Ужичка република

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Ужичка република (вишезначна одредница).
Ужичка република
Застава (недостаје слика грба)
Застава Грб
Užička-republika.jpg
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Главни град Ужице
Друштво
Званични језици српски
Религија Православље
Владавина
Титула владара Председник Главног Народноослободилачког одбора Србије
Владар Драгојло Дудић
Историјско доба Други светски рат
Оснивање 24. септембар 1941.
Престанак 29. новембар 1941.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Serbia, 1941-1944.svg Недићева Србија Недићева Србија Flag of Serbia, 1941-1944.svg
Портал:НОБ
Овај чланак је део серије о
историји Србије:
Положај Ужичке републике у окупираној Србији.
Положај Ужичке републике у окупираној Југославији - према историјском атласу за основну школу објављеном у Загребу 1975. године.

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице. Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко, свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој Народноослободилачки покрет успео да формира своју прву слободну територију и изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а - Врховни штаб и Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисла је партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Ужичка република је уједно била и прва већа ослобођена територија у окупираној Европи.

Име[уреди]

Назив Ужичка република сами партизани нису користили као назив за своју ослобођену територију, јер руководство КПЈ није дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило нежељене асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт, поготову стога што је то навелико експлоатисала четничка пропаганда.

Тек када су окупатори и квислинзи заузели Ужице и целу слободну територију у западној Србији, у квислиншкој штампи појавило се име Ужичка комунистичка република, а потом и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942. само као Ужичка република. Ово име је после завршеног народноослободилачког рата и револуције прихваћено и у историографији.[1]

Положај и границе[уреди]

Постоје различита мишљења о територији коју је обухватала Ужичка република. Према једном виђењу, она је обухватала ужички и чачански округ, а према другом гледишту, захватала је знатно шири простор.[1]

Ужичка Република није имала сталне границе, већ су се оне мењале готово свакодневно са сваком офанзивом партизана на једној и окупатора на другој страни, а, према једном од тумачења, отприлике су заузимале подручје од река Дрине на западу, Западне Мораве на истоку и од река Скрапежа на северу до Увца на југу.

Историја[уреди]

Након што је устанак узео маха, новопостављени командујући генерал у Србији Франц Беме донео је одлуку да Немци 21. септембра напусте Ужице. Колона је била дуга 6 километара и у њој се кретало 1.217 војника.[2]

Знајући за одлазак Немаца, Радомир Ђекић са 100 четника исти дан улази у Ужице, где се придружује Недићевим људима. Како је Косјерић ослобођен 24. септембра изјутра, у ужичком округу остало је још неослобођено Ужице у коме су се налазили Пећанчеви четници и Недићева жандармерија. Са њима су поведени разговори да се Ужице преда. Кад споразум није постигнут, одлучено је да се изврши напад на град. Увече, 23. септембра све три партизанске чете биле су спремне за напад. Раније тога дана, осећајући да се стеже обруч око града, жандарми су почели да беже из Ужица. Следећег дана Немци су бомбардовали складиште муниције у Крчагову и друге објекте, па је највећи део четника и жандарма напустио град.[2]

Док су Пећанчеви четници напуштали Ужице, командант партизанске групације Слободан Секулић послао је у град патролу са поруком начелнику Бранку Барбуловићу да преда град. Како није располагао никаквим снагама за борбу против партизана, он је предао град. Поред Златиборске, Рачанске и Ужичке партизанске чете ускоро су с возом, камионима и мотоциклима стигле и чете источне групе Ужичког НОП одреда, а са севера преко Црнокосе партизани Црногорске чете. 24. септембар се узима као дан оснивања Ужичке републике.

У току истог дана на окупу се нашао цео Ужички НОП одред, тако да су све његове чете увече промарширале кроз град, а на житној пијаци одржан је велики народни митинг на коме су говорили Желимир Ђурић и Слободан Секулић. На месту где су пре неколико дана висили обешени борци Златиборске партизанске чете, становништво Ужица је поздрављало дефиле партизанских јединица.[2]

У трезору Народне банке партизани су пронашли 55 милиона динара. Све фабрике, укључујући и фабрику оружја, биле су способне за производњу.[2]

Држава је трајала 67 дана, а потом је пала y руке Вермахта, док су се партизани повукли ка Санџаку. Ужичка република престала је да постоји 29. новембра 1941. великом офанзивом снага Осовине потпомогнутом четничким одредима. Партизани су тог дана претрпели пораз на Кадињачи.

Приликом повлачења преко Златибора, у новембру и децембру 1941. године, пратиле су их немачке јединице, које су тада, чинећи ужасан злочин над рањеницима и златиборским цивилним становништвом, стрељале осам бораца Друге чачанске партизанске чете, пет бораца Шесте ибарске партизанске чете, осамнаест бораца Тамнавског партизанског батаљона, као и 41 цивилна мештанина Златибора. У партизанској болници која се налазила на Златибору Немци су стрељали седамнаест рањеника, бораца Ужичког НОП одреда, шест цивила из ужичког краја, четрнаест рањеника из Чачанског НОП одреда и једног цивила из чачанског краја, једног рањеника из Посавског НОП одреда, три рањеника из Ваљевског НОП одреда, по једног рањеника из Копаоничког и Мачванског НОП одреда, два рањеника из Шумадијског НОП одреда, два из Космајског НОП одреда, једног из Крагујевачког НОП одреда и четворицу других бораца рањеника.

Споменик партизанима на брду Кадињача

Референце[уреди]

  1. ^ а б Глишић, Венцеслав (1986). Ужичка република. Београд: Нолит. ISBN 978-86-19-01302-4. 
  2. ^ а б в г Глишић, Венцеслав. Стварање слободне територије 1941.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]