Универзитет у Лондону

Универзитет у Лондону
енгл. University of London
Универзитет у Лондону.jpeg
Грб Унивезитета у Лондону
лат. Universitas Londiniensis
Типјавни
Оснивање1836.
КанцеларThe Princess Royal
ПотканцеларВенди Томсон[1]
РекторСер Адриан Смит
Број запослених895[2]
Број студената213.270 (161.270 интерно[3]
and 52.000 екстерно)[4]
ЛокацијаЛондон,  Уједињено Краљевство
Веб-сајтwww.london.ac.uk
Главна зграда Универзитета у Лондону (Вилкинсонова зграда)

Универзитет у Лондону (енгл. University of London; лат. Universitas Londiniensis) је децентрализовани истраживачки универзитет у Лондону (Енглеска, Уједињено Краљевство). Универзитет се састоји од 18 саставних колеџа,[5] 10 истраживачких института и већег броја централизованих одељења.[6] Универзитет је са својих 135 000 на кампусима и преко 50.000 студената на програмима за удаљено учење други највећи универзитет у земаљи по броју редовних студената. Институција је основана 1836. године на основу краљевског указа којим су спојени Кингс колеџ и Универзитетски колеџ у Лондону. Како би се постигла оптимала организација административног и академског рада (од одабира кандидата за будуће студенте до прерасподеле средстава), саставни колеџи сарађују на семи-независној бази, док су неки од њих у недавној прошлости добили право и да самостално у своје име додељују дипломе, а у исто време остану саставни део универзитета.

Универзитет је основан краљевском повељом 1836. године као испитна комисија за доделу диплома студентима који имају сертификате са Универзитетског колеџа у Лондону и Краљевског колеџа у Лондону и „других других институција, корпоративних или неинкорпорираних, које ће бити успостављене у сврху образовања, било да су унутар Метрополиса или негде другде у оквиру нашег Уједињеног Краљевства“.[7] Ова чињеница му омогућава да буде једна од три институције које се сматрају трећим најстаријим универзитетом у Енглеској,[а][8][9] и премештен је у федералну структуру 1900. године.[10] Сада је укључен у своју четврту (1863) краљевску повељу и његовим радом управља Закон Универзитета у Лондону из 2018. године.[11]

То је био први универзитет у Уједињеном Краљевству који је увео испите за жене 1869. године[12] и, деценију касније, први који је примио жене на дипломске студије.[13] Године 1913, именована је Керолајн Сперџон за тек другу жену професора на британском универзитету,[14] а 1948. је био први британски универзитет који је именовао жену за свог заменика канцелара (извршног директора).[б] Институције чланице универзитета садрже најстарије наставне болнице у Енглеској.

Универзитет се састоји од 17 институција чланица и три централна академска тела.[15][16] Универзитет има око 48.000 спољашњих студената који даљински студирају[17] и интерних студената на кампусу, што га чини највећим универзитетом по броју студената у Уједињеном Краљевству. Из практичних разлога, од пријема до финансирања, институције чланице раде на независној основи, при чему многе додељују сопствене дипломе док остају на савезном универзитету.

Према Закону из 2018. године, институције чланице престале су да се називају колеџима и стекле су право да траже статус универзитета без напуштања савезног универзитета: Биркбек, Сити, Голдсмитс', Кингс колеџ Лондон, LSE, Лондонска школа хигијене и тропске медицине , Квин Мери, Краљевски ветеринарски колеџ, Ројал Холовај, SOAS, Ст Џорџ и UCL су сви назначили да то намеравају да ураде.[18]

Историја[уреди | уреди извор]

XIX век[уреди | уреди извор]

Вилијам IV доделио је оснивачку повељу универзитету 1836. године
Илустрација зграде "6 Бурлингтонових вртова" из 1867.

Основан 1836. године, универзитет се у почетку састојао од два колеџа чијим је спајањем иницијално и створен. Ова су два колеџа претходно функционисала као самосталне институције, али са тим да Универзитетски колеџ у Лондону није био установљен службеном повељом нити ју је накнадно имао, а није проводио ни верске текстове међу својим студентима. Са друге стране Кингс колеџ имао је официјелну оснивачку повељу још од 1829, али је као своје студенте примао само вернике Енглеске цркве. Универзитет у Лондону иницијално је представљао једино заједничко тело за извођење испитивања стекнутих знања на саставним колеџима.

Године 1858, универзитет је проширио своју самосталну централну улогу увођењем својих међународних програма намењених студентима који нису похађали нити један од саставних колеџа. Тиме је постао први универитет у Ујединјеном Краљевству који је нудио ту врсту програма. Нова централна административна зграда "6 Бурлингтонових вртова" (енглески:6 Burlington Gardens), у којој је универзитет добио потребне просторије за извођење испита и административне задатке, била је изграђена и како би универзитет могао испунити своје нове проширене задатке. 1878. Универзитет у Лондону био је прва институција високог образовања у земљи која под истим условима уписивала женске и мушке кандидате. Прве 4 студентице завршиле су преддипломске студије 1880. године, док су прве две студентице у научним областима стекле дипломе 1881. године.

Године 1898, делом као одговор на критике о маргиналној улози универзитета само као центра за администрацију испита саставних колеџа, усвојена је Одлука о Универзитету у Лондону (енглески:University of London Act) кроз коју је извршена реформа која је на централну институцију пренела одговорност за надзор садржаја наставних програма и академских стандарда међу саставним јединицама. Због нових је улога порасла потреба универзитета за новим просторима па се 1899 приступило проширењима зграде "6 Бурлингтонових вртова".

XX век[уреди | уреди извор]

По завршетку адаптација на административној згради, универзитету су 1900. придружена три нова колеџа (Лондонска школа економије и политичких наука, Ројал Холовеј и Бедфорд колеџ), а 1901. Колеџ Парка регената (енглески:Regent's Park College), који се придружио још 1841, службено је постао теолошка школа. Голдсмитс колеџ се придружио универзитету 1904, Империјални колеџ је основан 1907, Колеџ краљице Марије 1915, Школа оријенталних и афричких студија основана је 1916, а Брикбек се придружио 1920. године. Ова проширења су поново захтевала додатне просторе за централне универзитетске институције.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Following the establishment of the universities of Oxford (by 1167) and Cambridge (1209); the title is also claimed by UCL (established 1826 but not recognised as a university) and Durham (established as a university in 1832 but not incorporated by royal charter until 1837).
  2. ^ Dame Lillian Penson served as vice-chancellor of the University of London 1948–1951, becoming the first woman in the United Kingdom to be appointed to lead a university.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „UOL Vice-Chancellor - Professor Wendy Thomson”. University of London. Приступљено 8. 2. 2020. 
  2. ^ „Who's working in HE”. Higher Education Statistics Agency. Staff numbers by HE provider. Приступљено 1. 3. 2020. 
  3. ^ Combined total of „2016/17 Students by HE provider, level, mode and domicile” (CSV). Higher Education Statistics Agency. Приступљено 25. 3. 2018.  The listed institutions in the total are Birkbeck, Central School of Speech and Drama, City, University of London, Courtauld Institute of Art, Goldsmiths, Institute of Cancer Research, Institute of Education, King's College, Business School, School of Economics, School of Hygiene and Tropical Medicine, Queen Mary, Royal Academy of Music, Royal Holloway, Royal Veterinary College, School of Oriental and African Studies, St George's, Central institutes & activities and Heythrop College.
  4. ^ „Financial Statements 2014-15” (PDF). University of London. стр. 7. Приступљено 9. 9. 2016. 
  5. ^ „Collegiate Council”. University of London. Приступљено 2. 6. 2019. 
  6. ^ „About us”. Универзитет у Лондону. 2. 4. 2012. Приступљено 22. 3. 2014. 
  7. ^ University of London (1912). University of London, the Historical Record: (1836–1912) Being a Supplement to the Calendar, Completed to September 1912. First Issue. University of London Press. стр. 26. Приступљено 13. 1. 2017. 
  8. ^ Harte, N. B. (1986). The University of London, 1836–1986: An Illustrated History. Bloomsbury. стр. 90. ISBN 978-0-485-12052-3. Приступљено 4. 8. 2015. 
  9. ^ „Is Durham Really England's Third Oldest University? Well, it's Complicated”. Durham Magazine. 4. 8. 2016. Приступљено 14. 4. 2018. 
  10. ^ University of London (1912). University of London, the Historical Record: (1836-1912) Being a Supplement to the Calendar, Completed to September 1912. First Issue. University of London Press. стр. 7. Приступљено 13. 1. 2017. 
  11. ^ „Central University Governance”. University of London. Приступљено 2. 6. 2019. 
  12. ^ „The first women at university: remembering 'the London Nine'. Times Higher Education World University Rankings. 28. 1. 2018. Приступљено 29. 1. 2018. 
  13. ^ „First graduates”. University of London (Worldwide). Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2017. Приступљено 5. 11. 2017. 
  14. ^ „Caroline Spurgeon”. University of London. Приступљено 24. 4. 2020. 
  15. ^ „About us”. University of London. Приступљено 1. 3. 2020. 
  16. ^ „How the University is run”. University of London. Приступљено 1. 3. 2020. 
  17. ^ „Financial Statements 2018-19” (PDF). University of London. стр. 8. Приступљено 1. 3. 2020. 
  18. ^ „University status”. London School of Economics. 2. 2. 2019. Приступљено 2. 6. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Harte, Negley (2000). University of London: An Illustrated History: 1836–1986. London: A&C Black. ISBN 9780567564498. 
  • Thompson, F. M. L. (1990). The University of London and the World of Learning, 1836–1986. London: A&C Black. ISBN 9781852850326. 
  • Willson, F. M. G. (1995). Our Minerva: The Men and Politics of the University of London, 1836–58. London: Athlone Press. ISBN 9780485114799. 
  • Willson, F. M. G. (2004). The University of London, 1858–1900: The Politics of Senate and Convocation. London: Boydell Press. ISBN 9781843830658. 
  • „UOL – Professor Paul Layzell”. University of London. Приступљено 19. 1. 2020. 
  • „UOL – Board of Trustees”. University of London. Приступљено 19. 1. 2020. 
  • „UOL – Sir Richard Dearlove KCMG OBE”. University of London. Приступљено 8. 9. 2017. 
  • Boundaries of Parliamentary Constituencies 1885–1972, compiled and edited by F.W.S. Craig (Parliamentary Reference Publications 1972)
  • British Parliamentary Election Results 1832–1885, compiled and edited by F.W.S. Craig (Macmillan Press 1977)
  • British Parliamentary Election Results 1885–1918, compiled and edited by F.W.S. Craig (Macmillan Press 1974)
  • British Parliamentary Election Results 1918–1949, compiled and edited by F.W.S. Craig (Macmillan Press, revised edition 1977)
  • Electoral Reform in War and Peace 1906–18, by Martin Pugh (Routledge & Kegan Paul 1978)
  • Who's Who of British members of parliament: Volume I 1832–1885, edited by M. Stenton (The Harvester Press 1976)
  • Who's Who of British members of parliament, Volume II 1886–1918, edited by M. Stenton and S. Lees (Harvester Press 1978)
  • Who's Who of British members of parliament, Volume III 1919–1945, edited by M. Stenton and S. Lees (Harvester Press 1979)
  • Who's Who of British members of parliament, Volume IV 1945–1979, edited by M. Stenton and S. Lees (Harvester Press 1981)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]