Ужице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ужице
Užice- collage.jpg
Колаж слика Ужица (Панорама града, Хидроелектрана на реци Ђетињи, Јокановића кућа, Црква Св. Ђорђа, Ужички град, Река Ђетиња, Стара црква Св. Петра, Кадињача)
Застава
Застава Ужица
Грб Ужица
грб Ужица
Административни подаци
Држава  Србија
Округ Златиборски округ
Регион Шумадија и западна Србија
Стара имена Capedunum (римски)
Становништво
Становништво
 —  52.646
 — густина 78,93 ст./km2
Агломерација 78.040
Географске карактеристике
Координате 43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.8558° СГШ; 19.8411° ИГД / 43.8558; 19.8411Координате: 43°51′21″ СГШ; 19°50′28″ ИГД / 43.8558° СГШ; 19.8411° ИГД / 43.8558; 19.8411
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 667 км2
Ужице на мапи Србије
Ужице
Ужице
Остали подаци
Градоначелник Тихомир Петковић (СНС)
Поштански број 31000, 31102, 31103, 31104, 31105, 31106, 31107, 31108, 3110
Позивни број 031
Регистарска ознака UE
Веб-сајт
uzice.rs
Споменик Јосипу Брозу Титу, аутора Фране Кршинића. Споменик је подигнут 1961. на Тргу партизана у центру града, а 1991. је премештен у двориште Народног музеја

Ужице је град у Златиборском округу, у Републици Србији. Према попису из 2011. у њему је живело 52.646 становника.

Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. Ужице је било сједиште партизанске армије у јесен 1941. године. 1946. године име је промијењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године. Ужице је центар металне и индустрије машина и гајења воћа.

Географске одлике[уреди]

Ужице се налази на надморској висини од 411 m, која варира и прелази 600 m. Кроз град протиче река Ђетиња , и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.

Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела Светог пророка Илије.

Историја[уреди]

Стари и средњи век[уреди]

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју.[1] Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га 1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околњег брда, највероватније је настала или у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.

Турска власт[уреди]

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42 неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова било је чак 160.

Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње.

19. век[уреди]

Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807. године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занталија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Први светски рат[уреди]

Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније откривен је „Споменик великој победи”.[2]

Ужичка република[уреди]

Споменик партизанима на брду Кадињача

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

Модерна историја[уреди]

Железничка станица у Титовом Ужицу из 1970-их

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6-ог маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеородром (види Бомбардовање Ужица).

Демографија[уреди]

У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 10.151
1953. 13.255
1961. 20.060
1971. 34.555
1981. 46.733
1991. 53.607 53.310
2002. 54.717 55.487
2011. 52.646
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
53.333 97,47 %
Црногорци
  
233 0,42 %
Југословени
  
136 0,24 %
Хрвати
  
79 0,14 %
Македонци
  
41 0,07 %
Роми
  
40 0,07 %
Муслимани
  
39 0,07 %
Мађари
  
22 0,04 %
Словенци
  
18 0,03 %
Руси
  
16 0,02 %
Словаци
  
5 0,00 %
Бошњаци
  
4 0,00 %
Буњевци
  
3 0,00 %
Чеси
  
1 0,00 %
Украјинци
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
Румуни
  
1 0,00 %
Немци
  
1 0,00 %
Албанци
  
1 0,00 %
непознато
  
257 0,46 %


Насеља у Ужицу[уреди]

Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину. Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица, Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.

Спорт[уреди]

Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца, док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.

Партнерски градови[уреди]

Познати Ужичани[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ РТС: „Први писани помен Ужица“ (22. октобар 2012.), Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Споменик великој победи („Политика”, 1. новембар 2018)
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Град Ужице: Братски градови Архивирано на сајту Wayback Machine (март 29, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 3. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди]