Улица краља Милутина (Београд)

С Википедије, слободне енциклопедије
Улица
краља Милутина
Општина Врачар
Почетак Крунска улица
Крај Пастерова улица
Дужина 1100 m
Створена 1872
Названа 1992
Стари називи Улица Орловића, Милутинова,Цара Хаила Селасија

Улица краља Милутина је улица на Врачару, у Београду. Простире се од Крунске улице до Пастерове улице. Улица је добила назив по српском краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићу, млађем сину Уроша I и Јелене Анжујске.

Улица је дугачка 1100 метара.

Име улице[уреди | уреди извор]

Улица краља Милутина се пружала од Тиршове улице до Булевара краља Александра (1896—1931).

Пређашњи називи:


Потоњи називи:

Садашње име је добила 1992. године.[1]


Улицом краља Милутина[уреди | уреди извор]

У улици краља Милутина налазе се многобројни објекти проглашени за споменике културе, као и многе значајне институције.


бр. 5

Дом браће Крстић, саграђен је крајем 19. века. У овој згради рођени су познати архитекти Петар и Бранко Крстић. Припадали су групи архитеката модерног правца. [2]

бр. 10

Основна школа „Владислав Рибникар”

бр. 25

Зграда Државне хемијске лабораторије представља непокретно културно добро као споменик културе. Подигнута је 1882. године. [3]

бр. 33

Кућа Јосифа Шојата представља једно од значајних остварења архитекате Милана Злоковића. Грађена је у периоду од 1926. до 1927. године и уврштена у споменик културе Србије. [4]

бр. 52

Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију "Проф. др Цветко Брајовић"основан је 1971. године. Бави се превенцијом, дијагностиком, хабилитацијом и рехабилитацијом деце и одраслих особа са различитим тешкоћама у психофизиолошком и говорно-језичком функционисању.[5]

Суседне улице[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Леко, Милан (2003). Београдске улице и тргови. Београд: ЗУНС. ISBN 86-17-10816-9. 
  2. ^ „Завод за заштиту споменика културе града Београда”. 
  3. ^ „Завод за заштиту споменика културе Београд”. 
  4. ^ Вицић, Снежана (2008). Добро дошли на Врачар. Београд. стр. 80. ISBN 978-86-908515-4-6. 
  5. ^ „Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију"Проф. др Цветко Брајовић". 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]