и нису вожена два успона.[82][83]
^ абУ марту 2022. недељу дана након почетка инвазије Русије на Украјину, Свјетска бициклистичка унија (UCI) забранила је такмичење тимовима из Русије и Бјелорусије, док је учешће на тркама руских и бјелоруских возача који возе за тимове који су регистровани у другим државама било дозвољено, али без истицања националних симбола.[225][226] У мају 2023. донесена је одлука да сви бициклисти из Русије и Бјелорусије могу да учествују на Свјетском првенству и осталим такмичењима предвиђеним за државе, као „неутрални индивидуални спортисти“, без националних симбола.[227]
^На трећој етапи је било планирано да се додијели награда за најагресивнијег возача, али пошто нико није покушавао да оде у бијег, одлучено је да се награда не додијели.[208]
^Jary, Rachel (29. 10. 2024). „Tour de France 2025 route: Summit finishes, time trials and a return to Paris”. Rouleur. Приступљено 3. 11. 2025. „While the 2025 Tour de France might not feature white roads or cobbles, the climbing in the second half of the race is relentless and the eventual winner of the race will be deserving of the yellow jersey.”
^Farrand, Stephen (30. 10. 2024). „'It'll be pretty brutal' – Tadej Pogačar likes the 2025 Tour de France route”. Cycling News. Приступљено 3. 11. 2025. „"I especially like the Peyragudes time trial, I've never done that climb in a time trial before. It'll be interesting to see what happens but I've had good results in the Pyrenees in the past." [...] "I think it'll be brutal," Pogačar said of [...] the whole 2025 Tour de France.”
.JPG)
.jpg)
Јаспер Филипсен
Метју ван дер Пул
Тадеј Погачар
Бен Хили
Џонатан Милан
Сајмон Јејтс
Јонас Абрахамсен
Валентен Паре Пентре
Бен о’Конор
.jpg)
_-_2025-07-27_-_2.jpg)
Јонас Вингегор (ДАН) 
Флоријан Липовиц (ЊЕМ) 
Феликс Гал (АУТ)
Хонатан Нарваез (ЕКВ)
Серхио Игита (КОЛ)
Сеп Кус (САД) 
Кристијан Родригез (ШПА)
Мајкл Вудс (КАН)
Нелсон Оливеира (ПОР)
Марк Ирши (ШВА)
Кристс Нејландс (ЛЕТ)
Лоренс Пичи (НЗЛ)
Алексеј Луценко (КАЗ)
Едуардо Сепулведа (АРГ)
Бинијам Гирмај (ЕРИ)
Павел Битнер (ЧЕШ)
Камил Градек (ПОЉ)
УАЕ тим емирејтс ХРГ
