Узбекистан

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 37°-46° СГ Ш, 56°-73° ИГД

Република Узбекистан
O‘zbekiston Respublikasi
Ўзбекистон Республикаси
Застава Узбекистана Грб Узбекистана
Застава Грб
Химна
Устани, слободна моја земљо
узб. Serquyosh hur oʻlkam
Серқуёш ҳур ўлкам
Положај Узбекистана
Главни град Ташкент
Службени језик узбечки
председник: Ислам Каримов
Премијер: Шавкат Мирзијојев
Независност: од СССР
1. септембар 1991.
Површина  
 — укупно 447.400 km² (56)
 — вода (%) 4,9
Становништво  
 — 2013.. 29.993.500 (44)
 — густина 59/km² 
Валута узбекистански сом
Временска зона UTC +5
Интернет домен .uz
Позивни број +998

Узбекистан, званично Република Узбекистан (узб. Oʻzbekiston Respublikasi, Ўзбекистон Республикаси) држава је у Централној Азији[1]. Потпуно је окружена копном, а граничи се са Казахстаном на западу и северу, Киргистаном и Таџикистаном на истоку, и Авганистаном и Туркменистаном на југу.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Узбекистана
Самарканд

На тлу Узбекистана одавно су постојале бројне цивилизације. Те су државе у VI веку п. н. е. постале саставни део Персијског царства под династијом Ахеменида на челу.

Земљу је заузео Александар Велики 327. п. н. е. током похода који је био предузео против Дарија Трећег. Овај пораз значио је уједно и крај династије Ахеменида.

Арапи, предвођени трупама генерала Qutayba ibn Muslim-а, освајају данашњу територију Узбекистана око 712, да би ту коначно учврстили власт после Битке за Талас. Они су и наметнули ислам центалноазијским народима, који су дотад практиковали зороастризам.

Саманиди су прва персијска династија која је поново успоставила власт у Узбекистану (8191005), окончавши тако дугу арапску доминацију тим простором.

Велики монголски завојевач Тамерлан (13361405), рођен недалеко од града Самарканда, основао је моћно царство које је обухватало више земаља средње Азије, између осталог и Узбекистан. Његово царство пало је 1507. у руке узбечке династије Шајбанида. Тамерлан је за собом оставио богату културну баштину, висока научна и уметничка достигнућа, пре свега у Самарканду и Херату.

Руси су се појавили у овом региону крајем XIX века, након блиставе победе трупа предвођених генералом Михаилом Черњајевим. Потчинили су најпре 1884. калифате Бухару и Хиву, а затим и источну област данашњег Узбекистана, укључујући ту и Ташкент. Освојене територије реорганизоване су у оквиру нове административне јединице назвате Туркестан. У марту 1876, под руску власт потпао је и халифат Ћоћон.

Узбекистан као засебна република јединственог народа постоји тек од 27. октобра 1924, када је више мањих територија у централној Азији уједињено у Совјетску Социјалистичку Републику Узбекистан. Узбекистан је постао делом СССР1925.

После неуспеха у постизању споразума којим би се СССР реорганизовао и наново конституисао, за шта се Узбекистан ревносно залагао, проглашена је независност 1. септембра 1991. године. Од 1990. земљом руководи аутократски председник Ислам Каримов.

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Узбекистана
Карта Узбекистана
Језеро Чарвак

Са површином од 447.000 km² (што приближно одговара површини Шпаније или Калифорније), Узбекистан се протеже ширином од 1.425 km од запада ка истоку, и 930 km у правцу север-југ. Будући да се на југозападу граничи са Туркменистаном, на северу са Казахстаном и Аралским језером, Узбекистан је не само једна од највећих централноазијских држава, већ и једина држава која има заједничку границу са још четири такве. Узбекистан се граничи и са Авганистаном на југу.

Занимљиве чињенице: са изузетком Лихтенштајна, Узбекистан је једина земља на свету двоструко заклоњена од мора (што ће рећи: нема излаз на море, нити се граничи са неком државом која излази на море).

Узбекистан је углавном пустињска земља са свега 10 % обрадивог земљишта (то укључује интензивну пољопривреду и надовњаване долине). Кизилкум, једна од најпространијих пустиња у средњој Азији, покрива знатан део западне територије Узбекистана.

Аму Дарја и Сир Дарја су две најзначајније реке у Узбекистану, и у центалној Азији уопште, и уливају се у Аралско језеро. Укупна дужина Аму Дарје је 1437 km, а Сир Дарје 2137 km. Највиши врх у целој земљи је Adelunga Toghi и достиже 4301 метар надморске висине.

Преовлађује континентални тип климе, сув и са много контраста, са релативно хладним зимама (-10° у појединим регијама), и врло топлим летима (+40°).

Аралско море[уреди]

Аралско море, смештено између Узбекистана и Казахстана, доживљава невероватно смањивање своје површине почев од 60-их година прошлог века; ситуација прети да прерасте у праву еколошку катастрофу за цео регион. Између 1960, када је покривало 68.000 km², и 2000, његова површина је преполовљена. Ако се садашњи негативни тренд настави, језеро би могло у потпуности да ишчезне са лица Земље већ 2025. године.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Узбекистана
Пораст броја становника у периоду између 1992. и 2003.
Узбечка деца

Узбекистан је средњоазијска земља са највећим бројем становника (више од 26 милиона душа). Узбеци, који говоре туркијским језиком, чине 80 % становништва. Руси су најбројнија национална мањина са 6 % учешћа у укупној популацији (њихов број је у сталном паду од средине осамдесетих). За њима следе Таџици, Козаци, Татари и Каракалпаци. Највећи број Руса живи у Ташкенту и другим индустријским центрима. Таџици су концентрисани у древним градовима Бухари и Самарканду. Највећи број Каракалпака живи у аутономној републици Каракалпакија.

Службени језик је узбечки, којим говори 17 милиона људи (65,6 % укупне популације). Руски је и даље значајан језик споразумевања у Ташкенту и осталим већим градовима. Језик таџик је у широј употреби на локалном нивоу.

Муслимани (сунити) чине апсолутну већину (90 %) у Узбекистану. Остале религије су хришћанство, јудаизам итд. Узбекистан је световна земља.

Стуктура становништва је следећа: 37 % живи у градовима, 63 % на селу. Преовлађује младо становништво, радно способних је 54 %.

Војска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Војска Узбекистана

Узбекистан поседује највећу и најспособнију војску у региону Централне Азије, са око 650.000 људи у униформи. Структура је наслеђена од совјетских оружаних снага, мада се брзо креће ка потпуно реструктурисаној организацији, која ће на крају бити оријентисана око лаких и специјалних снага. Опрема Узбечких оружаних снага није модерна, а тренинг, иако се поправља није ни униформан нити адекватан за нову мисију територијалне безбедности. Влада је прихватила обавезе о контроли наоружања бившег Совјетског Савеза, Узбекистан се придружио Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања (као ненуклеарна земља), и подржавао је активни програм америчке агенције за смањење одбрамбених претњи (ДТРА) у западном Узбекистану (Нукус и Возрожденије). Влада Узбекистана троши око 3,7% БДП-а на војску, али је примила и растућу подршку Страног војног финансирања (ФМФ) и других безбедносних помоћних фондова од 1998. Узбекистан је прихватио захтев централне команде САД за приступ виталној војној ваздухопловној бази, Карши-Канабад, у јужном Узбекистану након терористичких напада 11. септембра. Након нереда у Андиџану и америчке реакције која је уследила, Узбекистан је захтевао да се снаге САД повуку из ваздушних база. Последње америчке трупе су напустиле Узбекистан у новембру 2005.

ЕУ је забранила продају оружја Узбекистану 2005. оптуживши владу да сноси одговорност за насиље у Андиџану, али Узбекистан и Русија су потписали заједнички одбрамбени пакт. [1] Узбекистан је члан у заједничка безбедносној организацији Шангајска организација за сарадњу.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :