Тушт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тушт, Portulaca oleracea
Portulaca oleracea MHNT.jpg
Тушт
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Caryophyllales
Породица: Portulacaceae
Род: Portulaca
Врста: P. oleracea
Биномијална номенклатура
Portulaca oleracea
L.
Самоникла биљка на природном станишту

Тушт (лат. Portulaca oleracea) је једногодишња зељаста биљка из породице Portulacaceae. Зову је још и тушањ, тушац, тушњак и портулак.

Име рода Portulaca потиче од латинске речи portula, што значи „мала врата”, а односи се на величину отвора на плоду кроз које испада семе. Име врсте oleracea значи „зељаст” и означава да је биљка употребљива као поврће.[1] Назив Portulaca за ову врсту налази се још код Плинија и прихваћено је као име рода.[2]

Распрострањеност[уреди]

Тушт потиче из Кине и Индије, где се користио као зачин и поврће. Као такав био је познат још у време Старог Египта. Данас самоникло расте у свим деловима света, а у многим земљама се и даље узгаја.

У нашем поднебљу углавном расте као самоникла биљка, уз куће и путеве, на осунчаним местима, као коров по вртовима и виноградима. Успева само до 800 метара надморске висине.[3]

Изглед и цветање[уреди]

Тушт је ниска, по земљи прилегнута, од подножја разграната једногодишња биљка. Стабљика је округла, месната и сочна, светлозелена или црвенкаста, дуга 5-30 цм. Листови су дебели, меснати и сочни, дуги 1-2 цм. Обрнуто су јајасти, лопатичасти, седећи, сјајни и глатки, светлозелене боје. Цветови су ситни, жућкасти, звездастог облика и растворени само у сунчаним преподневним часовима. Развијају се од јула до октобра.[3] Плод је чаура са поклопцем, пуна ситног, црног, бубрежастог семена. Семе је бројно. Може се развити и до 10.000 семенки по једној биљци. Клија у пролеће друге године, а клијавост задржава и до 40 година.[4]

Услови станишта и узгој[уреди]

Изужетно издржљива и прилагодљива врста, тушт може расти и у најнеповољнијим условима

Тушт најбоље успева на плодном, песковитом тлу, на осунчаним положајима, али је веома отпоран и добро расте и у неповољним условима. Отпоран је на температурне разлике и сушу, а подноси сиромашна земљишта. Када се томе дода и способност да у оваквим условима брзо расте, може се рећи да поседује све особине корова.[5]

Иако је уобичајено је мишљење да тушт представља обичан коров, постоје и опречна. Према неким ауторима тушт је користан коров у њивама зато што расте око главне културе и својим густим и разгранатим стаблом прекрива околно тло, чиме спречава исушивање жемљишта.

Тушт се може и гајити као повртарска врста. Лако се размножава семеном, али и вегетативно, јер се стабљике веома лако саме закорењују.[5] У свету је познато око 40 сорти тушта које се узгајају.[2]

Хемијски састав[уреди]

Листови тушта садрже 20-50 мг% витамина Ц, каротина 1,5-5 мг%. Хранљивост тушта је релативно мала, јер зелени део садржи 92-95% воде, количина беланчевина је мала, 1-2,2%, масти 0,3-0,4, угљених хидрата 1,3-2,2%. Има и гвожђа, калцијума и фосфора.[5]

Употреба[уреди]

Тушт на пијаци у Грчкој

Тушт се често користи као веома укусна самоникла биљка. За јело се може употребити цео сочни надземни део, сиров или куван. Млади листови су благог, кисело-сланог и ароматичног укуса, па се користе у исхрани као салата, сами или помешани са другим поврћем. Старији листови се пре употребе кувају и спремају као вариво, попут другог лиснатог зеленог поврћа или се од њега могу припремити укусне супе и чорбе. Такође се цела биљка може и конзервирати у сирћету, попут корнишона и друге зимнице, при чему се добија пикантан зачин за различита јела. Сушењем тушт губи ароматичаност. Семе се може самлети у хранљиво брашно.[3]

Као лековита биљка тушт се употребљавао још у старој Грчкој. Некада се много препоручивао као лек против скорбута, али је у новије време установљено да, у поређењу са другим врстама поврћа, има релативно малу количину витамина Ц. У новије време откривено је да тушт помаже у повишавању крвног притиска, делујући слично адреналину.[3] Тушт се истиче као врста са највећим садржајем омега 3 масних киселина од свих биљака, а садржи и одређене антиоксидансе. Киселкаст укус потиче од оксалне и јабучне киселине, а њихова количина је највећа када се биљка бере рано ујутро. Свеж тушт садржи доста оксалата, који је познат као један од узрочника стварања камена у бубрегу, па се зато не препоручује претерана конзумација ове биљке.[2]

Тушт показује и извесна биоцидна својства, па се може користити и у борби против гљивица, инсеката и нематода.[6]

Јела припремљена са туштом[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Gligić (1953)
  2. 2,0 2,1 2,2 „Tušt biljka korov uzgoj i lekovitost”. Lekovite biljke. Приступљено 2. 8. 2017. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Грлић (1986). стр. 114-115.
  4. Hulina (1998)
  5. 5,0 5,1 5,2 „Tušt”. Priroda i biljke. Приступљено 2. 8. 2017. 
  6. Кнежевић (2006)

Литература[уреди]

  • Љубиша Грлић (1986), Енциклопедија самониклог јестивог биља, Загреб: Аугуст Цесарец
  • Nada Hulina (1998), Korovi, Zagreb: Školska knjiga, ISBN: 953-0-3117-6
  • Gligić Vojin (1953), Etimološki botanički rečnik, Sarajevo: Veselin Masleša
  • Knežević Mira (2006), Atlas korovne, ruderalne i travnjačke flore, Osijek: Poljoprivredni fakultet, ISBN: 953-6331-49-7

Спољашње везе[уреди]