Ужице

Координате: 43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД / 43.85581° СГШ; 19.84102° ИГД / 43.85581; 19.84102
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Ужице (вишезначна одредница).
За тврђаву у Ужицу, погледајте Ужички Град.
Ужице
Užice- collage.jpg
Колаж слика Ужица (Панорама града, Хидроелектрана на реци Ђетињи, Јокановића кућа, Црква Св. Ђорђа, Ужички град, Ђетиња, Стара црква Св. Марка, Кадињача)
Застава
застава Ужица
Грб Ужица
грб Ужица
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗлатиборски округ
РегионШумадија и западна Србија
Стара именаCapedunum (римски)
Становништво
Становништво‍
 — 52.646
 — густина78,93 ст./km2
Агломерација78.040
Географске карактеристике
Координате43° 51′ 21″ СГШ; 19° 50′ 28″ ИГД / 43.85581° СГШ; 19.84102° ИГД / 43.85581; 19.84102
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина667 km2
Ужице на мапи Србије
Ужице
Ужице
Ужице на мапи Србије
Остали подаци
ГрадоначелникТихомир Петковић (СНС)
Поштански број31000, 31102, 31103, 31104, 31105, 31106, 31107, 31108, 3110
Позивни број031
Регистарска ознакаUE
Веб-сајт
uzice.rs
Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 52.646 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било седиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године.

Ужице је велика центар металне и индустрије машина и гајења воћа. Административни центар истоимене општине и Златиборског округа.

Географске одлике[уреди | уреди извор]

Река Ђетиња
Долина Ђетиње

Ужице се налази на надморској висини од 411 метара, која варира и прелази 600 метара. Кроз град протиче река Ђетиња, и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.

Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела Светог пророка Илије.

Историја[уреди | уреди извор]

Стари и средњи век[уреди | уреди извор]

Трг, дело архитекте Станка Мандића

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

Ужичка тврђава

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју.[1] Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га 1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околног брда, највероватније је настала или у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.

Турска власт[уреди | уреди извор]

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42 неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова било је чак 160.

Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње. [а]

19. век[уреди | уреди извор]

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807. године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније откривен је „Споменик великој победи”.[2]

Ужичка република[уреди | уреди извор]

Детаљније: Ужичка република
Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

Модерна историја[уреди | уреди извор]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970-их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеродром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
1991. 53.607 53.310
2002. 54.717 55.487
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби
  
 53.333 97,47%
Црногорци
  
 233 0,42%
Југословени
  
 136 0,24%
Хрвати
  
 79 0,14%
Македонци
  
 41 0,07%
Роми
  
 40 0,07%
Муслимани
  
 39 0,07%
Мађари
  
 22 0,04%
Словенци
  
 18 0,03%
Руси
  
 16 0,02%
Словаци
  
 5 0,00%
Бошњаци
  
 4 0,00%
Буњевци
  
 3 0,00%
Чеси
  
 1 0,00%
Украјинци
  
 1 0,00%
Русини
  
 1 0,00%
Румуни
  
 1 0,00%
Немци
  
 1 0,00%
Албанци
  
 1 0,00%
непознато
  
 257 0,46%


Становништво према полу и старости[5]
м
ж
? 115
  
  
 143
80+ 153
  
  
 294
75—79 427
  
  
 612
70—74 801
  
  
 976
65—69 1.240
  
  
 1.438
60—64 1.443
  
  
 1.454
55—59 1.285
  
  
 1.344
50—54 2.013
  
  
 2.154
45—49 2.373
  
  
 2.535
40—44 2.120
  
  
 2.365
35—39 2.080
  
  
 2.172
30—34 1.909
  
  
 2.139
25—29 1.861
  
  
 2.042
20—24 1.990
  
  
 1.960
15—19 2.069
  
  
 1.983
10—14 1.825
  
  
 1.804
5—9 1.615
  
  
 1.528
0—4 1.223
  
  
 1.232
Просек : 36,7 38,0
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 3.537 4.516 6.814 10.933 14.698 16.930 17.836
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 2.731 3.865 3.745 5.487 1.306 519 137 23 15 8 3,06
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 21.879 6.651 13.968 665 540 55
Женски 23.611 5.407 14.164 2.789 1.191 60
УКУПНО 45.490 12.058 28.132 3.454 1.731 115
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 11.216 88 1 23 4.533
Женски 9.772 42 1 6 2.928
УКУПНО 20.988 130 2 29 7.461
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 286 1.014 1.355 332 1.125
Женски 131 310 1.619 519 408
УКУПНО 417 1.324 2.974 851 1.533
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 167 309 918 252 391
Женски 339 201 533 735 1.592
УКУПНО 506 510 1.451 987 1.983
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 326 1 3 92
Женски 348 4 3 53
УКУПНО 674 5 6 145

Насеља у Ужицу[уреди | уреди извор]

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину. Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица, Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт[уреди | уреди извор]

Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца (5998 седећих и 6002 стојећа места), док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Познати Ужичани[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Хотел Златибор

  • данашњи изглед цркве Св. Ђорђа

  • Панорама Ужица

  • Градска плажа

  • Велика брана у кањону реке Ђетиње

  • Центар града

  • Црква светог Ђорђа

  • Пецање у кањону Ђетиње

  • Ужичка тврђава

  • Градски стадион Ужице

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Споменик великој победи („Политика”, 1. новембар 2018)
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  6. ^ а б в г Град Ужице: Братски градови Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2013), Приступљено 3. 3. 2013.
  7. ^ „Ужице Харбину, Харбин Ужицу – Град Ужице” (на језику: српски). Приступљено 2020-04-05. 

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Веома занимљив и сигуран порез за различите језике садржан је у путопису Евлије Челебија. Године 1660. написао је да су у Скопљу латини примећени у српској цркви, а у Новом Пазару је постојала бугарска црква. Скопље је потпуно изгорело 25. октобра 1689., а потом Нови Пазар. 1706. године Нови Пазар је имао 300 кућа према 12.000 пре 17 година. 1737. обновљени град је опљачкан. У Рилској ревизији историје славенско-бугарске од 1825. године наведена су бугарска насеља. Занимљиво је да су Нови Пазар и Ужице наведени као такви.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ужице&oldid=23982311”