Узбег-кан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Узбег-кан
35 History of the Russian state in the image of its sovereign rulers - fragment.jpg
Михаил Тверски и Узбег-кан
Датум рођења око 1282.
Место рођења Златна хорда
Датум смрти 1341.
Место смрти Сарај (тврђава)
Династија Династија Бориџигин
Супружник Taidula
Потомство Тини Бег, Јани Бег, Abdullah Khan
Кан Златне Хорде
Период 1312. - 1341.
Претходник Токтај
Наследник Тини Бег

Узбег-кан, познат је и под именом Узбек-кан, је био господар кан Златне хорде од 1312. године све до своје смрти 1341. године. Владао је из града Сараја [1] [2] на доњој Волги [1], тј. на реци Атхуба [2].

Био је унук Мунглетемура.

Узбег-канове територије[уреди]

Стара мапа Црног мора

Узбек-кан је као кан Златне хорде владао:

Односи са Русијом[уреди]

Начин управљања Русијом[уреди]

Узбег удара намет на освојене руске земље и поставља тамо управљаче, баскаке, са мањим одредима војника који имају дужност да надгледају становништво, које је преостало после Татарске најезде. Татарски чиновници су пребројавали становништво да би му наметнули порез. Једино су свештена лица била ослобођена пореза, и: уопште узев, Татари остављају православној руској цркви све њене повластице и не прогоне је.

Осим скупљања данка, они се не мешају у послове освојених области, које остављају руским кнежевима, али задржавају право да их потврђују у томе звању; зато руски кнежеви морају да одлазе у Хорду [2], у Сарај [1] и траже од Узбега [2] јарлик (повељу) [2] на кнежевину [1] који им даје кнежевску власт [2] [1].

Русија је потпадала под Златну Хорду као скуп вазалних кнежевина. Он није имао своје власти у Русији, али су кнежеви заступали свој народ непосредно пред Узбеговим повереницима (даруга) у Сарају и да сами скупљају данак (харач) на основу врло строго спроведеног пописа становништва и његове имовине. Како је текла његова владавина све је слабија била његова власт у Русији [1]. Татари од тад нису дирали у политичку организацију Русије, већ су једним јарликом подарили једноме од руских кнежева титулу великога кнеза обавезујући га да прикупља и предаје Хорди данак свих осталих кнежева. Преостали кнежеви покоравају се такође; понекад они чак обуздавају покушаје побуне становништва, које губи стрпљење због глобљења и насиља што га врше скупљачи пореза [2].

Последице[уреди]

Татарски јарам је имао као велику последицу то, да је одвојио Русију од Западне Европе. Затим, он је допринео знатно суровости и грубости народних обичаја и административне праксе. Много оријенталског ушло је преко Татара у руски живот. Позајмила је Русија, управо Москва, можда и понеку корисну црту у организацији власти, финансија, статистике, али се ова позитивна добит сасвим губи при упоређењу са големим злом, које су зла времена несумњиво донела [1].

Руске земље[уреди]

За време његове владавине Русијом је владала велика кнежевина Владимир и била је подељена на:

Московска кнежевина[уреди]

Застава Московске кнежевине

Московска кнежевина, захваљујући своме географском положају и извесним економским посебностима, привлачи велики број становника, те та чињеница много олакшава московским кнежевима њихову улогу „ујединитеља”. Веома шумовита, заштићена од спољних напада суседним кнежевинама, она пружа противу могућних најезди Татара и Литванаца много боље услове безбедности него што их имају остали делови Североисточне Русије. Осим тога, речни путеви који олакшавају живу трговину укрштају се ту и привлаче насељенике, којима годи могућност да заради од трговине додају још и добит од пољопривреде. Овај прилив нових становника, увећавајући материјално богатство московских кнежева, појачава истовремено и њихову политичку улогу и припрема им успех, који они себи обезбеђују стављајући се у службу Узбега [2].

У богатој кнежевини природно је, да су и кнежеви били богати; зато су они могли водити политику, основану на јачој и широј економској бази, него њихови суседи. Они су успели:

  • Да на се узму плаћање харача Татарима, ослободивши област од доласка татарских чиновника и осигуравши тиме велике олакшице становништву, а себи већу власт, углед и приходе;
  • Да добију финансиску могућност за куповину разноврсних вредности, на првом месту свакојаких некретнина, и да боље награђују своје службенике.

Уз здравију и јачу економску политику водила се, изгледа, и здрава политика социјална и административна; водила се брига о сеоском становништву, па се озбиљно радило на поправљању имовне и личне безбедности. Унутрашње социјалне снаге, на челу са црквом, радиле су у прилог јачања Москве. Црквени поглавица — митрополит сверуски — преселио је своју престоницу у Москву (1326.) и тим је дао Москви нарочит значај, јер је митрополит био један у читавој Русији, док је великих кнежева било више. Црква је, благодарећи својим везама са ханском влашћу, свом богатству и својој верској културној моћи, могла да јако помогне подизање Москве и то је заиста и учинила. Сви су митрополити, без обзира на народност, Грци, Руси и Срби радили у истом правцу. Исто је тако бољарство везало своју судбину са московском династијом. Уз то и московска буржоазија, која је била прилично јака, па изгледа и маса простог пука, активно су учествовали у истом послу. Московски кнезови ослањали су се, дакле, на велике општенародне симпатије.

Та Кнежевина је била омиљена Узбегу, у његовом харему и код њихове владе. Он је, помажући Московској кнежевини, високо дизао њен ауторитет и моћ и тако је сам, до душе несвесно, поткопавао темеље своје властите моћи. Московски кнежеви су са својим одредима помагали Узбегу и у њиховим казненим експедицијама. Међутим је сама Московска кнежевина била поштеђена од татарских најезда [1].

Борба за титулу великог кнеза[уреди]

Прва борба[уреди]

Јуриј Данилович (кнез у Москви: 1303—1325.) први је московски кнез, који је добио великокнежевско достојанство, према ондашњем обичају, од Узбег-кана, коме је био зет [1]. Он се дуго борио са тверским кнежевима за Владимирску велику кнежевину [2]. Он је знатно проширио своју државицу, нарочито у борби са тверским великим кнезовима, супарницима у добијању велике кнежевине владимирске [1]. Јуриј и Михаил, тверски кнез, одлазе у Златну Хорду да се отимају о јарлик који би им дао титулу великога кнеза. Јуриј подмићује татарске чиновнике богатим поклонима и побеђује. Михаила убијају мучки у Хорди [2]. Његов син Дмитриј убија Јурија, али и сам гине после тога [1], зато што му Узбег није то заповедио [2]; па ипак, он оставља своме брату Александру Михаиловичу јарлик великога кнеза [1].

Друга борба[уреди]

Јурија је наследио [2] [1] брат [2] Иван Каљита [1] или Калита (врећа новца) [2] (кнез московски од год. 1325., велики кнез владимирски од год. 1328., умро је год. 1341.) успео је да се још боље удвори Узбегу [1].

Иван је одлучио најпре да Тверу одузме титулу великога кнеза [2]. Када је 1328. [1] у Тверу, Новгороду и Рјазању становништво одбило да плати данак татарским чиновницима, Узбег пошаље на побуњенике једну војску, и Иван се прими да је предводи. Као награду он добија јарлик великога кнеза, који отада остаје у рукама московских кнежева. Александар, кнез тверски, који је најпре побегао у Псков а потом у Литванију, врати се после неколико година у свој град и успе да стекне наклоност Узбега; али Иван Калита одмах дође у Хорду, изради да се Александар погуби, и доби потврду свога положаја [2].

Иначе је он успео да обезбеди мир својим крајевима, великим кнежевинама владимирској и московској [1].

Москва постаје црквени центар[уреди]

Политичка важност Москве расте истовремено и због тога што је она постала верска престоница Русије [2]. Пренос митрополитске столице у Москву, који се десио 1326. био је догађај капиталне важности. То је обезбедило савез Москве и сверуске цркве, који је био толико важан за опстанак московске државе [1]. Руски митрополит Петар, који се налазио у Владимиру на Кљазми потпомагао је одлучно московске кнежеве против Твера. Он је дуго живео у Москви и саградио у тамошњем Кремљу главну саборну цркву те вароши, храм Богородичиног Успећа, у којој је сахрањен пошто је претсказао Москви славну политичку будућност. За Теогноста, који га је заменио, Москва коначно постаје митрополитско седиште [2].

Ширење Москве[уреди]

За читаве своје владавине Иван непрестано вреба прилике да прошири своју област; али, да би постигао то увећавање, он више воли да се послужи новцем него оружјем. Он купује велики број богатих села у Новгородској, Владимирској, Ростовској и другим кнежевинама; задобија три вароши, Галич, Бјелоозеро и Углич [2].

Смрт[уреди]

Умро је 1341. године, а наследио га је Тини Бег.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Милион путовања Марка Пола, 2012. Београд
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Павела Миљукова, која је у јавном власништву.
  • Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге „Историја Русије“ Алексеја Јелачића, која је у јавном власништву.