Угрожена врста

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иберијски рис (Lynx pardinus), угрожена врста.

Угрожена врста је врста живих организама чија популација је тако малобројна да јој прети потпуно изумирање. Појам угрожена врста (енгл. Endangered species, ознака EN) су у почетку користили само биолози и еколози, а своје правно значење је добио када су државе широм света, под притиском покрета за заштиту животне средине, донеле законе којима се одређене врсте дефинишу као угрожене. На основу тих закона се доносе разне мере са циљем спречавања њиховог изумирања, најчешће у облику забране лова или привредног искоришћавања појединих природних станишта.

Међународна унија за заштиту природе (IUCN) одржава такозвани Црвени списак. На том списку су угрожене врсте у другој категорији по озбиљности статуса угрожености дивљих популација, након критично угрожених врста (CR). Стављање одређених врста на листу угрожених, односно скидање са те листе, често је предмет контроверзи и политичких сукоба иза којих стоје различити економски, политички и социјални интереси.

Године 2012. је IUCN Црвени списак садржао 3079 животињских и 2655 биљних угрожених врста широм света.[1] Године 1998. је респективно било 1102 и 1197 угрожених врста.

Многе нације имају законе којима се штите врсте које зависе од конзервације. Тим законима се на пример, забрањује се лов, ограничава развој земљишта или се креирају резервати. Популациони бројеви, трендови и статус конзервације врста се могу наћи на списку организама по популацији.

Статус угрожености[уреди]

Главни чланак: Статус угрожености

Статус угрожености врста је индикатор вероватноће да ће она изумрети. Многи фактори се разматрају при процени конзервационог статуса врсте; e.g., такви параметри као што су број преосталих припадника, свеукупно повећање или смањење популације током времена, стопе узпешног размножавања, или познате претње.[2] IUCN Црвени списак угрожених врста је најпознатији систем за вођење евиденције и рангирање угрожених врста широм света.[3]

Процењује се да се преко 40% свих врста на свету суочава са ризиком од изумирањем.[4] До сада је 199 земаља је потписало споразум за стварање акционог плана за биодиверзитет, којим ће се заштити угрожене и друге врсте у опасности. У САД, такви планови се обично називају плановима опоравка угрожених врста.

Више од 99 процената свих врста, што је преко пет милијарди врста,[5] које су икад живеле на Земљи се процењује да је изумрло.[6][7][8] Процене садашњег броја врста на Земљи су у опсегу од 10 милиона до 14 милиона,[9] од чега је око 1,2 милиона до сад било документовано и преко 86 проценанта још увек није описано.[10] По неким недавним извештајима, из маја 2016, научници процењују да тренутно на Земљи постоји око једне милијарде врста од чега је тренутно само један хиљадити део једног процента описан.[11]

Инвазивне врсте[уреди]

Главни чланак: Уведене врсте

Увођење неаутохтоних врста на неко подручје може да поремети екосистем до те мере да изворне врсте постану угрожене. Таква увођења могу да предстаљају стране или инвазивне врсте. У неким случајевима инвазивне врсте се надмећу са изворним врстама за храну или план. У другим случајевима стабилан економски баланс може да буде поремећен предацијом или другим узроцима који доводе до неочекиваног опадања заступљености врсте. Нове врсте могу да преносе болести на које изворне врсте немају отпорност.[12]

Конзервација[уреди]

Азијски дивљи пас, најугроженихи азијски предатор, је на ивици изумирања.

Заточенички узгој[уреди]

Главни чланак: Заточенички узгој

Заточенички узгој је процес узгоја ретких или угрожених врста у људски контролисаним окружењима са ограниченим поставкама, као што су резервати дивљих животиња, зоолошки вртови и други објекти за очување животне средине. Заточенички узгој има за циљ спречавање изумирања врсте и стабилизацију популације врсте тако да не нестане.[13]

Та техника се показала успешном за многе врсте, при чему су вероватно најстарији познати примери размножавања у заточеништву менаџерије Европских и Азијских владара, нпр. Давидовог јелена. Међутим, технике размножавања у заточеништву је обично тешко применити на високо мобилне врсте као што су неке миграторне птице (e.g. ждралови) или рибе (e.g. Tenualosa ilisha). Додатно, ако су популације недовољно велике, онда може да дође до парења сродника услед редукованог генског фонда и умањења имунитета.

Године 1981. је Удружење зоолошких врта и акваријума (AZA) креирало план преживљавања врста (SSP) ради помоћи у презервацији специфичних угрожених врста путем размножавања у заточеништву. Са преко 450 специфичних SSP планова, постоји знатан број угрожених врста које обухваћене плановима и препорукама за формирање разноликих и здравих популација. У изради планова су кључну улогу имале таксонске саветодавне групе. Ти програми се обично стварају крајњом мером. SSP програми учествују у опоравку врста, ветеринарској заштити при епидемијама дивљих животиња, и бројним другим напорима за очување дивљих животиња. Неке врсте које су обухваћене SSP програмима су џиновска панда, низијске гориле, и Калифорнијски кондори.[14]

Приватни узгој[уреди]

Црни носорог
Јужна туна с плавим перајом

Док ловокрађа значајно смањује угрожене животињске популације, легални, комерцијални, приватни узгој чини супротно. Знатно су повећане популације јужног црног носорога и јужног белог носорога. Др Ричард Емсли, научни сарадник при IUCN, је изјавио да је због таквих програма, „Ефективно спровођење закона ... постало знатно лакше сад кад су животиње углавном у приватном поседу ... Успели смо да укључимо локалне заједнице у програме очувања. Постоје све снажнији економски подстицаји повезани са бригом за носороге уместо једноставног криволова: од екотуризма до њихове продаје за профит. Знатан број власника се брине о њима. Приватни сектор је кључни фактор у подршци нашег рада.“[15]

Конзервациони експерти сматрају да је учинак кинеског узгоја корњача у популацијама дивљих корњача Кине и југоисточне Азије, многе од којих су угрожене, „лоше схваћен“.[16] Иако они похваљују постепену замену корњача ухваћени у дивљини са корњачама узгајеним на фармама на тржишту, проценат узгајених примерака на „видљивом“ тржишту је порастао са око 30% 2000. године до око 70% 2007.[17] Конзервационе експерте забрињава чињеница да су многе дивље животиње ухваћене да би се фармерима обезбедио узгојни фонд. Конзервациони експерт Питер Пол ван Дајк је уочио да фармери корњача обично сматрају да су животиње ухваћене у дивљини супериорни узгојни сток. Фармери корњача могу стога трагати и ухватити и задње преостале примерке појединих угрожених врста корњача.[17]

Године 2009. су истраживачи у Аустралији успели да нађу начин узгоја јужне туне с плавим перајом у резервоарима на копну, отварајући могућност да се путем рибогојства може сачувати врста од прекомерног риболова.[18]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „IUCN Red List version 2012.2: Table 2: Changes in numbers of species in the threatened categories (CR, EN, VU) from 1996 to 2012 (IUCN Red List version 2012.2) for the major taxonomic groups on the Red List” (PDF). IUCN. 2012. Приступљено 2012-12-31. 
  2. „NatureServe Conservation Status”. NatureServe. 2007. Приступљено 2. 6. 2012. 
  3. „Red List Overview”. IUCN. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2012. Приступљено 2. 6. 2012. 
  4. „Threatened Species”. Conservation and Wildlife. Архивирано из оригинала на датум 13. 9. 2012. Приступљено 2. 6. 2012. 
  5. Kunin, W.E.; Gaston, Kevin, ур. (31. 12. 1996). The Biology of Rarity: Causes and consequences of rare—common differences. ISBN 978-0412633805. Приступљено 26. 5. 2015. 
  6. Stearns, Beverly Peterson; Stearns, S. C.; Stearns, Stephen C. (2000). Watching, from the Edge of Extinction. Yale University Press. стр. preface x. ISBN 978-0-300-08469-6. Приступљено 30. 5. 2017. 
  7. Novacek, Michael J. (8. 11. 2014). „Prehistory’s Brilliant Future”. New York Times. Приступљено 2014-12-25. 
  8. Newman, Mark (1997). A model of mass extinction. Journal of Theoretical Biology. 189: 235—252. doi:10.1006/jtbi.1997.0508. 
  9. G. Miller; Scott Spoolman (2012). Environmental Science – Biodiversity Is a Crucial Part of the Earth's Natural Capital. Cengage Learning. стр. 62. ISBN 1-133-70787-4. Приступљено 2014-12-27. 
  10. Mora, C.; Tittensor, D.P.; Adl, S.; Simpson, A.G.; Worm, B. (23. 8. 2011). „How many species are there on Earth and in the ocean?”. PLOS Biology. 9: e1001127. PMC 3160336Слободан приступ. PMID 21886479. doi:10.1371/journal.pbio.1001127. 
  11. Staff (2. 5. 2016). „Researchers find that Earth may be home to 1 trillion species”. National Science Foundation. Приступљено 6. 5. 2016. 
  12. Chiras, Daniel D. (2011). „Invader Species”. Grolier. Online. 
  13. „Captive Breeding Populations - National Zoo”. Nationalzoo.si.edu. Приступљено 2009-12-06. 
  14. „Association of Zoos and Aquariums Species Survival Programs”. 
  15. He's black, and he's back! Private enterprise saves southern Africa's rhino from extinction, The Independent, June 17, 2008
  16. Shi, Haitao; Parham, James F.; Fan, Zhiyong; Hong, Meiling; Yin, Feng (2008-01-01). „Evidence for the massive scale of turtle farming in China”. Oryx. 42. Cambridge University Press. стр. 147—150. doi:10.1017/S0030605308000562. Приступљено 2009-12-26. 
  17. 17,0 17,1 "Turtle farms threaten rare species, experts say". Fish Farmer, 30 March 2007. Their source is an article by James Parham, Shi Haitao and two other authors, published in February 2007 in the journal Conservation Biology.
  18. The Top 10 Everything of 2009: Top 10 Scientific Discoveries: 5. Breeding Tuna on Land, Time magazine, December 8, 2009.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]