Пређи на садржај

Узнесење Блажене Дјевице Марије

С Википедије, слободне енциклопедије
Узнесење Блажене Дјевице Марије
Чувени приказ у западној уметности, Тицијаново Узнесење, 1516–1518.
ТипХришћански
Уобичајен назив
  • Узнесење (Велика Госпа)
  • Успење Пресвете Богородице (Велика Госпојина)
ЗначењеТелесно узношење Марије, Исусове мајке у Рај
Обележава
Датум
Празновањеодлазак на мису или службу, благосиљање биља
Повезан саУспење Пресвете Богородице
Учесталостгодишње
Споменик у Јоулу, Ирска, посвећен проглашењу догме о узнесењу

Узнесење Марије (лат. Assumptio Mariae) је једна од четири маријанске догме Католичке цркве. Папа Пије XII дефинисао ју је 1. новембра 1950. године у својој апостолској конституцији Munificentissimus Deus као узнесење Марије, телом и душом, на небо.[5] Слави се 15. августа.

Оставља отвореним питање да ли је Марија умрла или је уздигнута у вечни живот без телесне смрти.[6]

Еквивалентно веровање у источном хришћанству је Успење Пресвете Богородице или „Уснуће Мајке Божије”. У лутеранским црквама, 15. август се слави као Празник Свете Марије.[7] Бројне англиканске деноминације обележавају 15. август под различитим називима, укључујући Празник Свете Марије Девице или Уснуће Блажене Дјевице Марије.[2][3]

Реч „асумпција” (узнесење) потиче од латинске речи assūmptiō, што значи „узимање” или „уздизање”.

Историја

[уреди | уреди извор]
Катедрала у Парми, илузионистичка купола, Антонио да Коређо, 1526–1530.

Неки научници тврде да се традиције Успења и Узнесења могу пратити рано у црквеној историји у апокрифним књигама, при чему Стивен Шумејкер напомиње везано за датирање:

На пример, Балди, Маскони и Котенет анализирали су корпус наратива о Успењу користећи прилично другачији приступ, вођен првенствено језичком традицијом уместо књижевним односима, а ипак се сви слажу да Obsequies (тј. Liber Requiei Mariae) и Six Books Dormition Apocryphon одражавају најраније традиције, лоцирајући њихово порекло у други или трећи век. Ричард Бокам такође, кроз студије... датира Six Books у четврти век... Многи други, укључујући Максимилијана Бонета, Жана Ривијера и Жана Грибомона, закључили су да ови наративи потичу из четвртог века, ако не и раније.[8]

Према Шумејкеру, први познати наратив који се бави крајем Маријиног живота и њеним узнесењем је апокрифни Liber Requiei Mariae („Књига о Маријином почивању”) из трећег, а можда и другог века.[9][10] Ипак, бројне карактеристике указују на то да Liber Requiei Mariae, или Опело Девице, како се текст назива на сиријском, има рукописе који према Шумејкеру датирају из „петог или шестог века”, док „оригинални грчки текст који лежи у основи ових раних превода готово сигурно припада четвртом веку.”[8]

Други рани извор који говори о узнесењу је Six Books Dormition Apocryphon. Датира готово сигурно у средину четвртог века, ако не можда и раније.[11] Најзначајније, Six Books Dormition Apocryphon пружа убедљиве доказе за рани култ Девице скоро век пре догађаја на Сабору у Ефесу.[11] Шумејкер, изражавајући своје мишљење о овој теми, наводи: „различитост њихових извештаја већ крајем петог века осигурава састављање апокрифа најкасније почетком петог века, а бројне карактеристике лоцирају Six Books много вероватније у четврти век”, при чему „апокриф Six Books представља прилично другачији сензибилитет о поштовању Марије у односу на Liber Requiei”.

Грчка беседа о Успењу или Књига Јованова о Уснућу Марије (приписана Јовану Богослову), још је један анонимни наратив, који можда чак претходи Књизи о Маријином почивању.[12] Овај грчки документ Тишендорф датира најкасније у 4. век,[13] али га Шумејкер датира касније.[12]

Нови завет ћути о крају њеног живота. Крајем 4. века, Епифаније Саламски је написао да није могао пронаћи ауторизовану традицију о томе како се њен живот завршио.[14] Ипак, иако Епифаније није могао да одлучи на основу библијске или црквене традиције да ли је Марија умрла или остала бесмртна, његова неодлучна размишљања сугеришу да су се у његово време већ појавила различита мишљења о том питању,[15] те је идентификовао три веровања у вези са њеним крајем: да је имала нормалну и мирну смрт; да је умрла као мученица; или да није умрла.[15] Штавише, у другом тексту Епифаније је навео да је Марија била попут Илије јер никада није умрла већ је била узнесена, као и он.[16]

Друга дела која помињу узнесење Марије су апокрифни трактат De Obitu S. Dominae, који носи име Светог Јована, а који ипак припада четвртом или петом веку. Такође се налази у апокрифној књизи De Transitus Beatae Mariae Virginis, лажно приписаној Мелитону Сардском, и у лажном писму приписаном Дионисију Ареопагиту.[17][18]

Учење о узнесењу Марије постало је широко распрострањено широм хришћанског света, слављено већ у 5. веку и успостављено на Истоку од стране цара Маврикија око 600. године нове ере.[19] У једној омилији, Јован Дамаскин (675–749), цитирајући трећу књигу Јевтимијеве историје, бележи следеће:

Свети Јувенал, епископ јерусалимски, на Сабору у Халкидону (451), обзнанио је цару Маркијану и Пулхерији, који су желели да поседују тело Мајке Божије, да је Марија умрла у присуству свих апостола, али да је њен гроб, када је отворен на захтев Светог Томе, пронађен празан; одакле су апостоли закључили да је тело узнето на небо.[20][21][22][23]

Постоји велики број извештаја о узнесењу Девице Марије, објављених на разним језицима (укључујући грчки, латински, коптски, сиријски, етиопски, арапски). Стандардни грчки текст је онај који се приписује Светом Јовану Богослову (Јеванђелисти). Стандардни латински текст је онај који се приписује Мелитону Сардском.[24] Шумејкер напомиње да „древни наративи нису ни јасни ни једногласни у подршци или противљењу догми” о узнесењу.[25]

Према Проласку Блажене Дјевице Марије, приписаном Јосифу из Ариматеје, што је каснија верзија Успења Девице Марије, вероватно из времена након раног седмог века, један од апостола, често идентификован као Апостол Тома, није био присутан при смрти Марије, али његов касни долазак изазива поновно отварање Маријиног гроба, који је пронађен празан осим њене погребне одеће.[26] Накнадно, Марија спушта свој појас апостолу са неба као сведочанство догађаја.[27] Овај инцидент је приказан на многим каснијим сликама узнесења.

Празник Успења стигао је на Запад почетком 7. века, мењајући име у Узнесење у неким литургијским календарима 9. века.[28] Празник је за Цариград одредио 15. августа цар Маврикије 600. године; око педесет година касније уведен је у Рим и помиње се у папском декрету папе Сергија (687–701), који је одредио процесију за празник.[29] Папа Лав IV (владао 847–855) дао је празнику бденије и октаву како би га свечано уздигао изнад свих осталих, Папа Никола I (858–867) ставио га је у раван са Божићем и Ускрсом, а Папа Бенедикт XIV (1740–1758) прогласио га је „вероватним мишљењем, чије би порицање било безбожно и богохулно”.[30]

Између 1849. и 1950. године, у Рим су стигле бројне петиције да се узнесење прогласи догмом. Дана 1. маја 1946. године, Папа је послао бискупима света енциклику Deiparae Virginis Mariae,[31] постављајући им ова питања: „Да ли ви, часна браћо, у својој изузетној мудрости и разборитости, сматрате да се телесно Узнесење Блажене Девице може предложити и дефинисати као догма вере? Да ли ви, са својим свештенством и народом, то желите?” Бискупи су дали готово једногласан потврдан одговор на оба ова питања.[5]

Коначно, 1. новембра 1950. године, Папа Пије XII прогласио је Узнесење Девице Марије као догму вере апостолском конституцијом Munificentissimus Deus на следећи начин:

Проглашавамо, изјављујемо и дефинишемо да је божански откривена догма: да је Безгрешна Мајка Божија, увек Девица Марија, завршивши ток свог земаљског живота, била узнесена телом и душом у небеску славу.[5]

Папа Пије XII изразио је у својој апостолској конституцији наду да ће вера у телесно узнесење Девице Марије на небо „учинити нашу веру у сопствено васкрсење јачом и учинити је делотворнијом”,[32] док Катехизам Католичке цркве додаје: „Узнесење Блажене Девице је јединствено учествовање у Васкрсењу њеног Сина и антиципација васкрсења других хришћана.”[33]

Повезане традиције

[уреди | уреди извор]

У неким верзијама наратива о узнесењу, каже се да се узнесење догодило у Ефесу, у Кући Девице Марије. Ово је много новија и локализована традиција. Најраније традиције кажу да се Маријин живот завршио у Јерусалиму (види Гробница Девице Марије).[34]

Научници са Studium Biblicum Franciscanum „тврдили су да је током или убрзо након апостолског доба група јеврејских хришћана у Јерусалиму сачувала усмену традицију о крају живота Девице”. Тако су, указујући на усмену традицију, аргументовали историчност наратива о узнесењу и успењу. Према Антоану Венгеру, „упадљиво различите традиције Маријиног Успења и Узнесења произилазе из 'велике разноликости оригиналних типова', а не као резултат прогресивне модификације једне, оригиналне традиције”. Симон Клод Мимуни и његови претходници тврдили су да је веровање у Узнесење Девице коначни догматски развој, а не тачка порекла ових традиција.[35]

У земљама немачког говорног подручја и неким словенским земљама (попут Пољске), обичај благосиљања (ароматичног) биља повезан је са Светковином Узнесења Блажене Девице Марије. Овај древни обичај „почео је да се повезује са Блаженом Девицом Маријом, делимично због библијских слика које су се на њу примењивале, попут винове лозе, лаванде, чемпреса и љиљана, делимично због тога што је виђена као цвет слатког мириса због своје врлине”, и Исаијине референце на изданак који ниче из пања Јесејевог, који је донео Исуса Христа као плод.[36] Обичај је такође повезан са традицијом Frauendreißiger (значи приближно „тридесет дана Наше Госпе”), периодом који траје до 8. септембра, празника Рођења Марије. Ова рурална традиција потиче од чињенице да биље у ово доба године садржи посебно високе нивое етеричних уља и посебно је здраво.

Светописамска основа

[уреди | уреди извор]
Види још: Марија (мајка Исусова)
Базилика Узнесења Наше Госпе, позната и као Ротунда у Мости, на Малти. Фасада је украшена за Празник Узнесења 15. августа.

Апостолска конституција Munificentissimus Deus помиње неколико Светих Отаца, теолога и учитеља Цркве који су заступали узнесење Марије, међу којима су Хадријан I, Сергије I, Лав IV, Јован Дамаскин, Амадеус од Лозане, Модест Јерусалимски, Антун Падовански, Алберт Велики, Тома Аквински (Анђеоски учитељ), Бонавентура (Серафски учитељ), Бернардин Сијенски, Роберт Белармин, Францис де Салес, Петар Канизије, Франсиско Суарез, између осталих.[5] Апостолска конституција додаје: „Сви ови докази и разматрања светих Отаца и теолога заснивају се на Светом писму као свом крајњем темељу.”

Отац Жужи је изразио став да је Откривење Јованово 12:1–2 главни светописамски сведок узнесења:[31]

И знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезиним, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда. И бијаше трудна...

— Откривење 12:1–2

Овај одломак, предлаже Епифаније, може указивати на то да Марија није умрла као друга људска бића, већ је некако остала бесмртна, иако јасно изражава своју несигурност и уздржава се од заговарања овог става. Коначно, Епифаније закључује: „[Ј]а не кажем да је остала бесмртна. Али ни не тврдим да је умрла.”[37]

Од времена раних црквених отаца, ова слика „жене обучене у сунце” имала је троструку симболику: древни народ Израела, Црква и Марија.[38]

Многи бискупи цитирали су Постање 3:15, у којем се Бог обраћа змији у Едемском врту, као примарну потврду Маријиног узнесења:[39]

И мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.

— Genesis 3:15

Многи научници повезују Исусову употребу речи „жена” којом назива Марију уместо да је зове „мајка” као потврду да је Марија „жена” описана у Постању 3:15. Марија је често виђена као „Нова Ева”, која је згњечила главу змије при Благовестима послушавши анђела Гаврила када је рекао да ће родити Месију (Лука 1:38).[40]

Катехизам Католичке цркве потврђује да извештај о паду у Постању 3 користи фигуративни језик, и да пад човечанства, заводљивим гласом змије у Библији, представља палог анђела, Сатану или „ђавола”.[41] Слично томе, велики змај у Откривењу 12 представља Сатану, идентификованог са змијом из врта која има непријатељство са женом.[42] Стога, у католичкој мисли, постоји повезаност између ове жене и Маријиног узнесења.

Међу многим другим одломцима које је приметио папа Пије XII били су следећи:[39]

Библија помиње две истакнуте личности, Еноха и Илију, који су узнети на небо, служећи као важни преседани за узнесење Марије. Енох, поменут у Књизи постања, познат је по свом блиском ходу са Богом и описан је као неко кога је Бог „узео” (Genesis 5:24), догађај који је такође пријављен у Посланици Јеврејима (Hebrews 11:5). Слично томе, Илија, велики пророк, узнет је на небо у вихору, у пратњи ватрених кола, како је записано у Другој књизи о царевима (2 Kings 2:11).

Католички маријански визионари и узнесење

[уреди | уреди извор]

У 12. веку, немачка монахиња Елизабета од Шенауа наводно је имала визије Марије и њеног сина које су имале дубок утицај на традицију Западне цркве. У свом делу Visio de resurrectione beate virginis Mariae, она приповеда како је Марија узнесена телом и душом на Небо.[28][44]

Дана 1. маја 1950. године, Жил Буур, маријански виделац, известио је Пија XII о наводној поруци коју му је Девица Марија наложила да пренесе папи о догми Узнесења Пресвете Девице Марије. Речено је да је Пије XII тражио од Бога, током Свете године 1950, знак који би га уверио да је догма о Узнесењу Девице Марије заиста жељена од Бога, а када је Жил пренео поруку Пију XII, папа је сматрао ову поруку очекиваним знаком. Шест месеци након приватне аудијенције коју је папа одобрио Жилу, сам Пије XII прогласио је догму о Узнесењу телом и душом Блажене Девице Марије на Небо.[45]

Узнесење наспрам Успења

[уреди | уреди извор]
Види још: Успење Пресвете Богородице
Успење: плоча од слоноваче, касни 10. - рани 11. век (Музеј Клини).

Неки католици верују да је Марија умрла пре него што је узнесена, али верују да је чудесно васкрсла пре узнесења (морталистичко тумачење). Други верују да је телесно узнесена на Небо без претходне смрти (иморталистичко тумачење).[46][47] Било које схватање католици могу легитимно заступати, с тим што источни католици обележавају празник као Успење (Уснуће). Чини се, међутим, да постоји много више доказа за морталистичку позицију у католичким традицијама (литургија, апокрифи, материјална култура).[48] Папа Јован Павле II изразио је морталистички став у свом јавном говору.[49]

Многи теолози примећују поређењем да је у Католичкој цркви узнесење догматски дефинисано, док је у источној православној традицији Успење мање догматски, а више литургијски и мистично дефинисано. Такве разлике произилазе из ширег обрасца у двема традицијама, где су католичка учења често догматски и ауторитативно дефинисана – делом због централизованије структуре Католичке цркве – док су у источном православљу многе доктрине мање ауторитативне.[50]

Светковина Узнесења Блажене Девице Марије слави се у Римокатоличкој цркви 15. августа, а Источна православна и источне католичке цркве славе Успење Мајке Божије (или Уснуће Богородице) истог датума, чему претходи 14-дневни пост. Источни хришћани верују да је Марија умрла природном смрћу, да је њену душу примио Христос након смрти, да је њено тело васкрсло након смрти и да је телесно узнесена на небо у ишчекивању општег васкрсења.

Православна традиција је јасна и непоколебљива у погледу централне тачке [Успења]: Света Девица је претрпела, као и њен Син, физичку смрт, али њено тело – као и Његово – касније је подигнуто из мртвих и она је узнесена на небо, како телом тако и душом. Она је прошла изван смрти и суда и живи у потпуности у Долазећем добу. Васкрсење Тела ... је у њеном случају антиципирано и већ је свршен чин. То, међутим, не значи да је она одвојена од остатка човечанства и смештена у сасвим другу категорију: јер се сви надамо да ћемо једног дана делити исту славу Васкрсења Тела коју она ужива већ сада.[51]

Протестантски ставови

[уреди | уреди извор]
Узнесење Марије, Рубенс, 1626.

Ставови се разликују унутар протестантизма, при чему они са теологијом ближом католичанству понекад верују у телесно узнесење, док већина протестаната не верује.

Лутерански ставови

[уреди | уреди извор]

Празник Узнесења Марије задржала је Лутеранска црква након Реформације.[52] Evangelical Lutheran Worship означава 15. август као мањи празник под називом „Марија, Мајка нашег Господа”, док га тренутна Lutheran Service Book формално назива „Света Марија, Мајка нашег Господа”.[52]

Англикански ставови

[уреди | уреди извор]

Унутар англиканизма, Узнесење Марије неки прихватају, други одбацују, или га сматрају адијафором („ствар која је небитна”).[53] Доктрина је фактички нестала из англиканског богослужења 1549. године, делимично се враћајући у англокатоличкој традицији током 20. века под различитим именима. Маријански празник 15. августа слави Црква Енглеске као неспецифичан празник Блажене Девице Марије, празник који Шкотска епископална црква назива једноставно „Марија Девица”,[54][55][56] а у Епископалној цркви са седиштем у САД обележава се као празник „Свете Марије Девице: Мајке нашег Господа Исуса Христа”,[3] док друге англиканске провинције имају празник Успења[54] – Књига заједничких молитава (1962) Англиканске цркве Канаде, на пример, обележава тај дан као „Уснуће Блажене Девице Марије”.[2]

Англиканско-римокатоличка међународна комисија, која настоји да идентификује заједнички језик између две заједнице, објавила је 2004. године необавезујућу декларацију намењену проучавању и евалуацији, „Изјаву из Сијетла”; ова „усаглашена изјава” закључује да се „учење о Марији у две дефиниције Узнесења и Безгрешног зачећа, схваћено у оквиру библијског обрасца економије наде и благодати, може рећи да је у складу са учењем Светог писма и древним заједничким традицијама”.[57]

Континентални реформисани ставови

[уреди | уреди извор]

Протестантски реформатор Хајнрих Булингер веровао је у узнесење Марије. Његов полемички трактат против идолопоклонства из 1539. године[58] изразио је његово уверење да је Маријино sacrosanctum corpus („пресвето тело”) било узнето на небо од стране анђела:


Hac causa credimus ut Deiparae virginis Mariae purissimum thalamum et spiritus sancti templum, hoc est, sacrosanctum corpus ejus deportatum esse ab angelis in coelum.[59]

Из тог разлога верујемо да је Девица Марија, Богородица, најчистија ложница и храм Светог Духа, то јест, њено пресвето тело, била узнета на небо од стране анђела.[60]

Празници и повезани период поста

[уреди | уреди извор]
Празник Узнесења Девице Марије у Новари ди Сичилији у августу.

Источноправославна традиција препоручује пост од четрнаест дана пре Празника Успења Марије.[61] Пост у источноправославним црквама генерално се састоји од уздржавања од одређених група намирница; током Госпојинског поста, поштује се строги пост радним данима, док су вино и уље дозвољени викендом, а риба додатно на Преображење (6. августа).[62]

Узнесење је важно за многе хришћане, посебно католике и православце, као и за многе лутеране и англиканце, као небески рођендан Девице Марије (дан када је Марија примљена на Небо). Веровање о њеном прихватању у славу Неба неки хришћани виде као симбол обећања које је Исус дао свим истрајним хришћанима да ће и они бити примљени у рај. Узнесење Марије симболизовано је у Богородици са љиљаном.

Данашњи италијански назив празника, Ferragosto, можда потиче од латинског назива, Feriae Augusti („Празници цара Августа”),[63] будући да је месец август добио име по цару. Празник је увео бискуп Кирило Александријски у 5. веку. У току христијанизације, ставио га је на 15. август. Средином августа, Август је прослављао своје победе над Марком Антонијем и Клеопатром код Акција и Александрије тродневним тријумфом. Годишњице (а касније само 15. август) биле су државни празници од тада широм Римског царства.[64]

Светковина Узнесења 15. августа славила се у Источној цркви од 6. века. Западна црква усвојила је овај датум као заповедни празник у част Узнесења Блажене Девице Марије, што је референца на веровање у стварно, физичко уздизање њене безгрешне душе и нераспаднутог тела на Небо.

Државни празници

[уреди | уреди извор]
Патолео (слатки пиринчани колачи) су pièce de résistance прославе празника Узнесења међу гоанским католицима.

Дан Узнесења 15. августа је државни празник у Андори, Аустрији, Белгији, Бурундију, Камеруну, Централноафричкој Републици, Чилеу, Републици Конго, Обали Слоноваче, Хрватској,[65] Колумбији, Костарики, Кипру, Источном Тимору, Француској, Габону, Грчкој, Грузији, Републици Гвинеји, Хаитију, Италији, Либану, Лихтенштајну, Литванији, Луксембургу, Северној Македонији, Мадагаскару, Малти, Маурицијусу, Монаку, Црној Гори (за католике), Парагвају, Филипинима (Марагондон, Кавите), Пољској (поклапа се са Даном Војске Пољске), Португалу, Румунији, Руанди, Сенегалу, Сејшелима, Словенији, Шпанији, Сирији, Тахитију, Тогу и Вануатуу;[66] а био је и у Мађарској до 1948.

Такође је државни празник у деловима Немачке (делови Баварске и Сарланда), Швајцарске (у 14 од 26 кантона) и Босне и Херцеговине. У Гватемали се обележава у Гватемала Ситију и у граду Санта Марија Небах, који је оба својатају као своју заштитницу.[67] Такође, овај дан се комбинује са Даном мајки у Костарики и деловима Белгије.

Истакнуте католичке, православне и оријенталне православне земље у којима је Дан Узнесења важан празник, али није признат од стране државе као државни празник, укључују Чешку Републику, Ирску, Мексико, Филипине и Русију. У Бугарској, Празник Успења је највећа православна хришћанска прослава Свете Девице. Прославе укључују литургије и заветне дарове. У Варни се дан слави процесијом свете иконе, као и концертима и регатама.[68]

На многим местима одржавају се верске параде и популарни фестивали у част овог дана. У Канади, Дан Узнесења је национални празник Акађана, чија је она заштитница. Нека предузећа се затварају тог дана у претежно франкофоним деловима Њу Брансвика, Канада. Девица Узнесена на Небо је такође заштитница Малтешких острва и њен празник, који се слави 15. августа, осим што је државни празник на Малти, такође се слави са великом свечаношћу у локалним црквама, посебно у седам места познатих као Seba' Santa Marijiet. Малтешка места која славе Узнесење Наше Госпе су: Моста, Кренди, Киркоп, Гашак, Гудја, Атард, Мкаба и Викторија. Заселак Праха у Тексасу одржава фестивал током којег његово становништво нарасте са приближно 25 на 5.000 људи.

У англиканизму и лутеранству, празник се данас често одржава, али без званичне употребе речи „Узнесење”. У православним црквама које следе Јулијански календар, празник Успења Марије пада 28. августа.

У Маронитској цркви, Узнесење Марије познато је као „Узнесење Свете Мајке Божије” и слави се 15. августа. Овај празник заузима значајно место у маронитском литургијском календару, одражавајући дубоко поштовање Марије унутар цркве.

Маронитска литургија за Узнесење укључује јединствене молитве и химне које славе Маријино узнесење на небо. Прослава често укључује процесије и ходочашћа у маријанска светилишта, при чему је светилиште Наше Госпе од Харисе у Хариси, Либан, посебно значајно место где се хиљаде ходочасника окупљају сваке године да одају почаст Марији на њен празник.

Прослава Узнесења у Маронитској цркви наглашава њену повезаност са универзалном хришћанском традицијом уз очување њеног посебног сиријског наслеђа и праксе.

Уметност

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Узнесење Богородице у уметности

Најранија позната употреба Успења налази се на саркофагу у крипти цркве у Сарагоси у Шпанији датираном око 330.[18] Узнесење је постало популарна тема у западној хришћанској уметности, посебно од 12. века, а нарочито након Реформације, када је коришћено за оповргавање протестаната и њиховог умањивања Маријине улоге у спасењу.[69] Анђели је обично носе ка небу где ће је Христос крунисати, док Апостоли доле окружују њен празан гроб док са страхопоштовањем гледају горе.[69] Каравађо, „отац” барокног покрета, изазвао је пометњу приказујући је као тело које се распада, сасвим супротно доктрини коју је промовисала црква;[70] православнији примери укључују дела Ел Грека, Рубенса, Анибала Карачија и Николе Пусена, при чему овај последњи замењује Апостоле путоима који бацају цвеће у гроб.[69]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Beane, Larry (15. 8. 2019). „The Feast of the Blessed Virgin Mary”. Gottesdienst. Приступљено 16. 8. 2025. 
  2. ^ а б в „The Calendar”. Prayerbook.ca. стр. ix. Архивирано из оригинала 4. 11. 2013. г. Приступљено 3. 11. 2013. 
  3. ^ а б в The Episcopal Church. „Saint Mary the Virgin: Mother of Our Lord Jesus Christ”. Liturgical Calendar. New York: The Domestic and Foreign Missionary Society, The Episcopal Church. Архивирано из оригинала 17. 7. 2018. г. Приступљено 17. 7. 2018. 
  4. ^ „Feast of the Assumption of the Holy Mother-of-God”. The Armenian Church. Архивирано из оригинала 16. 8. 2021. г. Приступљено 23. 8. 2021. 
  5. ^ а б в г Pius XII (1. 11. 1950). „Munificentissimus Deus”. Holy See. 
  6. ^ Collinge 2012, стр. 53.
  7. ^ „The Blessed Virgin Mary and Christology”. Indiana District LCMS. Приступљено 16. 8. 2025. 
  8. ^ а б Shoemaker, Stephen. „The Ancient Dormition Apocrypha and the Origins of Marian Piety: Early Evidence of Marian Intercession from Late Ancient Palestine (uncorrected page proofs)”. 
  9. ^ Shoemaker, Stephen. „The Ancient Dormition Apocrypha and the Origins of Marian Piety: Early Evidence of Marian Intercession from Late Ancient Palestine (uncorrected page proofs)”. Self-published: 29. „"emphasis on the soteriological importance of esoteric knowledge, reference to numerous gnostic “technical terms,” and the presence of a common gnostic cosmological myth, all of which suggest an origin in the third century, if not even earlier" "the idea that Mary could have sinned (as separate from the question of her Immaculate Conception in the Western Church) seems to have belonged to the second century, where it is voiced by Irenaeus and Tertullian"” 
  10. ^ Shoemaker 2016, стр. 24.
  11. ^ а б Shoemaker 2016, стр. 25.
  12. ^ а б Truglia, Patrick (2021). „Original Sin in The Byzantine Dormition Narratives” (PDF). Revista Teologica (4). p. 9 (Footnote 30). 
  13. ^ Schaff, Philip. „The Twelve Patriarchs, Excerpts and Epistles, The Clementia, Apocrypha, Decretals, Memoirs of Edessa and Syriac Documents, Remains of the First Age”. Christian Classics Ethereal Library. ANF08. Приступљено 14. 8. 2024. 
  14. ^ Shoemaker 2002, стр. 11–12, 26.
  15. ^ а б Shoemaker 2002, стр. 14.
  16. ^ Shoemaker, Stephen J (2008). „Epiphanius of Salamis, the Kollyridians, and the Early Dormition Narratives: The Cult of the Virgin in the Fourth Century”. Journal of Early Christian Studies. 16 (3): 371—401. doi:10.1353/EARL.0.0185. . Journal of Early Christian Studies . ISSN 1086-3184.
  17. ^ Holweck, Frederick (1907). Catholic Encyclopedia: Assumption of Mary. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 30. 7. 2024 — преко New Advent. 
  18. ^ а б Zirpolo 2018, стр. 213.
  19. ^ Butler, Alban; Burns, Paul (јануар 1998). Butler's Lives of the Saints: August. A&C Black. стр. 140—141. ISBN 0860122573. 
  20. ^ William Saunders (1996). "The Assumption of Mary". EWTN. Архивирано 2019-06-16 на сајту Wayback Machine
  21. ^ „The Dormition of the Mother of God – Saint Joseph Orthodox Church”. Приступљено 13. 8. 2024. 
  22. ^ John Wortley (2005). „The Marian Relics at Constantinople”. Greek, Roman, and Byzantine Studies.  45. pp. 171–187, esp. 181–182.
  23. ^ Jenkins 2015, стр. unpaginated.
  24. ^ Elliott, J. K. (27. 10. 2005). The Apocryphal New Testament: A Collection of Apocryphal Christian Literature in an English Translation (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 691. ISBN 978-0-19-826181-0. Приступљено 15. 8. 2024. 
  25. ^ Shoemaker 2002, стр. 3.
  26. ^ Shoemaker, Stephen J. „(Ps.-)Joseph of Arimathea, The Passing of the Blessed Virgin Mary”. Архивирано из оригинала 13. 4. 2009. г. Приступљено 10. 9. 2024. 
  27. ^ Ante-Nicene Fathers. The Writings of the Fathers Down to A.D. 325, vol. 8 p. 594
  28. ^ а б Warner 2016, стр. 91.
  29. ^ O'Carroll, Michael (1983). Theotokos: A Theological Encyclopedia of the Blessed Virgin Mary (на језику: енглески). Glazier. стр. 55—57. ISBN 978-0-907271-11-6. Приступљено 27. 10. 2024. 
  30. ^ Wagner 2020, стр. 95.
  31. ^ а б O'Carroll 2000, стр. 56.
  32. ^ Munificentissimus Deus, No. 42
  33. ^ Catechism of the Catholic Church #966. Приступљено 13. 8. 2024. 
  34. ^ Meistermann, B. „Catholic Encyclopedia: Tomb of the Blessed Virgin Mary”. www.newadvent.org. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 10. 9. 2024. 
  35. ^ Shoemaker 2002, стр. 18–20.
  36. ^ Congregation for Divine Worship and the Discipline of the Sacraments, Directory on popular pietey and the liturgy, No. 181, Vatican City, 2001
  37. ^ Shoemaker 2002, стр. 12.
  38. ^ Saunder, William (2004). „Woman Clothed with the Sun”. Arlington Catholic Herald. Catholic Education Resource Center. Архивирано из оригинала 13. 7. 2013. г. Приступљено 6. 7. 2011. 
  39. ^ а б Miravalle 2006, стр. 73.
  40. ^ Taylor, Edward K. (1961). „The Woman of Cana”. The Furrow. 12 (5): 304—310. ISSN 0016-3120. JSTOR 27658099. 
  41. ^ „Catechism of the Catholic Church – IntraText”. Holy See. Приступљено 8. 2. 2022. 
  42. ^ Williamson, Peter (2015). Catholic Christian Commentary on Sacred Scripture: Revelation (на језику: енглески). Grand Rapids, Michigan: Baker Academic. стр. 205—220. ISBN 978-0801036507. 
  43. ^ „Assumption of Mary: Scriptural Support”. University of Dayton, Ohio. 
  44. ^ Clark, Anne L. (1992). Elisabeth of Schönau: a twelfth-century visionary. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. стр. 382. ISBN 9780812231236. 
  45. ^ „Gilles Bouhours”. Santi, beati e testimone. Приступљено 15. 8. 2023. 
  46. ^ The Catholicism Answer Book: The 300 Most Frequently Asked Questions. стр. 64. ISBN 1402208065. 
  47. ^ Shoemaker 2016, стр. 201 by John Trigilio, Kenneth Brighenti 2007
  48. ^ Witała, Maciej (16. 12. 2021). „Proposition of a Modern Theological Interpretation of Death as a Consequence of Sin”. Poznańskie Studia Teologiczne (на језику: енглески). 39 (39): 40—41. ISSN 2451-2273. doi:10.14746/pst.2021.39.02 Слободан приступ. 
  49. ^ John Paul II. „General Audience 25 June 1997”. www.vatican.va. Приступљено 20. 5. 2023. 
  50. ^ See "Three Sermons on the Dormition of the Virgin" by John of Damascus, from the Medieval Sourcebook
  51. ^ Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, in: Festal Menaion [London: Faber and Faber, 1969], p. 64.
  52. ^ а б Beane, Larry (15. 8. 2019). „The Feast of the Blessed Virgin Mary”. Gottesdienst.org (на језику: енглески). Приступљено 27. 5. 2021. „Many early Lutherans retained the Feast of the Assumption in the liturgical calendar, while recognizing it as a speculation rather than a dogma. However, Pope Pius XII dogmatized this belief in 1950 in his decree Munificentissimus Dei (sic), thus imposing it as doctrine upon Roman Catholics. ... Today's feast is described in Lutheran Service Book as 'St. Mary, Mother of our Lord'.” 
  53. ^ Williams, Paul (2007). pp. 238, 251, quote: "Where Anglican writers discuss the doctrine of the Assumption, it is either rejected or held to be of the adiaphora."
  54. ^ а б Williams, Paul (2007). p. 253, incl. note 54.
  55. ^ The Church of England, official website: The Calendar. Accessed 17 July 2018
  56. ^ The Scottish Episcopal Church, official website: Calendar and Lectionary. Accessed 17 July 2018
  57. ^ „Mary: Grace and Hope in Christ”. Vatican.va. 26. 6. 2000. Приступљено 3. 11. 2013. „There is no direct testimony in Scripture concerning the end of Mary’s life. However, certain passages give instances of those who follow God's purposes faithfully being drawn into God's presence. Moreover, these passages offer hints or partial analogies that may throw light on the mystery of Mary's entry into glory.” 
  58. ^ De origine erroris libri duo [On the Origin of Error, Two Books] [1]. "In the De origine erroris in divorum ac simulachrorum cultu he opposed the worship of the saints and iconolatry; in the De origine erroris in negocio Eucharistiae ac Missae he strove to show that the Catholic conceptions of the Eucharist and of celebrating the Mass were wrong. Bullinger published a combined edition of these works in 4 ° (Zurich 1539), which was divided into two books, according to themes of the original work." The Library of the Finnish nobleman, royal secretary and trustee Henrik Matsson (c. 1540–1617). Terhi Kiiskinen Helsinki: Academia Scientarium Fennica.  Спољашња веза у |title= (помоћ)(Finnish Academy of Science), 2003, , p. 175
  59. ^ Froschauer. De origine erroris, Caput XVI (Chapter 16), p. 70
  60. ^ The Thousand Faces of the Virgin Mary. ISBN 978-0814659144.  (1996), George H. Tavard, Liturgical Press , p. 109.
  61. ^ „Dormition of the Theotokos”. goarch.org. Greek Orthodox Archdiocese of America. Приступљено 22. 6. 2025. 
  62. ^ „The Fasting Seasons | Antiochian Orthodox Christian Archdiocese”. Архивирано из оригинала 5. 2. 2021. г. 
  63. ^ Pianigiani, Ottorino (1907). „Vocabolario etimologico della lingua italiana”. 
  64. ^ Giebel, Marion (1984). Augustus. Reinbek bei Hamburg: Rowohlt. стр. 6. ISBN 3499503271. 
  65. ^ „Zakon o blagdanima, spomendanima i neradnim danima u Republici Hrvatskoj”. Narodne novine (на језику: хрватски). 14. 11. 2019. Приступљено 28. 8. 2024. 
  66. ^ Columbus World Travel Guide, 25th ed.
  67. ^ Reiland, Catherine. „To Heaven Through the Streets of Guatemala City: the Processions of the Virgin of the Assumption”. Emisferica. Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 11. 6. 2018. 
  68. ^ „The Assumption of Mary into Heaven, the most revered summer Orthodox Christian feast in Bulgaria”. bnr.bg. 
  69. ^ а б в Zirpolo 2018, стр. 83.
  70. ^ Zirpolo 2018, стр. 213–214.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Узнесење_Блажене_Дјевице_Марије&oldid=30748228”