Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији се догодило 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, СФРЈ, када је криминалац и припадник Зелених беретки Рамиз Делалић звани Ћело, пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Миковића. Овај догађај је био један од повода за почетак ратних сукоба у Сарајеву.[1][2] На скоро свим америчким медијима овај догађај је представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

Злочин[уреди]

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић. Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве. Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви. У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело.[3] Четири криминалца предвођена Рамизом Делалићем су изашла из аутомобила „голф“ и насрнула на младожењиног оца старог свата Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара. Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу одузме сватовско знамење, заставу Српске православне цркве (тробојку са крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони. Након тога је Рамиз Делалић звани Ћело отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.[4]

Злочинци[уреди]

Поред починиоца убиства Рамиза Делалића званог Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, те Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића.[2] Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Рамиз Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.[тражи се извор]

Признање злочина[уреди]

Радио-телевизија Сарајево је након почетка рата у Сарајеву 1992. испред зграде Вијећнице снимила документарни програм о Рамизу Делалићу, у коме је исти приказан као херој. У овој документарној емисији је Рамиз Делалић признао убиство Николе Гардовића, и нагласио да је то био муслимански патриотски акт.[2]

Последице[уреди]

На дан 1. марта 1992, другог дана референдума о независности Босне и Херцеговине на којем су се изјашњавали само Муслимани и Хрвати, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић родом из Прибоја, је пуцао на српску свадбену поворку испред Старе цркве на Башчаршији и при томе убио младожењиног оца Николу Гардовића. Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у другим градовима (Шамац, Дервента.[5][6] Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу команде Југословенске народне армије у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта услиједили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.[тражи се извор]

Крвава свадба[уреди]

Крвава свадба је назив пјесме коју је направио Мирослав Пржуљ, познатији као Лепи Мића, непосредно након убиства старог свата Николе Гардовића.

Потјера и суђење[уреди]

Полиција у Сарајеву се распала. Суђење Рамизу Делалићу и његовим саучесницима је више пута одржано за убиство старог свата Николе Гардовића. Први процес против Рамиза Делалића су покренуле муслиманске власти након почетка рата 1992. године, али је процес одмах обустављен јер је Рамиз Делалић 1992. године постао командант Девете муслиманске бригаде Армије БиХ, што су муслиманске власти оцениле као олакшавајућу околност у корист обуставе суђења. Међутим, суђење није никада завршено, јер је МУП Федерације БиХ више пута хапсио Рамиза Делалића, и пуштао га на слободу, да би потјера за њим поново настављена. Истрага је поново настављена 1996, а у току истражног поступка 1999, Рамиз Делалић је побјегао у Турску и тамо провео двије године. Неколико година касније, Рамиз Делалић је ухапшен у Сарајеву и поступак је поново покренут 2004, али је одмах пуштен да се брани са слободе. Рамиз Делалић знани Ћело родом из Прибоја је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23.30 часова. Полиција Федерације БиХ је изјавила да је убиство било дио обрачуна криминалаца у Сарајеву. Након убиства Рамиза Делалића, суђење је прекинуто. Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству су оптужени Суад Шабовић и Таиб Торлаковић. Таиб Торлаковић је убијен у обрачуни криминалаца у Сарајеву, тако да није присуствовао суђењу, а Суад Шабовић се током суђења налазио у Италији, те је амнестиран.[тражи се извор]

Референце[уреди]

  1. ^ Глас Српске (25. 5. 2008). „Народно просвјећивање и освјешћивање”. Глас Српске. Приступљено 8. 12. 2010. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Приступљено 8. 12. 2010. 
  3. ^ Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Приступљено 8. 12. 2010. 
  4. ^ Глас Српске (1. 3. 2009). „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији”. Глас Српске. Приступљено 8. 12. 2010. 
  5. ^ ГЛАС (Глас Српске) (4. 3. 1992). „04. 03. 1992. САРАЈЕВО”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 8. 12. 2010. 
  6. ^ ГЛАС (Глас Српске) (7. 3. 1992). „03. 03. 1992. САРАЈЕВО”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 8. 12. 2010. 

Литература[уреди]

Види још[уреди]