Удаиџин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Државни савет старог Јапана
Imperial seal of Japan
Део историје Јапана током
Нара и Хејан периода

Председник владе / Главни министар
Даиџо-даиџин
Министар левицеСадаиџин
Министар десницеУдаиџин
Централни министарНаидаиџин
Виши саветникДаинагон
Средњи саветникЧунагон
Нижи саветникШонагон
Осам министарства
Централно министарствоНакацукаса-шо  
Церемонијално министарствоШикибу-шо
Цивилна управаЏибу-шо
Народни пословиМинбу-шо
ВојскаХјобу-шо
ПравдаГјобу-шо
ТрезорОкура-шо
Управа царског двораКунаи-шо

Удаиџин[1] (右大臣, Udaijin) у преводу десни министар или министар деснице била је владина позиција у старом Јапану током Нара и Хејан периода.

Удаиџин је титула који припада Даиџо-кану или у преводу Државном савету старог Јапана. Рана хијерархија даиџо-кана у власти обухватала је три струје: даиџо-даиџина који је био врста премијера и одмах испод њега садаиџина (министра левице) и удаиџина (министра деснице).[2]

Удаиџин је нека врста јуниорског министарства који је надгледао послове у влади као заменик садаиџина.[3] Удаиџин је трећа по важности позиција у даиџо-кану, одмах испод позиције даиџо-даиџина (премијера, канцелара) и садаиџина. Ова позиција је касније била резервисана за чланове Фуџивара породице који су током историје овог периода све више јачали и заузимали највише позиције у влади.

Титула удаиџина, заједно са остатком даиџо-кана изгубила је своју моћ током 10. и 11. века услед доминације клана Фуџивара који су се проширили у све аспекте политике. Систем је временом оборен у 12. веку када је клан Минамото успоставио контролу над државом и дворском аристократијом познатој и као куге. Ипак даиџо-кан се као систем накратко враћа у Меиџи ери све до успостављања модерних титула и позиција у влади.

Референце[уреди]

  1. ^ Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Kenkyusha Limited. ISBN 978-4-7674-2015-8.
  2. ^ Brown & Hall 1988, стр. 232
  3. ^ Shin-meikai-kokugo-jiten,Sanseido Co., Ltd. Tokyo 1974

Литература[уреди]

  • Марковић Љ, Ђуровић Р. (2011). Правни систем Јапана. Београд, Кокоро.
  • Asai T. (1985). Nyokan Tūkai (на језику: јапански). Tokyo: Kōdansha.
  • Dickenson, Walter G. (1869). Japan: Being a Sketch of the History, Government and Officers of the Empire. London: W. Blackwood and Sons. OCLC 10716445
  • Brown, Delmer M.; Hall, John Whitney (1988). The Cambridge History of Japan. Marius B. Jansen, William H. McCullough, Donald H. Shively, Peter Duus, Kozo Yamamura. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2. 
  • Ozaki, Yukio (2001). The Autobiography of Ozaki Yukio: The Struggle for Constitutional Government in Japan. [Translated by Fujiko Hara]. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05095-9.  (cloth)
  • Ozaki, Yukio. (1955). Ozak Gakudō Zenshū (на језику: јапански). Tokyo: Kōronsha.
  • Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3. 
  • Sansom, George. Japan: A Short Cultural History. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0952-1.  (cloth). 1952. ISBN 978-0-8047-0954-5. (paper)
  • Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1720-0. 
  • Titsingh, Isaac. (1834). [Siyun-sai Rin-siyo/Hayashi Gahō, 1652], Nipon o daï itsi ran; ou, Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society|Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland.
  • Varley, H. Paul , ed. . [ Kitabatake Chikafusa, 1359] (1980). Jinnō Shōtōki ("A Chronicle of Gods and Sovereigns: Jinnō Shōtōki of Kitabatake Chikafusa" translated by H. Paul Varley). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04940-5.