Удружење књижевних преводилаца Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Удружење књижевних преводилаца Србије
Logo UKPS.jpg
Датум оснивања1951.
Типеснафска непрофитна организација
ЛокацијаРепублика Србија
СедиштеБеоград, Француска 7/I
Службени језицисрпски
ПредседникДушко Паунковић
Генерални секретарНеда Николић Бобић
Веб-сајтУКПС

Удружење књижевних преводилаца Србије (УКПС) је еснафска непрофитна организација основана са циљем унапређења књижевног преводилаштва, заштите и заступања књижевних преводилаца и њихових ауторских права, ширења веза, размена искустава и укрштања са културама и преводиоцима других народа, путем превођења и промовисања књижевних дела.[1]

Седиште Удружења налази се у Француској улици бр. 7 у Београду.[2]

Управна тела УКПС чине Управни одбор, Одбор за међународну сарадњу и Београдске преводилачке сусрете, Статусна комисија, Надзорни одбор и Суд части. Удружење редовно објављује Билтен УКПС са најновијим информацијама о активностима Удружења. Удружење има статус репрезентативног удружења у култури од 2011. и, на основу Закона о култури, додељује књижевним преводиоцима који нису у радном односу и који задовољавају услове прописане одговарајућим подзаконским актом статус самосталног уметника, чиме се регулишу њихова права на здравствену, пензијску и инвалидску заштиту.

На годишњој скупштини УКПС у јануару 2018. године, по истеку мандата дотадашње управе, изабрани су нови чланови, за председника Управног одбора изабран је Душко Паунковић, за потпредседника Владимир Д. Јанковић и за секретара Неда Николић Бобић.[3]

Оснивање и чланство[уреди | уреди извор]

Оснивачи[уреди | уреди извор]

Седиште УКПС

УКПС је 1951. године основала група угледних преводилаца, активних пре Другог светског рата – др Милош Н. Ђурић, Живојин Симић, др Божидар Марковић, Вера Стојић, Боривоје Недић, Јелисавета Марковић, Петар Митропан, проф. Михајло Ђорђевић, проф. Рашко Димитријевић и Лука Семеновић.[4]

Међународна федерација преводилаца[уреди | уреди извор]

На иницијативу УКПС 1953. године основан је Савез књижевних преводилаца Југославије, чији је први председник био Живојин Симић, тада председник Удружења књижевних преводилаца Србије. Удружење је на тај начин постало и члан Међународне преводилачке организације ФИТ (Fédération Internationale des Traducteurs)[5], чији је члан данас УКПС.

Чланови[уреди | уреди извор]

Удружење књижевних преводилаца Србије има око 350 чланова, примљених на основу строгих критеријума. Већина чланова има завршену одговарајућу језичку групу на Филолошком или Филозофском факултету, а многи међу њима су писци, магистри или доктори наука и универзитетски професори.[6]

Активности[уреди | уреди извор]

  • Удружење књижевних преводилаца Србије има и сталну трибину: Преводилачки салон. На Салону се сваког месеца представља портрет угледног књижевног преводиоца или приказују изузетни преводилачки подухвати, или занимљиве теме из преводилачке проблематике.
  • У фебруару 2011. године Удружење књижевних преводилаца Србије је, у сарадњи са Филолошком гимназијом у Београду и Културним центром Студентски град покренуло пројекат Преводилачка радионица. Циљ пројекта је да заинтересује младе нараштаје за ову важну културну дисциплину и да омогући искусним преводиоцима да пренесу своје знање онима који тек почињу да се баве њоме.
  • Удружење књижевних преводилаца Србије се изборило за признавање, поштовање и остваривање ауторског права преводилаца и за статус самосталног уметника за преводиоце који су задужили нашу културу, чиме се обезбеђује њихово социјално и пензијско осигурање. Својим радом и заслугама и крупним подухватима, као што су преводи целокупних дела, изабраних дела и уопште подухвата који подразумевају вишетомна дела или досад непреведена значајна књижевна и теоријска дела страних књижевности, заслужили су најистакнутији преводиоци и чланови УКПС-а највише државне награде.
  • Удружење књижевних преводилаца Србије је изборило значај и високи углед у нашој и светској културној јавности и стога је Комисија Министарства културе за национална признања одрлучила да то признање добије двадесет пензионисаних угледних књижевних преводилаца, чланова Удружења књижевних преводилаца Србије.

Преводилачке награде[уреди | уреди извор]

Милош Н. Ђурић[уреди | уреди извор]

Годишња награда за најбољи превод на српски језик дела из области поезије, прозе и хуманистике, основана 1968. у част једног од оснивача УКПС, класичара и хеленисте, професора Милоша Н. Ђурића. Ова најугледнија преводилачка награда додељује се на основу оцене пет чланова жирија, састављеног од реномираних чланова Удружења, који проглашава и уручује награду (повеља и новчани део) на свечаности 7. децембра сваке године.[7][8]

Награда УКПС за животно дело[уреди | уреди извор]

Основана 1987, додељује се најугледнијим члановима Удружења за укупан допринос преводилачкој култури на нашем језику. Добитнике предлаже Управа, а потврђује чланство сваке године на годишњој скупштини. Награда (повеља и новчани износ) додељује се на пригодним свечаностима.[9]

Јован Максимовић[уреди | уреди извор]

Основана 1976, додељује се сваке две године за најбољи превод с руског језика руских прозних књижевних дела на српски језик. Уручује се на свечаности крајем маја, и састоји се од повеље и новчаног износа који обезбеђује оснивач (наследници чувеног преводиоца с руског језика др Јована Максимовића, чије име носи награда).[10]

Радоје Татић[уреди | уреди извор]

Основана је 2002. и додељује се сваке две године најбољим преводима дела из области поезије, прозе и есејистике са шпанског и португалског језика на српски језик. Оснивач је „Фонд Радоја Татића”, а награда се састоји од повеље и новчаног износа који обезбеђују наследници. „Фонд Радоје Татић” основан је у циљу унапређења сарадње и бољег упознавања наше културе и култура шпанског, португалског и латиноамеричких народа шпанског и португалског говорног подручја, а у част једног од наших најистакнутијих преводилаца дела латиноамеричких, шпанских и португалских аутора, новинара и дипломате Радоја Татића.[11]

Михајло Ђорђевић[уреди | уреди извор]

Основана је 2005. у част једног од оснивача УКПС и врсног преводиоца са енглеског језика, професора универзитета Михајла Ђорђевића). Додељује се сваке две године за најбољи превод књижевне прозе са енглеског језика. Уручује се на свечаности у априлу и састоји се од повеље и новчаног износа који додељује оснивач (г. Срђан Карановић, филмски редитељ, унук Михајла Ђорђевића).[12]

Бранко Јелић[уреди | уреди извор]

Награду која носи име угледног преводиоца са француског Бранка Јелића основали су Удружење књижевних преводилаца Србије, Француски институт у Србији и Међународни центар за књижевне преводиоце у Сремским Карловцима. Од 2009. ова награда додељује се за најбоље преводе са француског језика на српски, објављене у Србији, у три категорије превода:

Преводиоци без обзира на стаж и признања равноправно учествују на конкурсу за доделу награде; посебно се подстичу преводи дела савремених аутора. Финансијску подршку овој награди пружа Француски институт у Србији. Трочлани жири чине два представника УКПС и један представник Француског института у Србији.[13]

Љубиша Рајић[уреди | уреди извор]

Додељује се двогодишње, за најбољу прву књигу превода. Основана је 2013, први пут је додељена 2014. године у спомен на преводиоца, професора и оснивача катедре за скандинавистику на Филолошком факултету Универзитета у Београду, Љубишу Рајића, а свечано се додељује 4. априла, на рођендан Љубише Рајића и Дан студената.[14]

Часопис Мостови[уреди | уреди извор]

Године 1970. основан је часопис Мостови, први часопис за преводну књижевност код нас. Часопис се бави и историјом и теоријом превођења, праћењем савремене преводне књижевности и актуелних питања у области књижевног преводилаштва. Захваљујући преводима у Мостовима многе стране савремене драме се постављају на сцене београдских позоришта, а преводи у Мостовима приповедака, песама, есеја и књижевноисторијских и теоријских чланака и приказа савремених светских писаца у правилу отварају врата најзначајнијих српских издавача а тиме и прозор у свет љубитељима савремене иностране књижевности, теорије и историје књижевности. Часопис Мостови такође објављује тематске бројеве посвећене преводној књижевности различитих народа, као и националних мањина у Србији.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]