Умбријел (сателит)
| Умбријел | |
|---|---|
|
| |
| Откриће | |
| Открио | Вилијам Ласел |
| Датум открића | 24. октобар 1851.[1] |
| Карактеристике орбите | |
| Велика полуоса | 266.000[2] km |
| Периапсис | 264.963[2] km |
| Апоапсис | 267.037[2] km |
| Екцентрицитет | 0,0039[2] |
| Период револуције | 4,144[3]:193 |
| Просечна брзина револуције | 16.804,6[2] km/h |
| Период ротације | 4,144[3]:193 |
| Нагиб | 0,128°[2] |
| Физичке карактеристике | |
| Средњи полупречник | 584,7[2] km |
| Површина | 4.296.116,52[2] km² |
| Маса | 1,2214 × 1021[2] kg |
| Запремина | 873.313.109[2] km³ |
| Густина | 1,459[2] g/cm³ |
| Гравитација | 0,238[2] m/s² |
| Магнитуда | 14,8[3]:193 |
| Албедо | 0,18[3]:193 |
.jpg)
Умбријел или Уран II је природни сателит Урана. Открио га је 24. октобра 1851. енглески астроном-аматер Вилијам Ласел заједно са Аријелом. Претходна посматрања Вилхелма Хершела (1790—1802) и Ласела (1847) нису била довољно поуздана.[3]:193 Име је добио по злом духу из сатиричне поеме Александра Поупа „Украдена локна“ (енгл. The Rape of Lock).[1] Ротација и револуција Умбријела су синхроне, односно окренут је ка матичној планети увек истом страном.[4]
Особине
[уреди | уреди извор]Умбријел је један од пет „великих“ сателита Урана (уз Миранду, Аријел, Титанију и Оберон).[4][5] Сматра се да је Умбријел у свом примитивном стању, односно да никад није развио довољно топлоте како би се диференцирали језгло и кора.[6]:4992[7] Мада је по величини, маси и положају врло сличан Аријелу, Умбријел је двоструко тамнији од њега и, с обзиром на број кратера којима је прекривен, доста старији. Мада, треба имати у виду да је Војаџер 2 снимио свега по једну трећину површине ова два сателита, те би можда сличност међу њима била већа када би постојали снимци комплетне површине.[8]
Сви велики сателити Урана се састоје од стеновитог материјала и 40-50% леда,[9] а нешто већа густина Убријела наговештава да је у њему заступљенији стеновити материјал него у другим великим сателитима.[10]
Најизразитија особина Умбријела је његов мали албедо.[9] Графит и други угљенички материјал, затамњење услед изложености ултраљубичастом зрачењу, највероватније метана,[8][10] али ово питање и даље чека разрешење.[1]
Кратери
[уреди | уреди извор]Кратери Умбријела су названи по злим дусима.[6]:4173 Војаџер 2 је снимио следеће кратере:[3]:193
| Назив | Ширина (југ) | Дужина (исток) | Пречник (km) |
|---|---|---|---|
| Алберих | 33,6 | 44,2 | 52 |
| Фин | 37,4 | 44,3 | 43 |
| Гоб | 12,7 | 27,8 | 88 |
| Каналоа | 10,8 | 345,7 | 86 |
| Малинж | 22,9 | 13,9 | 164 |
| Минепа | 42,7 | 8,2 | 58 |
| Пери | 9,2 | 4,3 | 61 |
| Сетибос | 30,8 | 346,3 | 50 |
| Скајнд | 1,8 | 331,7 | 72 |
| Вувер | 4,7 | 311,6 | 98 |
| Воколо | 30,0 | 273,6 | 208 |
| Вунда | 7,9 | 273,6 | 131 |
| Злајден | 23,3 | 326,2 | 44 |
Најсветлији кратер, Скајнд, има централно испупчење. Вунда, близу екватора (на врху фотографије горе десно; Умбријел је, као и Уран, положен на бок тако да се на средишту слике налази јужни пол) је оивичена прстеном светлог материјала. Природа овог материјала није позната, а с обзиром на положај на фотографији, није до краја извесно чак ни да ли је Вунда кратер.[1][1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д „Umbriel: Overview”. Solar system Exploration. NASA. Приступљено 4. 1. 2014.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Umbriel: Facts & Figures”. Solar system Exploration. NASA. Архивирано из оригинала 05. 01. 2014. г. Приступљено 4. 1. 2014.
- ^ а б в г д ђ Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-0-7503-0620-1. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ а б „Umbriel”. Universe Today. Приступљено 4. 1. 2014.
- ^ Seeds, Michael A.; Backman, Dana E. (2011). The Solar system. Boston: Brooks/Cole. стр. 536—537. ISBN 978-1-4390-5036-1.
- ^ а б Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-0-7503-0440-5. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ Elkins-Tanton, Linda T. (2011). Uranus, Neptun, Pluto and the Outer Solar System. New York: Facts on File. стр. 60. ISBN 978-0-8160-7701-4.
- ^ а б Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: енглески). London: Philip's. стр. 420. ISBN 978-0-540-07863-9. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ а б Angelo 2006, стр. 623
- ^ а б Lucy-Ann McFadden, Paul R. Weissman, Torrence V. Johnson, ур. (2007). Encyclopedia of Solar System. San Diego: Academic Press. стр. 380. ISBN 978-0-12-088598-3 Проверите вредност параметра
|isbn=: checksum (помоћ).
Литература
[уреди | уреди извор]- Lucy-Ann McFadden, Paul R. Weissman, Torrence V. Johnson, ур. (2007). Encyclopedia of Solar System. San Diego: Academic Press. стр. 380. ISBN 978-0-12-088598-3 Проверите вредност параметра
|isbn=: checksum (помоћ). - Angelo, Joseph A. (2006). Encyclopedia of Space and Astronomy. New York: Facts on File. стр. 623. ISBN 978-0-8160-5330-8.
- Elkins-Tanton, Linda T. (2011). Uranus, Neptun, Pluto and the Outer Solar System. New York: Facts on File. стр. 60. ISBN 978-0-8160-7701-4.
- Seeds, Michael A.; Backman, Dana E. (2011). The Solar system. Boston: Brooks/Cole. стр. 536—537. ISBN 978-1-4390-5036-1.
