Узун Мирко Апостоловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Узун-Мирко Апостоловић
Uzun-Mirko Apostolović, Uroš Knežević.jpg
Узун Мирко Апостоловић (уље на платну Уроша Кнежевића, 1855)
Датум рођења 1782.
Место рођења Брајковац
 Османско царство
Датум смрти (1868-11-20)20. новембар 1868.
Место смрти Београд
 Кнежевина Србија

Узун-Мирко Апостоловић (Брајковац код Лазаревца 1782Београд 20. новембар 1868.), био је војни заповедник, бимбаша у Првом и Другом српском устанку. Надимак Узун добио је због свог раста, јер „узун“ на турском значи висок. Посебно се истакао и прославио приликом ослобађања Београда 1806.

Биографија[уреди]

Рођен 1782. године у Брајковцу, који се, у то време, због сумпорних испарења на изворишту лековите воде звао Смрдљиковац. Његова породица је из Пипера прво дошла у Руднички крај, одакле се после преселила у околину Београда, да би у време аустријско-турских ратова боравила у Срему.

Отац Петар Апостоловић и деда Апостол погинули су у аустријско-турском рату 1792. борећи се у Кочиној Крајини у фрајкору против Турака. По повратку из Срема, Мирко је са мајком живео у Мислођину, одакле је прешао у Београд, где је учио терзијски занат.[1]

Посебно се прославио у бици за Београд 29-30. новембра / 11-12. децембра 1806, када је заједно са својом четом и бимбашом Кондом, бившим турским крџалијским војним заповедником у Београду, ушао неприметно у град и са унутрашње стране отворио Сава-капију српској војсци. Теже је рањен у борби са турском стражом на капији.

Био је рањен; на Карановцу (данашње Краљево) (1805) у главу, на Смедереву (1805) у раме, на Сава-капији (1806) ножем по десној руци, на Ужицу (1805 или 1807) у кук, на Малајници (1807) у прса, на Дрини (1810) сабљом преко бутине, на Параћину (1805) у леви лист. После пропасти Првог српског устанка лечио је своје ране у Бечу. Учесник је Другог устанка и тукао се са Турцима на Липару, Чачку и Дубљу. Када је затражио пензију од Совјета (1842), совјетници су га упитали где су му документа, на шта им је одговорио: „Моји су документи мојих седам рана!"

Узун-Мирко који је, као и друге старешине из његовог покољења, био везан за цркву и поштовао сва правила, имао је у својој кући једну собу на горњем спрату, где се ујутро и увече молио пред иконама. Према сведочењу савременика наглас се молио, тако „да се напоље чути могло".[2]

За педесетогодишњицу Другог српског устанка, 21. маја 1865. кнез Михаило је Узун Мирку својом руком приденуо Таковски крст, а одликован је и црногорском Златном медаљом Обилића. Умро је 1868. и сахрањен је у Београду. Његова гробница налази се данас на Новом гробљу у Београду.

Узун-Мирко Апостоловић родоначелник је породице Узун-Мирковић. Његов син пешадијски пуковник Љубомир Узун-Мирковић (1832 — 1905) отац је дивизијског генерала Драгољуба Узун-Мирковића (1875 — 1941)[3], чији син Мирослав Узун-Мирковић је 1941. био артиљеријски капетан. Генерала Узун-Мирковића брат од ујака је дивизијски генерал Драгутин Ђ. Окановић, који је 1906, као припадник најужег круга Црне руке, након оставке на војну службу, заједно са Радојем Домановићем покренуо лист „Нови покрет“.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Податке о Узун Мирку записао на основу његових казивања М. Милићевић, Поменик знаменитих људи, Београд 1888, pp. 729-733.
  2. К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, Беч 1884, стр. 64.
  3. Вид. генерал Душан П. Трифуновић, Смрт једног храброг и одличног команданта, Драг. Љ. Узун-Мирковић, Политика, 8. март 1941, стр. 10.

Спољашње везе[уреди]