Ужице

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Ужице (вишезначна одредница).
За тврђаву у Ужицу, погледајте Ужички Град.
Ужице
Uzice pan.jpg
Панорама Ужица
грб Ужица Застава Ужица
Основни подаци
Држава  Србија
Округ Златиборски округ
Регион Шумадија и западна Србија
Стара имена Capedunum (римски)
Становништво
Становништво Пад 52.646
Агломерација 78.040
Густина становништва 125 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.8558° СГШ; 19.8411° ИГД / 43.8558; 19.8411Координате: 43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.8558° СГШ; 19.8411° ИГД / 43.8558; 19.8411
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 667 km2
Ужице на мапи Србије
Ужице
Ужице
Остали подаци
Градоначелник Тихомир Петковић (СНС)
Поштански код 31000, 31102, 31103, 31104, 31105, 31106, 31107, 31108, 3110
Позивни број 031
Веб-сајт www.graduzice.org
Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 52.646 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било сједиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промијењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године. Ужице је центар металне и индустрије машина и гајења воћа.

Географске одлике[уреди]

Ужице се налази на надморској висини од 411 m, која варира и прелази 600 метара. Кроз град протиче река Ђетиња , и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.

Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела Светог пророка Илије.

Историја[уреди]

Стари и средњи век[уреди]

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић. Удруженим снагама, кнез Лазар и Твртко I победили су Николу Алтомановића, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Први писани документ у коме се помиње Ужице под тим називом потиче из 1329. године. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју.[1] Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Од тада је било у оквиру Београдског Пашалука, све до 1807. године, када су га током Првог српског устанка ослободили српски устаници.

19. век[уреди]

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занталија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Ужичка република[уреди]

Главни чланак: Ужичка република
Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

Модерна историја[уреди]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6-ог маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеородром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди]

У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Демографија[2]
Година Становника
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
1991. 53.607 53.310
2002. 54.717 55.487
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.‍[3]
Срби
  
 53.333 97,47 %
Црногорци
  
 233 0,42 %
Југословени
  
 136 0,24 %
Хрвати
  
 79 0,14 %
Македонци
  
 41 0,07 %
Роми
  
 40 0,07 %
Муслимани
  
 39 0,07 %
Мађари
  
 22 0,04 %
Словенци
  
 18 0,03 %
Руси
  
 16 0,02 %
Словаци
  
 5 0,00 %
Бошњаци
  
 4 0,00 %
Буњевци
  
 3 0,00 %
Чеси
  
 1 0,00 %
Украјинци
  
 1 0,00 %
Русини
  
 1 0,00 %
Румуни
  
 1 0,00 %
Немци
  
 1 0,00 %
Албанци
  
 1 0,00 %
непознато
  
 257 0,46 %


Становништво према полу и старости[4]
м
ж
? 115
  
  
 143
80+ 153
  
  
 294
75—79 427
  
  
 612
70—74 801
  
  
 976
65—69 1.240
  
  
 1.438
60—64 1.443
  
  
 1.454
55—59 1.285
  
  
 1.344
50—54 2.013
  
  
 2.154
45—49 2.373
  
  
 2.535
40—44 2.120
  
  
 2.365
35—39 2.080
  
  
 2.172
30—34 1.909
  
  
 2.139
25—29 1.861
  
  
 2.042
20—24 1.990
  
  
 1.960
15—19 2.069
  
  
 1.983
10—14 1.825
  
  
 1.804
5—9 1.615
  
  
 1.528
0—4 1.223
  
  
 1.232
Просек : 36,7 38,0

Насеља у Ужицу[уреди]

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7101 становник) и оно представља и градску општину. Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово(где се налази болница) и Доварије. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица,Теразије, Турица и Дубоки Поток(које је последње насеље на западном излазу из града). У јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца,Царина, Татинац, Вујића Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт[уреди]

Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца, док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Међународна сарадња[уреди]

Познати Ужичани[уреди]

Галерија[уреди]

  • Хотел Златибор

  • данашњи изглед цркве Св. Ђорђа

  • Панорама Ужица

  • Градска плажа

  • Велика брана у кањону реке Ђетиње

  • Центар града

  • Црква светог Ђорђа

  • Пецање у кањону Ђетиње

  • Градски стадион Ужице

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ↑ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ↑ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ↑ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ↑ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Град Ужице: Братски градови, Приступљено 3. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ужице&oldid=14776973“